Одломци из Дневника – СНОВИ И САЊАРИЈЕ

Пише Милован Данојлић

И снови су нам загађени. Себе лажемо много више, и успешније него друге, а ноћни починак пружа плодан оквир за свакојаке самообмане и узлете изнад живог окружења. Ближње лажемо на рационалној, а себе на ирационалној основи – њу је теже раскринкати

Чух, по ко зна који пут, како „Европа нема друге алтернативе“, и то ме пребаци у далеке, седамдесете године, којих се данас многи с носталгијом сећају. Време је чаробњак, с протицањем се подмлађује и пролепшава, а оно што нас је у њему мучило прекрива прашина заборава. И тако, понека реч,  као муња у помрчини, премости јаз између негдашњице и садашњице, изазвавши малу вртоглавицу. Такав, кратак спој у мојој глави производи реч алтернатива, посебно друга алтернатива. Тим је аргументом у она, срећна и берићетна времена, брањена незаменљивост самоуправљања.

„Нема друге алтернативе“ је цветић насилничке реторике, како ју је, некад, описао Ролан Барт, а ми смо је обогатили једним неспретним додатком, једном логичком траљавошћу због које се конструкција изнутра руши. Алтернатива је, у начелу, једна, подразумева избор између две могућности: Слобода или смрт, Европа или пропаст, џа или бу. Друга алтернатива упућује на резервну могућност бирања, претпоставља одустајање како од Европе, тако и од самоуправљања: Немачка или Русија. Европа може имати, или немати, само једну алтернативу, под претпоставком да поштујемо значење појмова. Кад би наши управљачи озбиљно размишљали о свакој изговореној речи, брзо би запали у скамењену ћутњу, и ту би био крај политике. Тешко је и замислити ћутљиву предизборну кампању. Програми би се, међутим, дали изложити на плакатама, сажето и разумљиво, а њихову озбиљност би гарантовали пооштрени прописи о одговорности јавних личности. То би обуздало тв-брбљивце, натерало их да поведу рачуна о ономе што обећавају. Плакате су због тога погодније од зборова: речи одлећу у ветар, а написано се даде искористити као доказни материјал при суђењу изборним преварантима. Замислите законодавство по којем би се за неиспуњена обећања ишло на робију, у тежим случајевима и на стрељање! Најзад би се повукла гранична црта између пустих жеља и остваривих могућности, између сањарија и мудрих, далекосежних визија, па би се и Европа, из етеричних висина, спустила  на тврдо земаљско тло.

 

*

 

Лаже се из хиљаду што узвишених што ниских побуда, а истина се говори са једним јединим циљем: да схватимо устројство постојања, да овладамо њиме, и да нађемо своје место у њему.

Из оних, идиличних времена  су ова два катрена:

 

Нек буде, ако је из страха,

Или, још, из премора,

Али лагати у сну

Па то се, ваљда, не мора…

 

У реду на јавном месту,

Ил кад те неко примора,

Али лагати у сну

То је, већ, ствар избора.

[restrictedarea]

Контекст је очигледно политички,  па ипак, данас ово не бих написао, ни потписао.  Ствар је мало сложенија него што ми се, бунтовном и буновном, онда чинило. И снови су нам загађени. Себе лажемо много више, и успешније него друге, а ноћни починак пружа плодан оквир за свакојаке самообмане  и узлете изнад живог окружења. Ближње лажемо на рационалној, а себе на ирационалној основи – њу је теже раскринкати. Разум,  или оно што од њега у спавању остане,  интервенише  кад претерамо;  тада се, постиђени, пробудимо. Маневарски простор кривотворења на јави је ограничен: превише је посматрача спремних да нас приведу памети. Европа, петпарачка сањарија и фатаморгана која се некима привиђа у Београду,  на земаљској кугли не постоји. Занимљиво је да сањари тај идеал не покушавају да остваре на лицу места, у нелепој садашњици. Шта их спречава да засучу рукаве и остваре рај који већ влада у Европској унији ?

Кад их заспете овим, и сличним питањима, промуцаће једно поражавајуће признање: без упутстава и надзора из Брисела они нису у стању да изграде прижељкивану, пристојно уређену државу. Потребан им је командант, надзорник и спонзор, да не речем окупатор. Боље од њих, и од свих нас, Европа зна шта је за нас добро, шта лоше. Она традиционално брине за наше благостање и морално здравље. Кад бисмо, без ње, схватили да Косово није наше? Како бисмо се, без баронесе Ештон, Филеа и Кацина, ослободили те штетне заблуде?

 

*

 

У песми „Куће предака“  В. Б. Јејтс повлачи оштру разлику између сањарења у празном, и снова који су четврта димензија стварности. Једно је сањарија, а друго визија на трагу сублимне истине:

 

Снови, пусти снови! Ал не би Хомер певао

Да није веровао да снове надвисује

Самоусхит  живота што бризга као

Моћан и висок млаз…

Кључ је, управо, у сили животне енергије, а њен напон је код нас, из многих разлога, веома опао. Виталистички елан нас, сам по себи, води ка остваривању смелих замисли које су сушта супротност европејском, и сваком другом јевтином илузионизму.

 

*

 

Ево где се, мало-помало, ослобађам заблуде о могућности неговања корисне унутрашње слободе мишљења и просуђивања. Упражњавајући је, учврстио сам се у непробојној самоћи, а слобода која се ни с ким не дели,  која се клони јавних послова, тавори у безваздушном  простору. У њој се укрштају збркана питања и противречни одговори, климави закључци  отворени за допуне и исправке, врзино коло трагања и потере за самим собом. Сазнање о непоправљивости друштвених услова је јалова победа неживота над животом. Пратећи, постранце, збивања на великој сцени,  умишљамо да смо се уздигли над током ствари, а у бити пуштамо га да иде куд хоће, често најгорим могућим путем. А онда, не успевам да останем доследан у искључености из игре: залећем се, у невреме и на лошем месту, колико да растурим с муком изграђено склониште. Није здраво одвећ предњачити у односу на владајуће прилике какве год оне биле. Да бисмо их мењали, и себе чупали из блата, ваља делимично прихватати нека ограничења. Спокој,  по страни од животне збиље, од слабе је користи ономе ко га је,  по цену бекстава и узмицања, освојио.

 

*

 

Матија Бећковић ми исприча (тачније, прочита) како је, месец-два после  Миљковићевог самоубиства, у пролеће 1961, обишао песникове родитеље у улици Ђорђа Кратовца (број 52, ако ме сећање добро служи). Нашем заједничком другу су, за живота, дозидали, у дворишту, собу са засебним улазом. (Још један сан који смо, оних година, ретко и с муком остваривали). Ушавши у опустелу песникову собу, Матија је, насред радног стола, спазио листић са заглављем  општинског судије за прекршаје. Иако беше срочио оду шефу државе,  Бранко је са нижим органима власти имао сукоба и неспоразума, па је, тако, једна пријава дошла на дневни ред два месеца после његове смрти… Прво сам се насмејао слепој бирократској машини; њена необавештеност о збивањима у текућем књижевном животу није ме зачудила. А онда ми дође на памет како позив није онако беспредметан, како ми се у први мах учинило. Из перспективе вечности – или како се већ зове паскаловски бескрај који нас ужасава – сваки је живот прекршај, скандалозни поремећај космичког мира. La vida еs un suеñо, како рече Калдерон,  а ми, сенке које се мимоилазе у том сну. Сан исувише чудесан и невероватан да бисмо се, док траје, препуштали другоразредним сањаријама. Општинске судије су најмање квалификоване да тај, космички скандал, процењују. Окривљени песник је, живећи, своју казну издржао.

[/restrictedarea]