Izbori u crnoj hronici

Piše Nikola Vrzić

Uprkos tome što ovdašnje nevladine organizacije finansirane iz SAD-a staju u njegovu zaštitu, predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić morao bi da pre predstojećih izbora objasni – javnosti ili nadležnom državnom organu – svoje veze sa narkokartelom Darka Šarića

Ivica Dačić, prvi među srpskim socijalistima i zaštitnicima ubogog naroda kakvi su i Dušan Bajatović, Dejan Backović, Slavica Đukić-Dejanović ili Branko Ružić („Političar sam i to nije za poređenje s ostalim građanima.“) taman što se zahuktao u svojoj bezobalnoj predizbornoj kampanji na kakvu nas je već navikao – od nadahnuća Komunističkim manifestom, preko bratstva i jedinstva, Voltera i neopreznog priznanja da se u Srbiji „takmičimo u prevarama, u lažima, manipulacijama, podmetačinama, kaljanjima, pljuvačinama“ u Užicu, pa sve do hodočasničke posete Hilandaru, i sve to uz neočekivano nadahnut doprinos S. Đukić-Dejanović u vidu najave legalizovanja marihuane u medicinske svrhe – kad mu se politička kampanja sa političke rubrike izlila na stranice crne hronike. Nad Dačićem se, naime, nadvila senka banane.

 

LAZAREVIĆEVA OPTUŽBA Prošle srede, 19. februara, posle višestrukog odlaganja i predugog čekanja policija je, u svojstvu osumnjičenog za odavanje tajni narkoklanu Darka Šarića, saslušala Branka Lazarevića, nekadašnjeg šefa kabineta Ivice Dačića. Lazarević je za svoju vezu sa šarićevcima optužio Ivicu Dačića.

Kako su preneli mediji, pozivajući se na izvore iz istrage, Branko Lazarević – šef kabineta ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića do 2010. godine, i potonji otpravnik poslova ambasade Srbije u Atini – rekao je da ga je sa Rodoljubom Radulovićem zvanim Miša Banana, optuženim pripadnikom Šarićevog narkoklana, upoznao lično Dačić 2008. godine. „To je Lazarević izjavio u postupku saslušanja u svojstvu osumnjičenog u policiji“, potvrdio je ovaj deo medijskih saznanja inspektor Bogdan Pušić, koji je i sam učestvovao u Lazarevićevom saslušanju. Ostatak informacije objavljene u medijima Pušić je odbio da komentariše, što će reći da ga nije ni opovrgao. A ostatak je barem podjednako katastrofalan za Dačića. Prema pisanju „Blica“: „Dačić je“ – ispričao je Lazarević na saslušanju – „Radulovića predstavio kao prijatelja i rekao mi je da je to njegov čovek od poverenja i da mu izlazim u susret kad god mu nešto zatreba. Nakon toga sam se video sa Radulovićem, koji me je zamolio da proverim da li se u policiji vodi nešto protiv Šarića… Ja sam tada to i proverio…“

Što se Lazarevića tiče, navodi se i da su mu tokom saslušanja prezentovani snimljeni razgovori koje je vodio sa Šarićevim saradnicima, kao i razgovori pripadnika Šarićeve kriminalne grupe „u kojima se spominje ono što im je on saopštavao“, a saopštavao im je da su stavljeni pod mere (policijskog) nadzora i da im je policija na tragu.

Za Lazarevićem je – izgleda, delimično i zahvaljujući njegovom iskazu, to jest priznanju – priveden i Boris Gara, zamenik načelnika Službe za specijalne istražne metode (SSIM) Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, službe koja je nadležna upravo za praćenja i prisluškivanja pa je otuda i najosetljivija za zloupotrebe i ključna za dalji rad policije jer se nalazi na samom izvoru informacija. „Politika“ piše da je i Gara – za koga navodi da je na funkciju postavljen upravo po predlogu Branka Lazarevića – priznao ono što mu je stavljeno na teret, odnosno, da je priznao da se sasta(ja)o sa Lazarevićem u kafiću na Slaviji i tu mu odao službenu tajnu da su Šarićevi kriminalci stavljeni pod obradu njegove službe. Pa je onda Lazarević tu informaciju preneo dalje…

Da su sumnje u policiju kao izvor Šarićevih informacija osnovane, dodatno svedoči i podatak da je akcija „Balkanski ratnik“ – zaplena preko dve tone kokaina 2009. godine kojom je i otpočeo pad Šarićeve imperije – sprovedena bez znanja srpske policije.

Ali vratimo se Ivici Dačiću i njegovoj odgovornosti.

Kao posredan dokaz njegove odgovornosti mogla bi da se ispostavi već i činjenica da je SSIM već duže vreme bez načelnika; ministar unutrašnjih poslova je dužan da ga imenuje a  ministar to nije uradio, što je Gari omogućilo da bez adekvatnog nadzora sa svog položaja radi to što je već uradio.

U svetlu Lazarevićevog priznanja, svakako da se sumnjivim čini i njegovo nagrađivanje sklanjanjem u ugodnu zavetrinu naše ambasade u Atini, i to baš kada su do javnosti prvi put, 2010. godine, procurile sumnje u njegov nedozvoljeni odnos sa najtraženijim narkokartelom u Srbiji a i šire.

[restrictedarea]

Tu su, dalje, i (još?) do kraja nepotvrđene sumnje o nepristojnoj vezi dvojice zemljaka iz Pljevalja, Darka Šarića i Svetislava Bate Đurovića, doskorašnjeg načelnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) koji je na tu funkciju došao baš kada je Ivica Dačić prvi put došao na funkciju ministra policije, posle izbora 2008. godine. Đurović je pre nekoliko dana tu vezu demantovao, ali je svojim demantijem istovremeno i potvrdio da je sa Šarićem i njegovima putovao u Tursku na letovanje istim letom, i ko zna šta tu još do kraja može da ispliva, a ima ozbiljnih indicija da isplivati može mnogo toga, i u audio i u video formatu. Videćemo.

Dodajmo na sve to i dva, možda ključna, a svakako sasvim logična argumenta. Dačić je pre godinu dana javno priznao da se družio sa Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana i označenim (u optužnici) kao mozak operacije pranja Šarićevih kokainskih miliona; ali to je učinio tek pošto je poznanstvo obelodanjeno u javnosti. Te se postavlja logično pitanje: ako je to njihovo druženje zaista bilo tako nevino kakvim ga je Dačić predstavio, pa su njih dvojica pričali samo o lepom vremenu, lepim ženama, pesmama, tenisu i šahu, zašto Dačić o tom svom prijateljstvu javnost nije obavestio čim je podignuta optužnica protiv Radulovića? Da time predupredi svaku moguću senku koja bi zbog Radulovića mogla da padne na njegovo ime. Nego ga je krio sve dok ta informacija, mimo njegove volje, nije dospela do javnosti. A Dačićevo pravdanje da nije znao ko je Radulović i čime se bavi, i da ga policija o tome nije obavestila, ne možemo da shvatimo drugačije do kao nevešto pravdanje deteta, uhvaćenog s prstima u tegli pekmeza, da nije znalo da je pekmez sladak. Ovo iz prostog razloga što ministru unutrašnjih poslova, po prirodi njegove funkcije, na sto dolaze poverljive informacije o tekućim istragama, u kojima je – iz očiglednih razloga, potvrđenih optužnicom Specijalnog tužilaštva – Radulovićevo ime bilo ispisano masnim slovima.

I drugo ključno pitanje, koje nas dodatno učvršćuje u sumnji u Dačića: kada je već u javnost izbila tajna njegovog poznanstva sa Bananom, i kada je do javnosti pride dospelo saznanje da je to poznanstvo dokumentovano na čak 130 diskova, zašto Ivica Dačić nije insistirao da se njihov sadržaj momentalno izruči pred čitavu javnost? Pa da zanavek skine senku banane sa svog imena. Zašto to ne bi učinio, osim ako ne sluti šta bi na tim diskovima moglo da se nalazi…

 

CRVENA KLEPTOKRATIJA Tako da je sada – posle Lazarevićeve optužbe da ga je Ivica Dačić spojio sa Mišom Bananom, ako već nije bio i pre toga – Ivica Dačić dužan da javnosti konačno pruži razjašnjenje prirode svojih veza i odnosa sa najvećim narkokartelom koji se u Srbiji pojavio još od surčinsko-zemunskog kriminalnog klana; pogotovo zato što ni taj klan nikada ne bi postao ono što je postao da nije imao duboke i razgranate veze u političkim i policijskim strukturama ondašnje vlasti. Sa Šarićevim klanom kao da nam se nedavna istorija ponovila. Da li je Srbija imala mafijaškog premijera, koji je uz to, kao u neuverljivoj kolumbijskoj seriji, bio i ministar policije? To je ono što je lider SPS-a dužan da razjasni Srbiji; i ne samo da razjasni, već da svoje razjašnjenje i dokaže, što nas doduše vraća na sadržinu onih 130 diskova.

Detaljno i dokazivo razjašnjenje utoliko je potrebnije i Dačiću i njegovoj partiji zbog nezgodne reputacije koju od ranije imaju; od „koferčeta“ do „Galenike“, „Dunav osiguranja“, „Srbijagasa“… Dačićevi socijalisti zabrinuti za sudbinu opljačkanih radnika i ojađenih penzionera sve više bivaju percipirani kao kleptokratska družina iza koje ne ostaje ni kamen na kamenu. A svemu tome treba dodati i da je, pre godinu dana, i Dačićev savetnik za bezbednost Ivica Tončev u medijima optuživan da je „prema policijskim podacima takođe bio u kontaktu s Radulovićem“, što je on doduše demantovao, ocenjujući da je reč o hajci na njega.

S tim što bi Dačiću – ostane li policija dosledna onome što najavljuje, ali i dosledna onome što nam u kampanji obećavaju izgledni pobednici predstojećih izbora – moglo da se dogodi da se suoči sa nadležnim državnim organom pre nego što se suoči sa javnošću. Inspektor Bogdan Pušić, potvrđujući da je Lazarević rekao da ga je sa Mišom Bananom upoznao Ivica Dačić, rekao je i – na pitanje da li je Dačić predmet istrage – da su „predmet istrage svi koji su imali bilo kakvu vezu“ sa Šarićevom krijumčarskom grupom, te da će „biti saslušani svi“ za koje se utvrde elementi krivične odgovornosti.

Ali Dačić uglavnom ćuti. „Ne znam šta je Branko Lazarević izjavio i neću da se mešam u rad istražnih organa. Stvarno ne bih ništa komentarisao,“ izjavio je kratko „Blicu“. (A samo četiri godine ranije, kada su do javnosti prvi put dospele sumnje na račun Branka Lazarevića, u zaštitu svog šefa kabineta stao je apsolutno: „Apsolutno nije moguće da je neko na tako visokom položaju u MUP-u, a da pritom radi za jednu od kriminalnih grupa.“)

A kada ne ćuti, deluje kao da moli za milost. Ističe da Aleksandar Vučić nema ništa ni sa pokretanjem slučaja Branka Lazarevića niti sa tajmingom „kada će se tu šta dešavati. To kažem da ne bi zbog različitih izjava došlo do svađa SPS-a i drugih. Nema za to razloga“, pomirljiv je Dačić. „Neka odgovara ko je kriv, mi treba da se okrenemo političkim stvarima, a ne da se bavimo ovim procesom… Sve slučajeve, pa i slučaj Lazarevića, treba osloboditi političkih primesa, zato molim političare, medije, moju stranku, koalicione partnere i predsednika Jedinstvene Srbije Dragana Markovića (Palmu – prim. aut.) da ne unose u ovo političke elemente.“

Ovaj Dačićev vapaj Palmi da se umiri usledio je pošto je Palma stao u odbranu Lazarevića („Kada je u pitanju gospodin Lazarević, sve dok se ne dokaže da je kriv, mogu da kažem da je on nevin.“) i – što je važnije – usput optužio, a koga drugog do koalicione partnere iz vlade u ostavci, da su sa privođenjem Dačićevog Lazarevića sačekali dok Dačić nije krenuo u svoju kampanju zaštite opljačkanih i obespravljenih, koja je sa uvođenjem Šarića u igru izgubila ama baš svaki smisao i ono malo pristojnosti koje je u njoj bilo, to jest, ako nje uopšte i može da bude kada Dušan Bajatović govori o socijalnoj pravdi. No nije Dačić Palmu zaustavio zato što mu se nije svidelo ono što je jagodinski olimpijac rekao, već zato što je onim što je rekao izazvao tešku reakciju SNS-a. Najpre je potpredsednik ove stranke Nebojša Stefanović upitao Markovića „zašto slučaj Lazarević nije pokrenut pre dva-tri meseca?“ i „da li su on, ili lideri njegove koalicije, tražili odlaganje ovog slučaja“, da bi potom njegov kolega, potpredsednik Bratislav Gašić i sasvim otvoreno rekao: „Nije SPS na nas vršio pritisak, jer nismo mi ti koji hapsimo, nije Aleksandar Vučić taj koji hapsi, nego tužilaštvo i policija. Nije SPS tražio odlaganje od SNS-a, već od tužioca i policije.“ E, ova je teška i ozbiljna Gašićeva optužba naišla na onako pomirljivu reakciju inače kočopernog i ratobornog Dačića, što već samo po sebi govori poprilično…

 

PALMA I SONJA BISERKO Palmina pak optužba ukazala nam je i na još jednu veoma interesantnu podudarnost. Sa Palmom se, naime, složila Sonja Biserko. I Građanske inicijative, i Beogradski centar za ljudska prava, i Jukom i Centar za praktičnu politiku. Svi oni, obilato finansirani iz Vašingtona i okupljeni u Kuću ljudskih prava, upozorili su – a prenela „Slobodna Evropa“ – „na zloupotrebu slučaja Lazarević“. „Mi smo tražili“, rekla je „Slobodnoj Evropi“ Maja Stojanović iz Građanskih inicijativa, „da mediji probaju da budu imuni na ovu vrstu informacija koje dolaze, očigledno, iz vrha političkih partija na vlasti, tj. u ovom slučaju Srpske napredne stranke. Nama je veoma važno da se mediji odupru ovoj vrsti pritiska.“ „Da li su neka hapšenja u Srbiji tempirana u vreme predizborne kampanje kako bi se smanjio rejting nekih od partija a povećao nekih drugih?“, u Palminom se maniru pita i „Slobodna Evropa“.

A opet, pitanje – ne tempiranja, već odlaganja Lazarevićevog saslušanja – svakako da vredi postaviti. Ko ga je, uz SPS, do sada odlagao? Pošto je, naime, odlaganje nesumnjivo. O saslušanju Branka Lazarevića govori se još od 2010. godine kada je, kako već rekosmo, njegovo ime prvi put u kontekstu Šarića i spomenuto; pa se o tome govorilo pre tačno godinu dana, u jeku „afere Banana“ i otkrića premijerove veze sa tim čovekom, i na kraju nije ispalo ništa; pa je najavljivano da će biti saslušan sredinom januara, pa krajem januara, i malo je mesta sumnji da je neka nevidljiva ruka zaista do sada odlagala njegovo svedočenje. Čija je to ruka? Drugim rečima, da li je sam SPS (sve sa Palmom i penzionerima) baš toliko jak da bi do sada uspevao da spreči saslušanje nekadašnjeg šefa Dačićevog kabineta? Možda i jeste, ali ako nije, preostaje nam malo drugih opcija za razmatranje; a najizglednijim se čini da su Dačićev politički život veštački produžavali oni koji su od njega – ucenjenog i slabog zbog veze sa klanom Darka Šarića – dobijali više nego što bi dobili inače, a ponajveću je dobit od Dačića predstavljao Briselski sporazum sa Hašimom Tačijem. Kako je, pritom, i Aleksandru Vučiću nesumnjivo odgovaralo da se Dačićev a ne njegov paraf nađe na Briselskom sporazumu, Lazarević se na saslušanju i nije našao sve dok Dačić nije okončao svoju istorijsku misiju. Upotrebna vrednost mu je, međutim – raspisivanjem novih izbora posle kojih sigurno neće biti ono što je bio dotad – nepovratno opala, i sva je prilika da tu negde i treba tražiti uzroke mogućeg početka Dačićevog političkog svršetka.

Sve to, naravno, ne znači da baš sada nije pravo vreme da se otkrije potpuna istina o kontaktima Ivice Dačića, premijera i ministra unutrašnjih poslova, sa narkokartelom Darka Šarića. Vreme je, zapravo, utoliko bolje upravo zato što smo u jeku predizborne kampanje; da građani budu svesni za koga glasaju, ako to već iz nekog razloga nameravaju. Isto tako je nužno da se do izbora – a oni samo što nisu, 16. mart nam je sve bliži – razjasne i sve ostale, nove i stare, optužbe o vezama političara sa Šarićevim klanom i imperijom. A spominju se u tom kontekstu i Snežana Malović koja je sada na listi Borisa Tadića, i sam Boris Tadić koga je pre godinu dana Aleksandar Vučić javno pitao „gde je danas Miša Banana?“, i Mlađan Dinkić preko nekadašnjeg šefa UBPOK-a Mladena Spasića, a nikada do kraja nije razjašnjena ni veza Darka Šarića i Metals banke preko koje je prao novac, sa njenom naslednicom, Razvojnom bankom Vojvodine i pokrajinskim premijerom Bojanom Pajtićem. Demantiji onih koji su svoje veze sa Šarićem dosad demantovali ni najmanje nas ne razuveravaju; uostalom, barem jednako je rezolutan bio i Ivica Dačić dok je još svet uveravao u Lazarevićevu nevinost. Dodajmo svemu tome da je i sam Dačić – zagonetno koliko i izazivački – primetio da bi u slučaju hapšenja Darka Šarića „mnogi drugi trebalo da se zabrinu, a ne ja“. Da li je to razlog što, i pored svih žestokih i svakodnevnih obračuna među potencijalnim partnerima SNS-a u novoj vladi, Darka Šarića kao argument protiv Dačića još niko nije ozbiljno potegao, izuzev Čedomira Jovanovića?

Nego, uzmemo li u obzir i Čedomira Jovanovića i njegove (ne)dokazane veze sa vođama surčinsko-zemunskog kriminalnog klana, ispada da nema proevropskog političara u Srbiji koji nije, s više ili manje ubedljivim dokazima, bio povezivan sa ozbiljnim organizovanim kriminalom. Mislite i o tome u nedelju 16. marta.

[/restrictedarea]