Izlazak iz sopstvene senke i krivice

za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Popunjavanje uvek opasnog vakuuma: s naraslom moći i ambicijama, oslobođena „duhova prošlosti“ i sopstvene krivice, na zalasku američke „hegemonijalne dominacije“, pod firmom „nove forme odgovornosti“, Nemačka najavljuje ofanzivniju ulogu i mesto na svetskoj političkoj sceni

Šta će rađanje „nove Nemačke“, obnarodovano u govoru njenog predsednika minulog vikenda na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, doneti Evropi i svetu? Kardinalno pitanje na koje, iako to zvuči oveštalo i patetično, pouzdan odgovor može dati samo vreme, uprkos činjenici da su se tog posla već grozničavo latili (mnogo)brojni komentatori, analitičari i politički proroci. U svakom slučaju, valjalo bi zapamtiti ovaj datum i događaj čije bi posledice, iako nepredvidive, mogle da budu dalekosežne i sudbonosne. Jedno je, naime, sigurno: najuticajniji nemački političari uvereni su kako je konačno kucnuo čas da njihova zemlja, svesna sopstvene, posebno ekonomske moći, napravi radikalan zaokret u spoljnoj politici. I da iz uloge pasivnog posmatrača na svetsku scenu kroči ofanzivno, kao akter s naglašenim pretenzijama, zahtevima i ambicijama.

RADIKALNI ZAOKRET Taj radikalni zaokret, u interpretaciji predsednika Joakima Gauka, znači da je došlo vreme da Nemačka konačno izađe iz sopstvene senke i opterećenja prošlosti. Direktnije rečeno: da više ne bude „talac prošlosti“, da se oslobodi obzira i osećanja krivice za dva svetska rata i svega što je Nemačku do sada, eto, sputavalo i sprečavalo da se (javno) oglašava o globalnim problemima koji se nje neposredno nisu ticali.

Predsednik od vlade zahteva da napusti dosadašnji kurs u spoljnoj politici, formulisan (i praktikovan) kao „kultura (naglašene) suzdržanosti“, posebno kad se radilo o nemačkom vojnom angažovanju, i „preuzme odgovornost“ u skladu s nemačkom moći kao vodeće evropske sile. „Vodeća sila Evrope“ nosi „globalnu odgovornost“ i mora globalno delovati. U tom delovanju, naglašava Gauk, politika nemešanja u unutrašnja pitanja jedne zemlje (suverenitet) „ne sme biti neprikosnovena“: pred zbivanjima u zemljama s „nasilničkim režimima“ Nemačka ne može sedeti skrštenih ruku.

Mi Nemci smo na putu prema jednoj, za nas novoj formi odgovornosti, prema kojoj nikada nismo delovali u svetu, konstatovao je Gauk. A da bi raspršio strahove drugih od (novog) nemačkog „pokazivanja mišića“, predsednik zavetno obećava da će „okrenuta svetu“, „nova Nemačka“ biti bolji prijatelj i partner u Atlantskom savezu (NATO) nego što je bila Nemačka koja se „borila s duhovima vlastite prošlosti“. Nemačka, koja se „ne plaši da preuzme veću međunarodnu odgovornost“, biće „bolji EU partner“.

U kontekstu smirivanja i predupređivanja podozrenja prema novim(i problematičnim)nemačkim spoljnopolitičkim ambicijama, Gauk promoviše zemlju kao „dobru Nemačku, najbolju koju smo do sada imali“.

Put do „najboljeg izdanja“ Nemačke bio je, podseća njen sadašnji predsednik, postupno građen: ona je, uz pomoć „prijatelja iz EU i NATO“, izlazila iz istorijskog modela „rata i dominacije“ i „preseljavala se“ u model obeležen „mirom i kooperacijom“.

Prošla su vremena kada je Nemačka zbog nacističke prošlosti morala da bude po strani. Berlin se u vremenima krize u Evropi poneo hrabro, uveren je Gauk, sprovodeći „spasonosne mere“ ali, upozorava: tek predstoji (njegov) „ispit zrelosti“ (Nemci „su odrasli“) na spoljnopolitičkom planu, naglašavajući da Nemačka mora učestvovati u „raščišćavanju haosa“ u svetu, diplomatskim sredstvima pre svega, ne isključujući ni one vojne (s čim bi, savetuje Gauk, trebalo veoma pažljivo i obazrivo baratati) ne prepuštajući to drugima.

