Чучук Стана на сцени

Пише Рашко В. Јовановић

Монодрама Мирјане Ђурђевић – одмерена интерпретација о преломним животним тренуцима наше националне јунакиње

Друга жена Хајдук Вељка Петровића, Чучук Стана (око 1793–1859) због јуначког суделовања са својим мужем у више бојева са Турцима ушла је у народну легенду и инспирисала књижевника Милорада М. Петровића да напише позоришни комад „Чучук Стана“, који је са музиком Стевана Христића први пут приказан на сцени Народног позоришта у Београду давне 1907. године, да би потом текст још два пута био поново приказиван. Савремени писац Антоније Ђурић, чију је драму „Солунци говоре“ изводило београдско Народно позориште 1981. године, написао је и једну монодраму о Чучук Стани и њеној злехудој судбини. Наиме, као што је познато, она је после смрти Хајдук Вељка побегла у Банат. Удала се за припадника грчке „Хетерије“, капетана Јоргаћа. После ослобођења Грчке од Турака отпутовала је са децом у Атину, да би остатак живота проживела у највећој беди. Готово све значајније појединости из њене биографије обрадио је Ђурић у овој монодрами, која не идеализује Чучук Стану, већ њену личност приказује објективно и уверљиво.

Иако не сматрамо монодраму за најпогоднију форму позоришног израза, дужни смо да признамо како се млада глумица Мирјана Ђурђевић, иако само растом предиспонирана за тумачење личности Чучук Стане, предано и са великим еланом прихватила тог нимало лаког сценскога задатка. У свом тумачењу, како нам се учинило, настојала је да прикаже храброст и борбеност јуначне жене, која је због својих особина ушла у легенду. Уз велики емоционални ангажман, она се трудила да не само говорно него и физички веома пластично прикаже Чучук Стану и њену доследну непопустљивост у сукобима са Турцима. Пошло јој је за руком да искаже и партнерство са Хајдук Вељком, али и велику љубав и приврженост јунаку. После слома који је доживела након Вељкове смрти, дејствује са несмањеном енергијом. Међутим, успела је да изгради другачији стил и став када приказује Стану на животној низбрдици у Грчкој.

Мирјана Ђурић испољила је лепу дикцијску вештину: говорила је чисто и без пренаглашавања логичких акцената и била спонтана у еманацији промена расположења према личностима о којима прича. У свему, била је то једна нијансована интерпретација, коју је редитељка Цисана Мурусидзе лепо цизелирала, посебно кад је реч о преломним животним тренуцима јунакиње.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *