БУНТ ИЛИ БУНИЛО

Пише Стефан Каргановић

У Босни и Херцеговини у припреми је „мајка свих обмана“

Прва фаза процеса за који питање није било „да ли“ него „када“ ће отпочети закономерно је лансирана. Једино изненађење је „где“. Ради се, наравно, о немирима који су (истина, нешто касније у години) били очекивани у Републици Српској, али су у изузетно насилном облику избили у Тузли, на територији Федерације БиХ.

Ово интересантно тактичко (а никако стратешко) изненађење не само да режисере приказује за нијансу суптилнијим него што се претпостављало већ намераваном преврату додаје и ширу политичку димензију. Међутим, не мења суштинске контуре оперативног плана. Ликвидација Републике Српске и уклањање њеног некооперативног председника Милорада Додика још увек је у врху списка приоритета. Једина разлика је у томе што је сада оперативно подручје проширено тако да су се на нишану нашле и структуре власти у Федерацији, или бар у њеном доминантном, бошњачком делу.

УПРАВЉАЊЕ КРИЗОМ Наизглед парадоксално подривање статуса кво у Федерацији, распиривањем већ постојећег и сасвим оправданог масовног незадовољства, има своју дубљу логику. Несумњиво је да су западни партнери у Сарајеву, за разлику од власти у Републици Српској, поуздани и кооперативни. Али то исто је био и Едвард Шеварднадзе у Грузији 2003. године, па је ипак, када је постало очигледно да му рок трајања истиче, био оборен и замењен свежим кадровима. Теорија „управљања кризом“, која је у западној политичкој пракси до танчина разрађена, не ограничава се само на ефикасно реаговање већ укључује и проактивне мере. Када се примети да је неки шраф скоро излизан, паметно је заменити га новим пре него што откаже и проузрокује штету.

Као што је познато, нереди су почели у Тузли, из свих уобичајених и неспорно легитимних разлога (затварање фабрика, беспослица, материјална оскудица, друштвени проблеми, итд.) и одатле су се невиђеном брзином проширили на друга градска подручја у Федерацији. Могло би се расправљати о узроцима овако муњевитог ширења социјалног пожара, уз интензивно популистичко насиље које га је пратило. Да ли је то било искључиво последица истовремене одлуке што су подједнако очајни људи на разним местима независно донели да дигну устанак, волшебно свуда бирајући сличне пароле и методе? Или хипотеза, да се ради о активирању већ припремљене инфраструктуре за производњу метежа, снабдевене релативно софистицираним средствима комуникације, много боље објашњава овај процес? Одговори на та питања били би занимљиви, али су ипак од другостепеног значаја.

Много је знаковитије то што се планирани катализатор најзад догодио, да је букнула „катастрофална олуја“ (perfect storm) која ослобађа импозантну количину потенцијално разорне енергије друштвеног незадовољства. Сада само преостаје да се утврди ко ће је и у којем правцу усмеравати. Аргумента ради, прихватићемо да се у близини случајно задесила екипа идејно и технолошки оспособљених људи, назовимо их, условно, алтруистима забринутим за судбину обесправљених радника и бесперспективне омладине, и да су показали спремност да угроженим категоријама пруже руку подршке, утехе и охрабрења.

Као што знамо, нешто слично већ се догодило у Југославији 5. октобра 2000, у Грузији 2003, у Украјини 2004, затим и у неколико других угрожених земаља, па сада опет у Украјини, да се доврши раније започета мисија.

КОМПЛИКОВАНИ „БОСАНСКИ КОТАО” Важно је не губити из вида да је покренути процес надасве – динамичан, што значи да се он неће сасвим предвидљиво и праволинијски одвијати јер (да се изразимо терминологијом америчког амбасадора у Украјини Џефрија Пјата, у недавном разговору са колегиницом Викторијом Нуланд) у босанском котлу има превише „компликованих електрона“. Понашање тих „електрона“ на терену безусловно се мора пажљиво пратити. Али много важнији од њиховог кретања су стратешки параметри дејствовања, а те параметре не постављају они. Зато би било упутно, док се ствари не разбистре и док на тактичком терену не буде повучено још интересантних и индикативних потеза, да у неколико теза изложимо стратешке оквире који ће одређивати даљи развој ситуације, независно од понашања појединачних теренских актера.