[restrictedarea]

MINHENSKA PREMIJERA Zašto smo dosta prostora u ovom tekstu posvetili Gauku? Uprkos tome što šef države u Nemačkoj, po Ustavu, ne određuje politiku (unutrašnju i spoljašnju) zemlje – to je u nadležnosti vlade – ne može se prenebreći činjenica da je prvi put u njegovoj dugoj istoriji (pola veka) minhenski skup otvorio, formalno i protokolarno, prvi čovek države. I da to nije učinio nimalo formalno i protokolarno.

Koordinator i predsednik Minhenske konferencije, iskusni diplomata Volfgang Išinger, hvali predsednikov govor kao „vrlo značajan“, a posebno činjenicu da je šef države naglasio i zahtevao ambiciozniji spoljnopolitički angažman Nemačke, pri čemu će, očigledno, u tom angažmanu i novoj orijentaciji, dakle u nemačkoj spoljnoj politici, vojna karta igrati naglašeniju ulogu nego do sada. Išinger primećuje da se „aktuelna pitanja“ i problemi ne moraju svoditi na vojni angažman, ali upozorava da bez „vojne opcije“ više u svetu ništa ne ide. „Čisti pacifizam je lepa ideja, ali nažalost ‚ne pasuje‘ u prilikama koje imamo u svetu“.

U istom tonu kao i predsednik Gauk govorila su, inače, na istom skupu i dva (nadležna) člana vladajuće (velike) koalicije, šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer (socijaldemokrata) i prva žena u nemačkoj istoriji na položaju ministra odbrane, Ursula fon der Lajen. Nemačka je prevelika, kaže Štajnmajer, da bi (samo) kao autsajder sa strane posmatrala i komentarisala svetsku politiku. S preuzimanjem veće odgovornosti, a time i „nove pozcije“, Nemačka mora biti spremna da se vrlo konkretno angažuje. Kao primer konkretnog angažmana spomenuo je uništavanje sirijskog hemijskog oružja. U „novoj poziciji“, što je još važnije, Nemačka treba da bude „davalac impulsa“ za zajedničku evropsku spoljnu i bezbednosnu politiku, u kojoj bi „vojno angažovanje bilo samo ultima ratio“, dakle poslednje sredstvo.

I ministarka odbrane se zalaže za naglašeniji spoljnopolitički angažman zemlje, uključujući i onaj vojni, konstatujući da „ravnodušnost“ (i nezainteresovanost) za zemlju kakva je Nemačka „nije nikakva opcija“: preuzimajući odgovornost, Nemačka će ispunjavati obaveze koje proističu iz te odgovornosti.

Da li su šef diplomatije i ministarka odbrane u „okretanju novog lista“ u nemačkoj spoljnoj politici i vojnom angažovanju istupili bez (makar prećutne) saglasnosti šefa vlade Angele Merkel? Mediji upozoravaju da kancelarka (još) nije (zvanično) aminovala „novi kurs“ i da bi ono što rade, i što su uradila dva njena (ključna) ministra moglo biti „račun bez krčmara“ („Špigl“).

Uz ovu opasku ide i konstatacija da dosadašnji kurs u spoljnoj politici i suzdržanost u vojnom angažovanju (Nemci u vreme Gerharda Šredera nisu u Iračkom ratu stali pod ratni barjak američkog predsednika Džordža Buša, ali su potrčali da se priključe Bilu Klintonu u NATO agresiji na SR Jugoslaviju, pa su opet „izbegli“ Libiju) nije određivao samovoljno bivši (i malerozni) šef diplomatije Gvido Vestervele.

Iza takve politike stajala je vlada, na čelu s kancelarkom. Merkelova ima izoštren sluh za raspoloženje građana i strogo vodi računa da, bez velike nužde, ne „pliva uz struju“. A najnovija ispitivanja „pulsa“ javnog mnjenja pokazala su da se dve trećine Nemaca izričito protivi širem i pojačanom angažovanju Bundesvera izvan nacionalnih granica.

Sama kancelarka je više puta naglašavala, imajući, očigledno, pred očima neuspelu vojnu misiju u Avganistanu, u kojoj je Bundesver bio veoma, i godinama, angažovan, da „vojne intervencije ništa ne rešavaju“. U jednoj analizi (državnog) radija „Dojče vele“, saopštenoj upravo u vreme Minhenske konferencije, sugeriše se, međutim, da je kancelarka sklona, posle višegodišnje „suzdržane politike“, da spoljnoj politici prida „drukčiju i veću težinu“, nagoveštavajući potrebu „umrežavanja vojnih i civilnih sredstava“, čime, praktično, potvrđuje orijentaciju i zalaganje ministarke odbrane i šefa diplomatije.

