Odlomci iz Dnevnika – SNOVI I SANJARIJE

Piše Milovan Danojlić

I snovi su nam zagađeni. Sebe lažemo mnogo više, i uspešnije nego druge, a noćni počinak pruža plodan okvir za svakojake samoobmane i uzlete iznad živog okruženja. Bližnje lažemo na racionalnoj, a sebe na iracionalnoj osnovi – nju je teže raskrinkati

Čuh, po ko zna koji put, kako „Evropa nema druge alternative“, i to me prebaci u daleke, sedamdesete godine, kojih se danas mnogi s nostalgijom sećaju. Vreme je čarobnjak, s proticanjem se podmlađuje i prolepšava, a ono što nas je u njemu mučilo prekriva prašina zaborava. I tako, poneka reč,  kao munja u pomrčini, premosti jaz između negdašnjice i sadašnjice, izazvavši malu vrtoglavicu. Takav, kratak spoj u mojoj glavi proizvodi reč alternativa, posebno druga alternativa. Tim je argumentom u ona, srećna i berićetna vremena, branjena nezamenljivost samoupravljanja.

„Nema druge alternative“ je cvetić nasilničke retorike, kako ju je, nekad, opisao Rolan Bart, a mi smo je obogatili jednim nespretnim dodatkom, jednom logičkom traljavošću zbog koje se konstrukcija iznutra ruši. Alternativa je, u načelu, jedna, podrazumeva izbor između dve mogućnosti: Sloboda ili smrt, Evropa ili propast, dža ili bu. Druga alternativa upućuje na rezervnu mogućnost biranja, pretpostavlja odustajanje kako od Evrope, tako i od samoupravljanja: Nemačka ili Rusija. Evropa može imati, ili nemati, samo jednu alternativu, pod pretpostavkom da poštujemo značenje pojmova. Kad bi naši upravljači ozbiljno razmišljali o svakoj izgovorenoj reči, brzo bi zapali u skamenjenu ćutnju, i tu bi bio kraj politike. Teško je i zamisliti ćutljivu predizbornu kampanju. Programi bi se, međutim, dali izložiti na plakatama, sažeto i razumljivo, a njihovu ozbiljnost bi garantovali pooštreni propisi o odgovornosti javnih ličnosti. To bi obuzdalo tv-brbljivce, nateralo ih da povedu računa o onome što obećavaju. Plakate su zbog toga pogodnije od zborova: reči odleću u vetar, a napisano se dade iskoristiti kao dokazni materijal pri suđenju izbornim prevarantima. Zamislite zakonodavstvo po kojem bi se za neispunjena obećanja išlo na robiju, u težim slučajevima i na streljanje! Najzad bi se povukla granična crta između pustih želja i ostvarivih mogućnosti, između sanjarija i mudrih, dalekosežnih vizija, pa bi se i Evropa, iz eteričnih visina, spustila  na tvrdo zemaljsko tlo.

 

*

 

Laže se iz hiljadu što uzvišenih što niskih pobuda, a istina se govori sa jednim jedinim ciljem: da shvatimo ustrojstvo postojanja, da ovladamo njime, i da nađemo svoje mesto u njemu.

Iz onih, idiličnih vremena  su ova dva katrena:

 

Nek bude, ako je iz straha,

Ili, još, iz premora,

Ali lagati u snu

Pa to se, valjda, ne mora…

 

U redu na javnom mestu,

Il kad te neko primora,

Ali lagati u snu

To je, već, stvar izbora.

[restrictedarea]

Kontekst je očigledno politički,  pa ipak, danas ovo ne bih napisao, ni potpisao.  Stvar je malo složenija nego što mi se, buntovnom i bunovnom, onda činilo. I snovi su nam zagađeni. Sebe lažemo mnogo više, i uspešnije nego druge, a noćni počinak pruža plodan okvir za svakojake samoobmane  i uzlete iznad živog okruženja. Bližnje lažemo na racionalnoj, a sebe na iracionalnoj osnovi – nju je teže raskrinkati. Razum,  ili ono što od njega u spavanju ostane,  interveniše  kad preteramo;  tada se, postiđeni, probudimo. Manevarski prostor krivotvorenja na javi je ograničen: previše je posmatrača spremnih da nas privedu pameti. Evropa, petparačka sanjarija i fatamorgana koja se nekima priviđa u Beogradu,  na zemaljskoj kugli ne postoji. Zanimljivo je da sanjari taj ideal ne pokušavaju da ostvare na licu mesta, u nelepoj sadašnjici. Šta ih sprečava da zasuču rukave i ostvare raj koji već vlada u Evropskoj uniji ?

Kad ih zaspete ovim, i sličnim pitanjima, promucaće jedno poražavajuće priznanje: bez uputstava i nadzora iz Brisela oni nisu u stanju da izgrade priželjkivanu, pristojno uređenu državu. Potreban im je komandant, nadzornik i sponzor, da ne rečem okupator. Bolje od njih, i od svih nas, Evropa zna šta je za nas dobro, šta loše. Ona tradicionalno brine za naše blagostanje i moralno zdravlje. Kad bismo, bez nje, shvatili da Kosovo nije naše? Kako bismo se, bez baronese Ešton, Filea i Kacina, oslobodili te štetne zablude?

 

*

 

U pesmi „Kuće predaka“  V. B. Jejts povlači oštru razliku između sanjarenja u praznom, i snova koji su četvrta dimenzija stvarnosti. Jedno je sanjarija, a drugo vizija na tragu sublimne istine:

 

Snovi, pusti snovi! Al ne bi Homer pevao

Da nije verovao da snove nadvisuje

Samoushit  života što brizga kao

Moćan i visok mlaz…

Ključ je, upravo, u sili životne energije, a njen napon je kod nas, iz mnogih razloga, veoma opao. Vitalistički elan nas, sam po sebi, vodi ka ostvarivanju smelih zamisli koje su sušta suprotnost evropejskom, i svakom drugom jevtinom iluzionizmu.

 

*

 

Evo gde se, malo-pomalo, oslobađam zablude o mogućnosti negovanja korisne unutrašnje slobode mišljenja i prosuđivanja. Upražnjavajući je, učvrstio sam se u neprobojnoj samoći, a sloboda koja se ni s kim ne deli,  koja se kloni javnih poslova, tavori u bezvazdušnom  prostoru. U njoj se ukrštaju zbrkana pitanja i protivrečni odgovori, klimavi zaključci  otvoreni za dopune i ispravke, vrzino kolo traganja i potere za samim sobom. Saznanje o nepopravljivosti društvenih uslova je jalova pobeda neživota nad životom. Prateći, postrance, zbivanja na velikoj sceni,  umišljamo da smo se uzdigli nad tokom stvari, a u biti puštamo ga da ide kud hoće, često najgorim mogućim putem. A onda, ne uspevam da ostanem dosledan u isključenosti iz igre: zalećem se, u nevreme i na lošem mestu, koliko da rasturim s mukom izgrađeno sklonište. Nije zdravo odveć prednjačiti u odnosu na vladajuće prilike kakve god one bile. Da bismo ih menjali, i sebe čupali iz blata, valja delimično prihvatati neka ograničenja. Spokoj,  po strani od životne zbilje, od slabe je koristi onome ko ga je,  po cenu bekstava i uzmicanja, osvojio.

 

*

 

Matija Bećković mi ispriča (tačnije, pročita) kako je, mesec-dva posle  Miljkovićevog samoubistva, u proleće 1961, obišao pesnikove roditelje u ulici Đorđa Kratovca (broj 52, ako me sećanje dobro služi). Našem zajedničkom drugu su, za života, dozidali, u dvorištu, sobu sa zasebnim ulazom. (Još jedan san koji smo, onih godina, retko i s mukom ostvarivali). Ušavši u opustelu pesnikovu sobu, Matija je, nasred radnog stola, spazio listić sa zaglavljem  opštinskog sudije za prekršaje. Iako beše sročio odu šefu države,  Branko je sa nižim organima vlasti imao sukoba i nesporazuma, pa je, tako, jedna prijava došla na dnevni red dva meseca posle njegove smrti… Prvo sam se nasmejao slepoj birokratskoj mašini; njena neobaveštenost o zbivanjima u tekućem književnom životu nije me začudila. A onda mi dođe na pamet kako poziv nije onako bespredmetan, kako mi se u prvi mah učinilo. Iz perspektive večnosti – ili kako se već zove paskalovski beskraj koji nas užasava – svaki je život prekršaj, skandalozni poremećaj kosmičkog mira. La vida es un sueño, kako reče Kalderon,  a mi, senke koje se mimoilaze u tom snu. San isuviše čudesan i neverovatan da bismo se, dok traje, prepuštali drugorazrednim sanjarijama. Opštinske sudije su najmanje kvalifikovane da taj, kosmički skandal, procenjuju. Okrivljeni pesnik je, živeći, svoju kaznu izdržao.

[/restrictedarea]