(1) Пре свега, како практични Англосаксонци неуморно понављају, keep your eye on the ball. То значи одолети искушењима безбројних дистракција и држати поглед чврсто прикован за представу у центру бине. Тамо се одвија покушај елиминације Републике Српске као политичког фактора са аспирацијама да води мање од 100 одсто подређену политику. Све што се на феноменолошком плану догађа на другим крајевима позорнице, без обзира колико, са становишта простоте, неповезано деловало, узрочнопоследично је везано са овим примордијалним циљем.

(2) Инсценирање уводних немира на територији Федерације једна је од тих дистракција. На тај начин, доприноси се постизању два сродна, али секундарна циља.

Прво, привидно се отупљује оштрица потенцијалног одговора власти у Републици Српској да је на делу инсценирана побуна специфично уперена против њих. За очекивати је, иде наизглед убедљива реплика на такав одговор, да слично друштвеноекономско стање са обе стране ентитетске линије у масама генерише слично негативно расположење. Зато би било „природно“ да немири у Федерацији делују инспиративно, као модел за подједнако унесрећене људе у Републици Српској, а све остало је теорија завере. Очекивање преливања преко ентитетске линије, по систему спојених судова, било је кључна компонента плана да се прикрију прави узроци и циљеви дестабилизације. Међутим, то управо јесте и слаба тачка у њиховом сценарију. Недисциплиновано откривање карата групе „Удар“ у Тузли, главних организатора тамошње побуне, и упечатљиво деструктиван начин како је операција спроведена широм Федерације, отрезнило је многе на самом почетку у Републици Српској, чак и иначе склоне да нереде посматрају благонаклоно, као одраз легитимних социјалних тежњи, и ничега више.

[restrictedarea]

То је очигледно у одмереном саопштењу Уније студената Републике Српске поводом позива који су им упутиле лажне невладине организације „Хелсиншки парламент“ и „Оштра нула“ да им се у петак 7. фебруара придружи у Бања Луци на „маршу подршке“ тузланским демонстрантима:

„Ми студенти јесмо против криминала, корупције, сиромаштва и неправде, али смо и против тога да наше незадовољство буде искориштено за циљеве оних који су дебело плаћени да се ‘боре за правду’ и који рачуне никада не полажу нама, већ само онима који их плаћају.“

Друго, одлука да се на Српску крене револуционарним мамцем из Федерације истовремено ствара погодне колатералне услове за решавање сарајевског питања. Постојања тог „питања“ површни посматрачи нису ни свесни. Али, рецимо да чак и у принципу добри сарадници имају тенденцију да се временом убајате, а од непрестаног повлађивања да се осиле и местимично пређу дозвољену меру. Освежење чак и лојалних кадрова у таквој ситуацији уопште не делује као лоша идеја.

(3) Да би смисао операције био јасан и да би се појединачне компоненте повезале у кохерентну целину, неопходно је разумети оно што Французи називају idée directrice, или концепт подухвата.

Тај концепт је прост: демонтажа (са западног становишта) привременог дејтонског решења и наметање централистичке БиХ, која ће бити још покорнија и свакако једноставнија за управљање. На чело такве државе, уместо џангризавих реликата грађанског рата на све три стране, биће постављена специјално одабрана транснационална технократска екипа која ће солидарно и без обазирања на бивше ентитетске линије – спроводити наређења.

ПРЕВОД КОДИРАНИХ ПОРУКА Многе конвергентне индиције указују на постојање намере да се примени управо овакав политички концепт. Интензивне активности на припремању одговарајућих кадрова немачких фондација, „Конрад Аденауер“ на десном и „Фридрих Еберт“ на левом центру спектра, кључни су моменти у реализацији ове замисли. Како открива „Блиц-РС“ од 18. децембра 2013, стрпљивим радом са перспективним политичарима гради се „коалиција која би превазилазила постојеће поделе и упућивала на трансентитетску и транснационалну сарадњу. „То БиХ сада недостаје“, изјавио је листу један од учесника ових семинара, „а ако и постоји, све је краткорочно.“ Директорка Канцеларије Фондације „Конрад Аденауер“ у Сарајеву, Сабина Велкнер, појашњава да је у БиХ „неопходна политика усмерена на дугорочну сарадњу, која ће се базирати на заједничким вредностима и циљевима како би се земља покренула напред.“

Шеф исте фондације за Европу, Герхард Валерс, знаковито додаје („Блиц-РС“, 19/12/2013) да је постојеће политичко стање у БиХ неприхватљиво и да је потребан „другачији приступ у вођењу политике“. Када се кодиране поруке преведу на нормалан политички језик, јасно је чему се тежи.

Као по команди, од тренутка избијања немира, у извештавању западних медија из Босне понављају се рефрени о волшебно пронађеним „заједничким вредностима“, што је очигледно у наслову текста који доноси немачки лист “Tageszeitung“од 7/2/2014: „Заједно против национализма“. Тамо се похвално констатује да општа мизерија уједињује све доскора сукобљене житеље Босне и да, од сада, заједничка борба за решавање друштвеноекономских проблема етничко питање чини излишним.

На потпуно истој линији, Едвард Џозеф, за време рата официр УНПРОФОР-а, а тренутно професор на престижном „Џонс Хопкинс“ универзитету у Вашингтону, који се, с обзиром на ратни стаж, сада промовише као стручњак за Балкан, емотивно пише да „очајнички крик са босанских улица треба да постане катализатор промена у центрима моћи“ („Балкан инсајт“, 7/2/2014). Не кријући за каква се решења залаже, Џозеф додаје да „Вашингтон и Брисел морају да се умешају са одважним, срачунатим приступом који ће најзад решити специфичан проблем Босне… постојање структура које подстичу дубоке етничке поделе, неповерење и злоупотребе“.

Конкретно – и то је поента – „Вашингтон се мора ставити на чело акције да се ове године спроведу све неопходне уставне реформе“. Република Српска, оцењује Џозеф, неће имати подршку Србије да се томе супротстави зато што је Србија на путу за ЕУ и самим тим у обавези да подржава заједничку спољну и безбедносну политику. Најзад, додаје проф. Џозеф, доказујући да припада истој нетрадиционалној „дипломатској“ школи као Викторија Нуланд и амбасадор Пјат, „балкански политичари не могу одолети здруженом трансатлантском притиску САД/ЕУ/НАТО снага. Сваки босански лидер мораће добро да размисли пре него што крене да пркоси председнику Обами и високим руководиоцима ЕУ.“

Ако ово није довољно, помоћи ће нам најновија студија америчког „New Democracies Institute“ где се – гле чуда – заговара иста партијска линија. Тамо стоји да Дејтонски споразум блокира мултиетничке политичке комбинације и представља препреку за напредак земље. Заступа се, као једино решење, активна улога САД и јачи ангажман Немачке (на рачун неуспешне улоге коју је, да се подсетимо једне недавне дипломатске оцене госпође Нуланд, одиграла „Ј…еш“ ЕУ). Конкретно решење научника из НДИ, како се може претпоставити, јесте „Дејтон-2“. И сада долазимо до суштине ствари. Пре него што ће поправни Дејтон моћи да буде заказан, „дипломатским или другим средствима“, мораће се разбити отпори ентитетских власти према променама Устава БиХ. Пројектовани нови систем „подразумева прихватање нових уставних решења, како би БиХ имала једног председника, владу на челу са премијером и једног председника парламента“. („Дневни лист“ [Мостар] 8/2/2014.)

Прилично смо се удаљили од онога што смо мислили да је био повод за прошлонедељни драматични бунт обесправљених радника и омладине без перспективе у фавелама дејтонске Босне и Херцеговине, зар не? Уопште нисмо. Улична руља, подстрекивана као топовско месо да пали и руши, јесте саставни део концепта, али не централни. Она је средство, а не сама по себи циљ. То нам јасно, у свом коментару, ставља до знања Јелко Кацин:

„После тога што се десило у Тузли и другим градовима Федерације БиХ, политичарима треба да буде јасно да нема више недодирљивих и да ће ствари кренути у правцу којим они то нису желели.“ (Агенција „Бета“, 9/2/2014).

