ГАУК У МИНХЕНУ: Нешто сасвим ново!

Вили Вимер

Преносимо коментар који је у магазину „Компакт”, поводом излагања немачког председника на Минхенској конференцији о безбедности, објавио Вили Вимер, бивши посланик Бундестага и бивши потпредседник Европског парламента, а данас наглашено критички глас у окриљу немачког политичког естаблишмента

Наш савезни председник не може да се заустави. Већ 3. октобра 2013. заузео је став о безбедносној политици. У Минхену је постао говорник понављач. Може му се за добро узети што се као савезни председник представио једном Форуму и што поводом било којег рата у последњој деценији није уочен као суздржан политичар. У Минхену можемо свакоме да покажемо хладно раме, само не онима који желе да ударе. Наравно, наш савезни председник припадао је у прошлости једном позиву (свештеничком – прим. прев.) у којем се нешто овако лако заборави. Реч је овде често о личностима од респекта што на крају богатством речника објашњавају зашто је нешто ишло криво. „Ми Немци смо на путу ка једној форми одговорности коју нисмо увежбали“, дозвољава себи објашњење савезни председник. Али, хало, ту је можда реч о нечему за шта је наш Устав, са добрим разлогом, поставио препреку. Немачка треба да служи миру у свету. Тако пише у Основном Закону (Устав из 1949. године – прим. прев.) Док једна Савезна влада није отпочела да „прескаче“ Повељу Уједињених нација при једном међународно-правно неодобреном рату, рату против Савезне Републике Југославије, и касније – при беспризорним ратним нападима на Ирак, кроз немачку помоћ да нека уставна начела обезвређује, могли смо са тиме сасвим добро да живимо. Није зависило од Савезне владе до 1998, ни од немачког народа такође  то да од тада више не говоримо о једном западном систему вредности управо зато што је Гвантанамо свуда. Ко се после ваздушног рата против Београда позива на међународно право, биће у најбољем случају попреко гледан. У нашем Уставу стоји да важеће норме међународног права постају делови наше политичке културе, а тиме и државе. То не морамо да вежбамо као што савезни председник проповеда са предикаонице у Минхену. То су нам одузели а нису нас питали. Где су иницијативе оних који се састају у Минхену да поставе међународно право на ноге? Ако ће нешто да унизи и „усвињи“ морал, онда је то пузајуће усвајање признања права песнице.

Савезни председник не треба да сметне са ума да се многи у Немачкој сећају канцелара Хелмута Кола, али и једног министра спољних послова Ханса Дитриха Геншера и његовог наследника Клауса Кинкела. У поређењу са садашњим тренутком, сећамо се дипломатских активности усмерених да постигнемо поновно уједињење наше земље и да при томе створимо пријатеље. Они не припадају онима што су уништили радосну наду краја Хладног рата кроз војни марш и ниподаштавање дипломатских могућности. Ми се морамо само питати, шта ми – види Авганистан, сваке године убрзавамо, и због чега се дипломатске могућности и путеви, уз поштовање међународног права, суочавају са очигледним ниподаштавањем. Једна од могућих последица била је да се стварни проблеми из света одабраних мера и богатих подстрека још више повуку.

Шта је нова влада предузела да се из јадне садашњости немачке спољне и безбедносне политике поново учини оно што је немачке канцеларе истицало и одређивало, као што је то био случај са нпр. Хелмутом Шмитом или Хелмутом Колом? Када мислимо на немачке војнике, ниједан сукоб у Африци недељама се не заборавља. Говори ли неко да се људи тамо пусте да уживају у плодовима и богатствима своје земље? Можемо ли из тога на крају доћи у ситуацију да се конфронтирамо са збуњеним људима што се сударају на европским зидовима? Минхен је био прилика да се управљач поново окрене у правцу који би у најтежим светскополитичким временима нашој земљи омогућио да служи миру у свету.

Савезни председник нас је позвао да деламо у оквиру нашег савезништва. Он не говори о томе да ли се основа  за то може наћи у Повељи Уједињених нација или не може. Где је ту немачки допринос ономе што је заиста Европи и свету потребно?

Један коментар

  1. Свака част Вимеру… Жалосно је, што нема више таквих гласова савести, и – само по себи `индикативно`, за лоше стање `духа` ?! Па где су велики правници, да пред немачким судовима траже обарање одлука власти којима се крши њихов устав ? Зар према Уставу и резолуцији СБ УН 1244, признање “независног Косова” није – безакоње !? … Како рече немачки амбасадор у Београду, Србија је једна од ретких земаља у којој је `ангажовано` – свих шест великих немачких фондација (штифтунга) – на залудном послу `преумљивања` Срба ?! Неке од тих фондација `раде` и на `поправљању` ЕУ ( Бертелсман ?!) ?! У вицу се каже, да када Србин има вишка новца – хоће да се парничи, са свима редом ?! А Немац – тај би да узме оружје, па да “поправља” – цео свет, по свом ћеифу и интересу ??! И, џабе је сада – 21. век ?! А шта има од те, утовљене `штифтунг-грантиране` “интелигенције” осим `продуката` њихових проширених црева ??? Ако је то “добро” – далеко им добра кућа !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *