Амерички командоси и „експерти“ у Кијеву

Пише Сергеј Белоус

Иако је Виктор Јанукович збачен са власти а насилни демонстранти су истерали све своје циљеве, напетости се не смирују, нарочито од како је Вашингтон, под провидним изговором, уз економске лешинаре послао у украјинску престоницу и своје војнике

Много је посматрача са стране који су, после свега што се десило, затечени застрашујућом динамиком украјинске кризе: у року од само неколико дана а кроз насиље у којем је погинуло око стотину људи, председник Виктор Јанукович је побегао из престонице и затим „нестао“, некадашња премијерка Јулија Тимошенко је пуштена из затвора док је њен први заменик у странци проглашен вршиоцем дужности председника земље (иако нема никакву опипљиву власт) Устав државе је промењен без расправе а посланици масовно напуштају до јуче владајућу Партију региона.

Таква количина тектонских поремећаја одиста може да делује нестварно, али то не значи да је без објашњења. Напротив, објашњење је ту, проналази се у виду тајанствене повезаности „Десног сектора“, радикалних екстремиста који су највише и изнели овај насилни преврат на својим леђима, и једног дела Службе безбедности Украјине (СБУ).

НЕСТАЛА ДОСИЈЕА Ево неколико интересантних момената, који могу да расветле позадину догађаја.

Када је „Десни сектор“, иначе удружење мањих ултранационалистичких група, скоро ниоткуда испливао на политичкој сцени земље, СБУ је затражила досијеа свих главних активиста „Десног сектора“. Чим је СБУ добила досијеа, исти су одмах „нестали“.

Убрзо затим, или можда и упоредо, биографије челника „Десног сектора“ биле су професионално „очишћене“, па сад у бази података Министарства унутрашњих послова о њима не постоје скоро никакви записи. После „победе народне револуције“, у председниковом кабинету су у дневнику пронађени записи о сусрету команданта „Десног сектора“ Дмитрија Јароша са самим Виктором Јануковичем, и то баш судбинског 20. фебруара! Касније је Јарош морао да призна да је до сусрета заиста дошло и открио још више изузетно занимљивих појединости, које се необично поклапају са горенаведеним подацима:

„Дошли су припадници СБУ-а и понудили не само мени већ и мом најближем окружењу да пристанемо на састанак како би се зауставило крвопролиће.“

Међутим, као што је познато, чак после склапања споразума између владе и опозиције (21. фебруара) који је изнуђен под притиском ЕУ и Америке а подразумевао је враћање на снагу Устава из 2004. године (о чему је „Печат“ писао у претходном броју) као и ванредне председничке изборе (који би требало да буду одржани у децембру) „Десни сектор“ ипак је упутио ултиматум Јануковичу да поднесе оставку до 10 сати ујутру следећег дана.

Такво држање „Десног сектора“, притом потпуно некажњено, односно чак и награђено, заиста упућује на неку позадинску заштиту коју ова организација ужива. Уопште, индикативно је и само њихово учешће у протестима, који су започети због одлуке претходне владе да прекине европске интеграције: „Десни сектор“ је, наиме, оштро против европских интеграција, тако да га на „Мајдан“ сигурно није довела идеологија. У сваком случају не проевропска идеологија, већ идеологија екстремног украјинског национализма, коју „Десни сектор“ једино и прихвата.

[restrictedarea]

ДОГОВОР ЈАНУКОВИЧ-ТИМОШЕНКО? Истог дана када је био потписан споразум парламент је у један мах променио Устав земље, изменио тачку закона по којој је робијала Јулија Тимошенко, тако да је она експресно ослобођена, забранио је наставак антитерористичке операције а наредио унутрашњој војсци и полицији да се склоне из центра Кијева. Индикативно је да је изгласавање свега прошло доста лако, пошто су многи народни посланици из Јануковичеве Партије региона „намирисали“ да се ближи његов пораз и почели да подржавају предлоге опозиције а многи чак и да напуштају „режимску“ странку, тако да су већ следећег дана лидери „Евромајдана“ аутоматски постали „нова влада“, имајући већину у парламенту.

Реакција председника била је изненађујућа – он је увече буквално побегао авионом из престонице у Харков (други по величини град на истоку земље). Али, како је аутор овог текста сазнао од једног њему блиског званичника, Јанукович је после тога планирао да напусти Украјину. Судећи по том детаљу, врло веродостојно изгледа верзија да је Јанукович у Харкову водио преговоре са Јулијом Тимошенко о личним гаранцијама (она се налазила управо у овом граду, у болници у притвору). У прилог томе иде и чињеница да истог дана Јанукович у Харкову није посетио велики скуп своје Партије региона, где се расправљало о могућим будућим акцијама и одговорима на преузимање владе у Кијеву од стране прозападних снага. Изгледа да је имао „преча посла“…

Некако у то време, у Харков је из Кијева пристигла група од око пет стотина „мајдановаца“. Разуздани и наоружани, витлали су пиштољима и пушкама по улицама града, што је разумљиво изазвало прилично узнемирење и страх међу локалним становништвом. Напетост се осећала а сукоб је ескалирао када су „мајдановци“, тачније припадници „Десног сектора“ међу њима, стали да руше Лењинов споменик. „Десни сектор“ иначе има обичај да руши споменике из епохе СССР-а, али пошто је ово очигледно имало и идеолошки, антируски карактер, овај чин је испровоцирао већинско становништво Харкова, које је масовно проруски оријентисано. Становници Харкова су изашли на улице и дошло је до сукоба са „мајдановцима“, после којег су ови морали да се смире, иако им је број у међувремену био значајно порастао, а сукоб је избегнут.

СМРТНА ГРЕШКА, АЛИ ЧИЈА? Али, насилни преврат у Украјини непрестано изазива нове сукобе, па чак и оне на највишем нивоу. Тако је, упоредо са немирима и напетостима на Криму и у Харкову, дошло до „укрштања копаља“ између државних врхова Америке и Русије.

Ватру је потпалила Сузан Рајс, саветница америчког председника за питања безбедности, која је изјавила да би интервенција руских снага у Украјини била „смртна грешка“ и да би повратак хладноратовским становиштима одударао од „савремене збиље“:

„Овде се не ради о Америци и Русији“, наставила је Сузан Рајс да просипа мудрости. „Овде се ради о томе да украјински народ има прилику да испуни своје тежње и буде демократски и буде део Европе, као што су већ одлучили.“

На то је уследио одговор из Министарства спољних послова Русије:

„Приметили смо експертске процене Сузан Рајс, засноване на учесталом ангажовању америчких трупа у разним деловима света, а посебно тамо где су, по мишљењу администрације САД-а, угрожене норме западне демократије или тамо где актуелни режими сувише отворено `отказују послушност`… Сматрамо да ће управо такве савете, да је погрешно употребљавати силу, садашња саветница председника за националну безбедност давати руководству САД-а у случају доношења одлуке о некој новој интервенцији.“

Руска глобална телевизија РТ вест о одговору званичне Москве насловила је са „Добар савет, погрешна адреса“, чиме је одлично сумирана суштина поруке коју је Русија упутила поводом изазивајућег иступа Сузан Рајс.

Американци, међутим, не показују намеру да и сами устукну. Најпре су пут Кијева послали своје економске експерте, што је потврдио и Вилијем Бернс, заменик државног секретара, изјављујући да ће ти стручњаци помоћи новим властима да се носе са економском кризом. Познато је како и колико су слични „експерти“ помогли Русији током деведесетих година, када су разорили тамошњу привреду.

Убрзо за економским експертима, у Кијев су стигле и десантне трупе из Америке, наводно да би штитиле тамошњу америчку амбасаду. Нејасно је од чега је штите, пошто више нема „крвавог режима Јануковича“ који је сматран „опасним“, већ Кијев сада контролишу „мирни демонстранти“ по укусу Запада, додуше тешко наоружани и организовани у паравојне формације.

По свему судећи, ради се о настојању Америке да макар некако успостави војно присуство у Украјини. А новија историја учи нас да тамо где амерички војници уђу, ту и остају. Имајући у виду руско војно присуство у истој области, јасно је због чега ће очи целог света тек сада бити уперене у Украјину.

[/restrictedarea]