Ако ово звучи као претња, то је зато што јесте. Као што је то још агресивнија изјава високог представника Валентина Инцка бечком „Куриру“:

„Размотрићемо стање у Босни и Херцеговини у Међународном управљачком одбору. Аустрија ће повећати број својих војника у Босни. Ако стање буде ескалирало мораћемо евентуално да размишљамо о трупама ЕУ.“

Као да прижељкује изговор да оствари претњу, Инцко подстрекачки изражава пуно разумевање за узроке насталог стања: „Протести су оправдани, а посебно је социјална неравноправност водила ка томе.“ При чему Инцко ни за тренутак не губи из вида централну идеју: међу узроцима хаоса који би могао довести до редарственог коришћења окупационог контингента у БиХ је „државна конструкција која не функционише“:

„Дејтонски споразум је био мировни споразум, који је био јако успешан. Међутим као уставни споразум он је сувише компликован.“ („Фронтал“, 9. фебруар 2014.) Инцко прелази преко чињенице да је устав Босне и Херцеговине – саставни део Дејтонског споразума.

ФУНДАМЕНТАЛНЕ ГРЕШКЕ Да рекапитулирамо оперативну шему: теза (инсценирани нереди одоздо) + антитеза (политички притисак и по потреби примена оружане силе одозго) = синтеза (наметање централизованог система под управом транснационалне опортунистичке дружине која ће директно служити страним окупаторима и управљати земљом у њихову корист). Валентин Инцко свако вече пре спавања сигурно чита Хегела.

Република Српска може да асиметрично профитира од ових догађаја, али само ако изврши правилну процену ситуације и пажљиву анализу бројних грешака супротне стране. На првом месту међу њима је преурањеност операције, погрешан тајминг. Тиме се потврђују сва наша упозорења за последњих неколико месеци. Унапред „проваљена“ игра је по дефиницији режирана, а не спонтана.

Друга фундаментална грешка је препуштање исувише велике теренске аутономије извођачима радова. Промовишући бајку о „заједничким вредностима“, инострани режисери су поверовали у сопствену измишљотину. Упркос тренингу добијеном у Београду на академији „Канваса“, теренци „Удара“ из Тузле нису успели да своју острашћеност професионално закамуфлирају. Доказ за то је њихов глупо увредљив антисрпски проглас који, приде, открива целу игру захтевом да се важећи Устав поништи а на његово место врати унитаристички ратни Устав Изетбеговићеве „Републике БиХ“ из 1993. године. У Републици Српској, та тачка револуционарног програма срушила се – како би се у Америци рекло – као оловни балон.

Жестоко насиље демонстраната (или њиховог хулиганског језгра) и пратеће паљење јавних објеката, што је широко приказано у средствима јавног информисања у РС, такође је врло негативно одјекнуло и оживело подсвесне трауме из времена рата. Контраефекат је опипљив. Да је акција почела са неколико дана мирне шетње и провоцирања органа реда пре него што се прешло на ескалацију – као што приручник Џина Шарпа прописује – резултати би били бољи.

Најзад, ту је и „џокер-фактор“ који је иностраним, посебно америчким, инспираторима побуне културолошки неразумљив.

Као што је председник Додик тачно приметио, „Бошњаци би радо запалили пола Федерације ако би то могло нанети штету Републици Српској“. Исти принцип делује и у обратном смеру. Супротно дилетантским очекивањима западних психолога, посматрајући како се градови у Федерацији пуше, подједнако бедни и обесправљени грађани Републике Српске не доживљавају солидарност по основу фиктивних „заједничких вредности,“ а најмање срџбу против сопствених тлачитеља, већ – блажену сатисфакцију.

Ови и низ других пропуста Републици Српској пружају могућност за реално одмеравање капацитета противничке стране и припремање креативних противмера у све краћем временском року који је преостао.

[/restrictedarea]