Isticanje nemačkih aspiracija na svetskoj političkoj sceni upravo u ovom trenutku nije, očigledno, spontani plod i proizvod „inovativnosti i kreativnosti“ pojedinih članova vladinog kabineta. Izlazak iz izolacionizma u intervencionizam poklapa se s procenama da na svetskoj sceni nastupa politički vakuum pred kojim Nemci, eto, ne bi trebalo da stoje skrštenih ruku. Računa se, naime, u nekim strateškim analizama kojima se ovde, sada i medijski, barata, da se s Barakom Obamom okončava „američka hegemonijalna faza“ („Zidojče cajtung“) i da su SAD „prokockale istorijsku šansu“. Uz pozivanje na Zbignjeva Bžežinskog, „velikog, starog stratega“, minhenski dnevnik podseća: da se svet 1991. izjašnjavao ko bi trebalo da rukovodi globalnom bezbednošću i da je garantuje, ogromna većina bi rekla: SAD. Danas u ovoj zemlji, ne samo Nemci, vide najveću opasnost za mir. Globus je ostao bez „gravitacionog centra“, bez premoći.

ŠMITOVA PROROČANSTVA Čovek „bez budućnosti“, a ogromne prošlosti i iskustva, kako označavaju bivšeg nemačkog kancelara Helmuta Šmita (95 mu je godina) predskazuje „dramatične promene“ u narednih četvrt veka. Amerika se, veli, vraća svom „izolacionističkom refleksu“ (građane više brine zdravstveno osiguranje nego suverenitet nekog ostrva u Kineskom moru) što ne znači da se odrekla ideje da rukovodi svetom (zašto ga toliko prisluškuje?). Evropa? Onako kako izgleda Lampeduza (s haotičnim i davljeničkim talasom emigranata) sutra bi mogla da izgleda cela Evropa: siromaštvo postaje sve dramatičnija i globalna činjenica. Rusija se koncentrisala na susedstvo i svoje probleme (ogromna nenaseljena teritorija, opadanje slovenskog, pravoslavnog stanovništva i porast muslimanskog) Kina na samu sebe.

Nije slučajno, konstatuje „Zidojče cajtung“, da su sada i Nemci otkrili „svet vakuuma“. Ukrajina se našla pred građanskim ratom, Evropska unija je izgubila sopstveni balans (niko više ne govori o nemačko–francuskoj osovini!) i kada nemački šef države, šef diplomatije i ministarka odbrane, u isto vreme, govore o „nemačkoj odgovornosti“, oni misle (i brinu se) o mestu i ulozi Nemačke u svetu, pošto svetska politika, na duži rok, „ne poznaje (i ne prihvata) vakuum“.

I dok u vladajućoj crno-crvenoj koaliciji (konzervativaca i socijaldemokrata) mnogi egzaltirano aplaudiraju nemačkom „izlasku iz sopstvene senke“, levičarska opozicija (Zeleni i Levica) oštro kritikuju najavu radikalnog zaokreta u nemačkoj spoljnoj politici. Bundesver ne sme biti instrument spoljne politike, upozorava Volfgang Gerke, zadužen u Levici za pitanja spoljne politike. Ova stranka poodavno, a i ovom prilikom, zahteva „okončavanje svih vojnih misija i operacija u inostranstvu“. Nemačka, inače, ima u ovom času, uglavnom s mandatom UN, vojnike u Avganistanu (najbrojniji kontigent: 3135 vojnika) na Kosovu i Metohiji (784) zatim na Rogu Afrike, u Turskoj, Libanu, Maliju, Senegalu, Južnom Sudanu i Sudanu.

KRITIKE ZAGOVARANJA RATA Oštre kritike na račun „zagovaranja rata“ od strane šefa države, ministara spoljnih poslova i odbrane, iako se u njihovim govorima u Minhenu ta reč ne spominje, uputio je, preko stranica „Špigla“, novinar Jakob Augštajn, glavni urednik nedeljnika „Frajtag“ (inače sin osnivača i dugogodišnjeg vlasnika „Špigla“ Rudolfa Augštajna). Pre izbora nisu, kaže Augštajn, tako govorili, svesni da birači ništa od toga ne žele. Nisu najavljivali promenu kursa u spoljnoj politici iako su to, bez sumnje, dugo planirali. O nemačkom izolacionizmu („stajanju po strani“) čime barataju, odavno se ne može govoriti: Kambodža, Gruzija, Kosovo, Avganistan, svuda su, posle ujedinjenja, nemački vojnici ginuli. Angažovanje u Avganistanu, koje se uskoro okončava, bilo je za Bundesver najveće i najskuplje što se ljudi, materijala i sredstava tiče a bilo je potpuno besmisleno. Korupcija, islamisti, plemenske vlasti, sve što je Zapad hteo da ukloni, opet će se proširiti, čim se trupe Isafa povuku.

Nemci su u ogromnoj većini, upozorava Augštajn, protiv borbenog angažovanja Bundesvera. Oni su svet bolje razumeli od ministara: da se savremeni konflikti ne mogu rešavati oružjem. Proroci spoljnopolitičkog zaokreta govore o odgovornosti i bezbednosti. Odgovornost se, međutim, ne definiše militaristički a bezbednost ima danas drukčije značenje nego nekada. Ništa ne preti našoj bezbednosti danas kao gubitak nepovredivosti naših ličnih podataka: novca, identiteta, moći, a sve je to stavljeno na kocku. Ali, toliku (i za to) odgovornost Gauk, Štajnmajer i Fon der Lajen ne žele da preuzmu. Augštajn kritikuje i svoje kolege koji u redakcijama zarađuju novac kao NATO zagovornici. Njima nije dovoljan nemački prilog vojnim intervencijama posle pada Berlinskog zida, oni bi još čelika (municije) i mesa.

Lokalni list „Zidvest prese“ (iz Ulma) primećuje u tom kontekstu: predsednik je otvorio temu, ali nije (još izričito) odgovorio na pitanje hoće li Nemačka ubuduće i dalje plaćati kao što je to činila ranije (naša napomena: čuvena „ček diplomatija“ iz vremena Helmuta Kola, kad je Bon podmirivao bez gunđanja dobar deo američkih troškova za prvi rat u Iraku!) ili će biti u prvim borbenim redovima i – pucati.

I da završimo: razumljivo je što stratezi „nove Nemačke“ žele za nju novo mesto u svetu. „Korset“ koji je do sada nosila postaje joj očigledno tesan. Morala bi, međutim, biti razumljiva i bojazan što boji pitanje: kuda to zaista vodi? Predsednik Gauk pokušava da umiri svet: Nemci ništa neće učiniti na svoju ruku (famozni, i fatalni, iz prošlosti nemački „Sonderweg“) delovaće uvek timski (NATO, EU). On, međutim, preti „nasilničkim režimima“ i „diktaturama“ (ko će ih i po kom kriterijumu razvrstavati: dan po završetku Minhenske konferencije stigla je vest da će vlada u Berlinu kreditom od preko milijardu evra podstaći izvoz vojne opreme u „superdekokratsku“ Saudijsku Arabiju!) da je vreme neprikosnovenog suvereniteta prošlo (procena preuzeta od Amerikanaca) i da je (vojni) intervencionizam u tim slučajevima (i za Nemce) ne samo prihvatljiv nego i poželjan, makar kao krajnja konsekvenca.

Domaćin (predsednik) Minhenske konferencije, iskusni nemački diplomata Išinger dodaje uz to, kako rekosmo, da je pacifizam u svetu kakav je danas ostao samo lepa ideja koja više ne „pasuje“: bez „vojne opcije“ više ništa ne ide…

Sve, zaista, savršeno „ohrabrujuće“ vesti i „umirujući“ nagoveštaji…

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. …jedno je, Nemac kada radi, a drugo kada lumpuje, ili mašta, sit i gasit ?! A najgore, kada počne da radi nerazumno, upadajući u stari upopijski `obrazac` (“tra-la-la”) ?! Žalosno, ali uprkos evidentnom napretku tehnike i tehnologije, Nemci nisu izumeli instrument za merenje oholosti, gordoumlja ili već kog drugog vida `bezglave gordosti`, koja sa nepogrešivom tačnošću može i arhangela da obori u ad, preispodnji… ?! Šta da se doda, ako je sam nemački pesnik rekao, kako mu se čini, da Nemci nisu “dovoljno kršteni”, te njihova surova paganština ume lako da preovlada njihovim `duhom` ???…. Ostaje da se vidi, koliko će `deklaracija` ovog `foruma`, sa početka kineske lunarne godine drvenog Konja, imati induktivnog potencijala na druge, već viđene `formacije` A za Nemce bi bilo korisnije, da `recepte` svojih filozofa, sociologa i drugih lažnih proroka, isprobaju, prvo na sebi, u kontrolisanim uslovima, nego `globalno` ?!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *