MARGINALIJE O ŠANTIĆU (1.deo)

Piše Milo Lompar

U godini neprestanih parlamentarnih sukoba između vlasti i opozicije, kada su se sudarale ideje monarhije i republike, u svetlosti naglog i koruptivnog bogaćenja industrijalaca i finansijera, u siromašenju seljačkih proizvoda i radničkih nadnica, pisali su – gotovo nad odrom pesnika čiji je život predstavljao sadržaj nepovratno okončanog vremena – Miloš Crnjanski i Miroslav Krleža

Ako dvojica pisaca – u relativno bliskom vremenu – sretnu istog čoveka i opišu ga u sasvim različitim tonovima, onda nas njihova situaciona podudarnost može podsetiti na drevnu izreku po kojoj kad dvojica čine isto, nije isto: kao da značenje ne proističe samo iz onoga što je iskazano nego iz ukupnog smisla pripovedačeve egzistencije. Bilo je dosta podudarnosti u godini u kojoj je umirao – i umro – znameniti pesnik one moderne koja je okončana u času Principovog pucnja. Premnogo je bilo izukrštanih znakova različitih vremena u toj tako karakterističnoj posleratnoj godini u kojoj se ugasio živi i autentični simbol jednog satrvenog naraštaja, sámo otelotvorenje tegobnog no dostižnog sklada između velikodušnosti i samoodržanja, čovečnosti i rodoljublja: mostarski bard Aleksa Šantić. U godini neprestanih parlamentarnih sukoba između vlasti i opozicije, kada su se sudarale ideje monarhije i republike, u svetlosti naglog i koruptivnog bogaćenja industrijalaca i finansijera, u siromašenju seljačkih proizvoda i radničkih nadnica, pisali su – gotovo nad odrom pesnika čiji je život predstavljao sadržaj nepovratno okončanog vremena – Miloš Crnjanski i Miroslav Krleža.

Bila je to 1924. godina. Kao modernistički pisci, otrovani ratnim prizorima, nošeni defetističkim sadržajima posleratne književnosti, oni nisu mogli biti bliski životnim ritmovima mostarskog pesnika. Ni čas u kojem su se oglasili nije skrivao suprotnosmerne životne putanje: dok su njihove životne izohimene kretale u susret najvećim domašajima i jačinama, dotle su duh i telo ostarelog pesnika pokazivali sve više znakova kako se klone zahodu. Oni svakako nisu bili bliski ni njegovim poetičkim uverenjima, budući da su bili upečatljivi glasnici vremena koje je donosilo slobodni razmer stiha, samosvesno raskrivanje plesa između želje i smrti, seksa i mozga, tehnički damar aviona i filmova, neizmerivi raspon protesta i nervozni impuls svesti.

DUBOKA VODODELNICA Ali, njihove međusobne razlike – kraj svih podudarnosti naraštaja i epohe kojima su pripadali – behu sasvim prepoznatljive: kao razlike u životnim orijentacijama, kao udaljeno rasvetljavanje egzistencije u njima samima, kao neuporedivo odjekivanje metafizičkih akorda u njihovim mislima. Tako je njihov odnos prema Šantiću – nehotično i nenamerno – naznačio duboku vododelnicu između njihovih duhovnih iskustava: on je otkrio kolika je njihova sposobnost uživljavanja u drugog, kada je on gotovo tuđ u svemu, kao i kolika je asocijativna igra motivâ koju pobuđuje kao u kamenu klesana nežnost iščezavajućeg pesnikovog sveta. Da li su ovako rano ispoljene razlike bile nagoveštaj onoga što će ih u životu suprotstaviti i učiniti sve udaljenijim u umetničkom duhu?

Ispunjen ličnim reminiscencijama i aktuelnim političkim sudovima, kratak Krležin nekrolog Aleksi Šantiću, koji je odmah po pojavljivanju izazvao negodovanje, kako svojim tonom, jer je – po rečima Milana Ćurčina – bio ispunjen „nečuvenom smelošću, da ne kažemo drskošću“, tako i odsustvom vidljive svrhe, pošto je bio „deplasirani udar na mrtvoga Aleksu Šantića“, počiva na hotimičnom kontrastu. Svest o Šantićevoj poeziji prevashodno je – ako ne i isključivo – usredsređena na Krležin doživljaj psihološke atmosfere koju stvara ova poezija, a ne na sama njena poetska svojstva i vrednosti. Jer, samo se takvim reminiscencijskim načinom omogućava prikladno prisustvo Krležinih autobiografskih podsećanja na mladalačka sedenja „po zadimljenim peštanskim kavanama“. Uprizorenje mladalačkih opsednutosti služi pak kao neophodan kontrast u odnosu na aktuelnu promenu Krležinog odnosa prema osećanjima koja su ostala zauvek zapretana u davnim danima. Sama promena obeležava, istovremeno, novu saznajnu i emotivnu perspektivu u osvetljavanju mostarskog barda. Šta, međutim, obezbeđuje nužne unutrašnje saglasnosti različitih momenata jednog kratkog nekrologa? To je preovlađujuća politička kontekstualizacija poezije i ličnosti Alekse Šantića.

[restrictedarea]

Jer, Krleža se seća pesnikovih stihova pod senkom saznanja o tome kako je u njima „mnogo… zakopano moje mladosti“. To mu omogućava da prizove u svest „jedno vrijeme koje se negdje potopilo kao ukleto zvono i danas ga više nema“. Magični uticaj sugestivnog sećanja na Šantićeve stihove ograničen je jednim danas koje obeležava neki neprelazni usek u njihovom doživljaju i smislu. Ovo apsolutno danas prevashodno je – i autentično – političko danas: ono sebe oglašava u Književnoj republici, u 1924. godini, naporedo sa Lenjinovim tekstovima, u meri da stvara utisak kako je svaki broj Krležinog časopisa „ispunjen… opet samim Lenjinom“, naporedo sa preštampavanjem odlomaka iz Supilove knjige Politika u Hrvatskoj, Cesarčevim kritikama ideje državnog jedinstva koju oličava figura Svetozara Pribićevića. To je osnovna politička podloga Krležinog danas u nekrologu Šantiću.

KRLEŽIN DOŽIVLJAJ U evokaciji sopstvenog mladićstva, Krleža vidi sebe kako – posredstvom Antologije novije srpske lirike Bogdana Popovića – čita Pretprazničko veče, da bi otkrio kako je doživljaj ovih stihova značio za njega veoma mnogo u političkom smislu: „eto, u tim stihovima živjela je za mene ona sveta, idilična, dobra, divna, jedina mati naša, Srbija, čijem smo kralju svi mi, u dječjim srcima našim, pobožno i vjerno služili, i za kojom smo čeznuli kao za drugom obalom, da se prijeko iskrcamo, da padnemo na koljena i da joj se poklonimo.“ Sam Krležin doživljaj glasovite Šantićeve pesme bitno sužava njenu umetničku i epifanijsku orkestraciju, posebno razuđen asocijativni registar središnjeg univerzalnog motiva u kojem se spajaju praznični i epifanijski momenti.

To je motiv svetske književnosti, koji prevazilazi pesnikove individualno-psihološke okvire, pošto – kako naznačuje Miodrag Pavlović – Pretprazničko veče uprizoruje „nedokučivost Badnje večeri“, u kojoj „opštenje sa mrtvima uspostavlja se samo od sebe, u vidu tačnog i produženog sećanja na pokojnike pod čijim oblikom trepere uznemirene sile iz podzemlja naše svesti.“ Ovako razuđena asocijativna podloga, nastala usled toga što je Šantić „uspeo, i to nam pesma Pretprazničko veče pokazuje, da sačuva u sebi netaknutu osećajnost, arhaičnu, intuitivnu, otvorenu“, potpuno izostaje iz Krležinog doživljaja.

Karakteristična je, međutim, politička aluzivnost Krležine asocijacije: Antologija novije srpske lirike Bogdana Popovića poslužila mu je da doživljaj ikone – što je jedini konkretizujući motiv u navedenim stihovima Pretprazničke večeri – postavi kao politički doživljaj Srbije. Odakle dolazi motiv za ovakvu političku konkretizaciju? On svakako stavlja u stranu saznanje o antologiji koja je objavljena u Zagrebu, kao što zanemaruje okolnost da je Šantić na više mesta u ovom nekrologu precizno situiran u Bosnu i Hercegovinu. To nam pokazuje kako Krleža nastoji da tradicijske nagoveštaje u Šantićevoj pesmi projektuje u svoj doživljaj Srbije, a ne – kako bi bilo sasvim osnovano – na srpsko prisustvo u Bosni i Hercegovini. Zašto bi, inače, Šantićevi stihovi bili politički korelat Srbije, kad ni pesma ni pesnik niti grad u kojem se pojavljuje knjiga koju Krleža čita nisu ni u kakvoj vezi sa Srbijom?

U Krležinom predrazumevanju pohranjeno je, dakle, nastojanje da se sve što je srpsko uvek nastoji svesti na ono što je srbijansko. Ovo političko predrazumevanje, kao autentični plod austro-ugarskih imperijalnih ambicija i kulturoloških racionalizacija, oblikuje osnovni momenat Krležine aluzivnosti. Tako i idealizacija Srbije – posredstvom Šantićevih stihova – služi kao ilustracija njegove nekadašnje sposobnosti da se uživi u nepoznat svet i da ga idealizuje, jer je ta sposobnost proisticala „iz naše naivne neoskvrnute duše, egzaltirane nekim svijetlim zanosima“. Sama idealizacija treba da, istovremeno, označi nezaustavljivo nadolaženje jednog danas koje otkriva koliko je ona bila lišena svakog osnova: kao jedna infantilna tlapnja. Idealizacija – koja je plod mašte podstaknute Šantićevim stihovima – postavljena je, dakle, kao priprema za jedno samoosvešćivanje, za pokret jednog distanciranja, za unošenje novih sadržaja u ovo ja koje pripoveda o svojim mladićkim sanjarijama, za jedno ogledanje u zrelosti, za razgranavanje jednog obuhvatnijeg pogleda na sve: što neminovno obuhvata i samog Šantića.

SAMOSVESNI DUH Ima otud nepatvorenog zadovoljstva u novoosvojenoj svesti o sebi u času kada se uspostavlja, umesto relativne i porozne, koja podleže protoku vremena, sasvim neprelazna granica apsolutnog danas: „i tako danas – naravna stvar – gledamo mnogo reljefnije i preciznije na stvar nego prije deset godina u peštanskim kavanama.“ Kakav je ovaj novi i samosvesni duh? On je prepunjen iskustvom ratnih strahota i moralnih brodoloma, pa je ozrelio kroz razočarenja, on se opio idejom istorijskog progresa, koja kao da se dubinski podudara sa naraslim osećanjem sopstvenog razvoja. Ali, on – što je bitno za Krležino situiranje Šantića – istrajno i neprekidno, uprkos tolikim promenama, posmatra istorijske, umetničke i lične stvari u prevashodno političkom kontekstu. Promena pravca u kojem se rasprostiru njegove misli, kao promena u kojoj se razgranava destrukcija nekadašnjeg idealizma, svakako da obeležava Krležino zadobijanje reljefnog uvida u stvar. Ali, ona ne obuhvata i promenu osnovnog kao političkog konteksta. Jer, Krleža ne menja političku artikulaciju svog doživljaja Alekse Šantića, nego menja političku orijentaciju unutar samog doživljaja: tako što idealizaciju smenjuje destrukcija. Otud Krležina samorefleksija ostaje zatvorena u političkom području.

Ništa ne menja ni njegov lični susret sa ostarelim pesnikom: onaj čas u kojem „Aleksu Šantića, barda moje mladosti i svijetlu uspomenu djetinjstva, vidio sam prvi i posljednji put uoči Uskrsa prošle godine“. Kao da je Krleža lišen sposobnosti da svest o sebi postavi na drugačiji način nego kao političku svest. Ali, tako se otkriva kao lišen dubinske samorefleksije. Jer, njegovo ja je postalo problematizovano kao nekadašnje-mladalačko ja, da bi ostalo neprikosnoveno kao današnje-apsolutno ja koje ne podleže promeni: kao ja okončanog vremena, koje je dovrhunilo u epohalnoj – a ne egzistencijalnoj – istini. Nikad osmotreno kao prikraćeno u sebi samom, kao ja koje korača ivicom sumnje u sebe, ono je ostalo zauvek političko ja, pa u neprikosnovenost političkog pogleda uvire i svaki egzistencijalni drhtaj mostarskog barda: „Aleksa Šantić dočekao nas je u salonroku, bolestan i ispijen, i ja nikako nisam mogao da se otmem neugodnom dojmu, kao da su se listići nosnica toga čovjeka u salonroku bili laštili kao mrtvacu.“

Nagoveštaji skore smrti, poput zatamnjenih pega i istanjene kože na licu, pretvaraju se u simboličke pečate pesnikovog ukupnog postojanja. Jer, Krležina predstava nastaje na utrvenom putu: zašto je dočaran Šantić u salonroku? Da bi postupkom opredmećivanja, kao posmatračevog udaljavanja od živog titraja pesnikove egzistencije, kao uopštavanja koje donosi obezličavanje, jer nije više reč o nekom posebnom, pogotovo o nekom jedinstvenom kao što je Šantić, jednostavno bio prikazan čovek u salonroku. Ko je to? Neko poput tolikih ljudi, neko kao bilo ko: kao svako. Ova predstavljačka dramaturgija pripremila nas je da – na ovoj putanji višestruke degradacije – u još živom pesniku prepoznamo mrtvaca. Tako je sama svest o vrednosti iščilela. Kako je Šantić postao – u svojoj ispijenosti i bolesti – neko ko ne izaziva saosećanje, utoliko prirodnije što je bio pesnik koji nadahnjuje i oduševljava? Kako on ne izaziva ni potresenost svojom životnom slabošću, već je njegov lik – na stazi pripovednog obezličavanja – zapečaćen odrednicom mrtvaca?

PROBLEM NARODNOG JEDINSTVA Ova višestrana destrukcija pesnikove egzistencije u dubinskom je dosluhu sa Krležinom političkom kontekstualizacijom svih ljudskih stvari: „On je govorio o problemu narodnog jedinstva, o našoj državi, o borbi Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini, mentalitetom jednog provincijalnog trgovačkog pomoćnika.“ Problematika narodnog jedinstva, oko koje su se okupljala raznorodna politička shvatanja i međusobno suprotstavljene ideologije, izazivala je u 1924. godini katkad i dramatične kontroverze između političkih činilaca. Najžešća osporavanja vladajuće ideologije narodnog jedinstva, kao i monarhijskog ustrojstva države, dolazila su iz redova hrvatskih političkih stranaka. Opisujući jednog predstavnika ove političke orijentacije kao advokata koji „negira jedinstvo“, Ivo Andrić – upravo u 1924. godini – ocenjuje kako on to čini sa „drskošću roba i uz garantovanu nekažnjivost“. Svakako da je Krleža – što se vidi po sadržajima Književne republike – pripadao političkim protivnicima ideologije narodnog jedinstva.

Ali, za procenjivanje njegovog nekrologa Šantiću ostaje odlučujuća sledeća činjenica: zato što nije saglasan sa Šantićevim poimanjem narodnog jedinstva, Krleža menja svoj pređašnji doživljaj pesnikove ličnosti. On čak postaje lišen psihološke, poetske, saznajne sposobnosti da se uživi u egzistencijalni tonalitet i dramatiku u času kada je tamna senka smrti prekrila pesnikovo lice, da oseti klupko nerava i osećanja koji upravljaju zavetnim glasom mostarskog barda. Otud on hita da u pesniku pronađe i žigoše „provincijalnog trgovačkog pomoćnika“. Treba osetiti narastajuću jačinu Krležine destrukcije: nije dovoljno svesti pesnika na trgovačkog pomoćnika nego je politički neophodno odrediti trgovačkog pomoćnika nečim vrednosno nižim od njega samog, odnosno ukrasiti ga pridevom provincijalni. Nesumnjiva je putanja pojačavanja negativnih određenja u ovom nekrologu: određen mentalitetom trgovačkog pomoćnika, Šantić ipak ostaje pesnik, da bi u narednom koraku to prestao biti, jer je pretvoren u samog trgovačkog pomoćnika.

„IKONA” U POLITIČKOM PEJZAŽU Između ta dva određenja – kao pripremni stadijum narastajućeg obezvređivanja – pojavljuje se jedan prizor: „iza Alekse Šantića stajala je u zlatnom okviru, kao ikona, fotografija kralja sa vlastoručnim potpisom.“ Ovaj opis ima precizno usmerenje. Jer, ironija – koja obavija pesnikovu ličnost i koja je nastala povodom kraljeve fotografije – zasniva se kroz poređenje po kojem je sama kraljeva fotografija stajala „kao ikona“. Šta znači ovo poređenje? Ono predstavlja ironijsku aluziju na stihove iz Pretprazničke večeri koje je Krleža naveo: „pred ikonom sjaji/ kandila svjetlost“. Ovi stihovi kao da su postavljeni da budu priprema za ironičnu poentu: ako je pesnik ispred ikone postao pesnik kome je kraljeva fotografija ikona, onda je otvoren put da Krleža u Šantiću imenuje „trgovačkog pomoćnika u salonroku“.

Šantić je, dakle, pretvoren u deo političkog pejzaža. Ovo političko kontekstualizovanje nije proizvoljno nego zasniva čitavu jednu tradiciju: tako Radomir Konstantinović – pedeset godina kasnije – kaže kako „taj Aleksandar Karađorđević… se obrušio, zajedno sa svojim belcem, u san ovog bolećivog pesnika… da tamo ostane kao jedna ružna mrlja“. U Krležinom političkom pejzažu čili svaki pesnikov egzistencijalni damar i metafizički nemir, da bi se na kraju niza negativnih obezvređivanja pojavila dalekosežna uopštavajuća misao koja ne obuhvata samo čoveka, niti samo pesnika, čak se ne zaustavlja ni na trgovačkom pomoćniku, nego prožima sve njih zajedno, jer obuhvata čitavu jednu civilizaciju: „Teško je to i neugodno živjeti u nekim pseudocivilizacijama u kojima su lovorom ovjenčani prvaci i pjesnici ljudi kratkovidni provincijalni trgovački pomoćnici, intelektualna sirotinja!“ Tako je Aleksa Šantić prestao da nadahnjuje i uzbuđuje pesničku svest kao pesnik, stihovima svojim, kao čovek, udesom svojim, već je postao element jedne opšte sheme: postao je – ne samo stavom svojim nego ukupnim postojanjem – samo autentični izraz filosofije palanke. Nekrološko uprizorenje Alekse Šantića predstavlja, dakle, obračun sa tradicijom kojoj pripada mostarski bard: u tom obračunu – što je pouzdan pokazatelj njegovog političkog karaktera – nestaje svake raznolikosti i koloritnosti, kao i svakog saosećanja.

Ali, šta još iščezava iz ovog nekrološkog vidokruga? Svest o svojstvima onog ja koje je pozornica samog obračuna: svest o izvoru snage za obračun. Odakle izvire ova snaga? Iz dalekosežnog poistovećivanja sa onim danas koje Krleža oglašava, koje u sebi sabira i apsolutizuje kao da ni sámo danas ni njegovo ja ne podležu proticanju vremena, kao da oni odnekud znaju da sve što vide ostaje zauvek takvo kakvim ga oni vide, kao da oni vladaju – već danas – budućnošću u čije ime je presuđeno umornom i bolesnom Aleksi Šantiću. Svi ovi elementi – i vremenska perspektiva, i sadržaj reminiscencija, i aktuelnost aluzija – naznačuju dominantno političku kontekstualizaciju Krležinog nekrologa. Otud izostaje svaki egzistencijalni i metafizički odjek čovekove situacije, kao i svaka relativnost suda, naporednost životnih oblika u čovekovom udesu, kao i bilo koji vid samorefleksije: posebno samoproblematizacije.

U narednom broju:

Kako je o Šantiću pisao Miloš Crnjanski

[/restrictedarea]

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *