ТОПЛА ЈАНУАРА ДА ТЕ БОГ САЧУВА!

Пише Драгомир Антонић

Писци старовремских српских календара, коледника, лунарника, месецослова знали су да напишу следеће: „Јануарске магле болесника свале“

Топло време, неуобичајено за јануар месец, изазива знатижељу код многих а забринутост код људи који живе од њиве, ливаде и воћњака. Забринутих је много мање од знатижељних, али кад њима крене наопако, онда сви осете. Ту не помаже ни примена разноразних евроунијатских споразума од којих Срби никакве вајде немају. Само штета. Ненадокнадива штета српском селу је већ учињена.

 

МАЛО У НЕБО, МАЛО У ВОЋЊАК Додуше, наше мудре власти све што им бриселски бибани кажу прогласиће за велику историјску победу. Колико наша власт постигне историјских победа у једном месецу, остали народи не успеју да остваре кроз целу историју. Нажалост, постигнуте „победе“ неће изменити стање на терену, рекли би политички активисти. Нема снега, нема кише и суша – у граду се не примећује – то већ узима данак. Жика Милутиновић, сељак из Горње мале у Книћу, забринуто врти главом гледајући мало у небо, мало у воћњак, стрепећи да воће од топлоте не пропупи у невреме. „Море, и воће се мучи“, каже Жика. „Топлота га мами, али у земљи нема влаге.“ Страх га да се воћке не осуше. Не ваља ни за човека, ни за животињу кад се биљка мучи.

Ово што данас мучи мало преосталих сељака у Србији записано је у народним календарима пре неколико стотина година. Зато је ред и о њима проговорити. У већини, од њих су за сваки месец на почетку навођене кратке изреке. Резиме текста који следи. Данас научници кратке изреке називају кључним речима и сматрају ту чињеницу великим успехом савремене науке.

[restrictedarea]

ПОТОМЦИМА ЗА НАУК Писци старовремских српских календара, коледника, лунарника, месецослова знали су да напишу следеће: „Јануарске магле болесника свале; топла јануара да те Бог сачува!“  Записано пре две стотине година важи и данас. Уједно, запис нам казује да је и раније било сличних климатских необичности, које су људи запажали, записивали  и остављали потомцима за наук. Зато се нечег што је необично не би требало плашити, већ појаве схватити озбиљно и припремљено сачекати да невоље прођу. Судећи по досадашњим јануарским данима, сељацима и пољопривреди се не пише ништа добро. Не секирајте се, већ смањите очекивања, жеље и планове. Приштедите, рекли би наши стари, а узгред читајте шта су преци писали. Читајте и шта савременици пишу. Упоређујте и сами доносите суд. Преци су записивали оно што су видели. Невоље са којима су се суочавали. Како са невољама изаћи на крај. Нема невоље из које се човек не може избавити. Уз Божју помоћ, искуства претходних генерација, веру у сопствено умеће – свака се недаћа да савладати. Нађите мало времена и читајте. Читајте шта вам је воља, а успут записујте догађаје који се дешавају вама или сте чули да се неком нешто необично десило. Једног дана оно што сте ви данас записали сигурно ће неком у будућности користити.

 

КЊИГА СА НАЈВИШЕ ПОЛЗЕ Захарије Орфелин је 1783. објавио Вечни календар који се сматра првим вечитим календаром у Срба. У календару су објашњена раздобља: час, дан, седмица, месец, година, век. Говори се и о месечевим менама; помиње се кретање Сунца по Зодијаку и појаве у природи које га прате, па неједнакости дана и ноћи. Оснивањем штампарије код Срба 1831. почело је златно раздобље за издаваче и штампаре календара. Вук Караџић је записао: „Календар је књига која народу највише ползе може учинити; једна зато што се сваке године издаје; друга, што је готово сви људи купују, који читати знаду; а треће што се цијелу годину по рукама непрестано премеће.“ Стари српски назив за календар – месецослов – дуго је био уобичајен у српском језику. Много пре штампаних календара у Срба су постојали рукописни календари. Основ свих тадашњих календара био је свецослов, јер су купци тражили празнике светаца. Сем свецослова, у календарима су објављиване: народне умотворине, године значајних догађаја, приповетке, песме угледних писаца, преводи књижевних и стручних радова, чланци из историје и земљописа, поучни састави намењени сељацима, описи манастира, биографије, мисли учених људи.

 

СРБИ ИМАЈУ КОЛЕДНИК Срби имају и коледник, који није календар у класичном смислу, већ је средњовековна збирка прорицања распоређених обично по данима у недељи. Коледник прориче каква ће бити годишња доба, жетва, хоће ли бити поплава, суше. Блиски коледнику су громовници и луновници. У громовнику су записана гатања према грмљавини. Луновници представљају зборник са саветима за сваки дан у месецу.

Најстарији календар рачуна време од постанка света 1. септембра 5508. године пре рођења Исуса Христа. Према том календару, данас је 7522. година. Он је био званични календар у Ромејском царству, у Русији, а користили су га и Срби, али са извесним особеностима. Српски календар издваја се од других календара по протоколу. Код српског календара пише се прво година, месец и на крају дан. Година има само два годишња доба – лето и зиму. Као по народном веровању – Ђурђевдан и Митровдан.

У Божићној посланици Патријарх и епископи Српске православне цркве позвали су власти БЈР Македоније да пусте на слободу утамниченог архиепископа охридског Јована. Власти државе Србије сличан захтев нису упутиле Хашком трибуналу. Не ваља кад држава не брине о сопственим грађанима. Није људски дозволити да убију Војислава Шешеља у казамату, а и противно је Уставу.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Колико је наше наслеђе важно показује и календар о Преображењу, када су научници америчке НАСА-е утврдили да се баш тада и дешава промена времена итд. и то утврдише одскора, а календар је одвајкада!!!
    ——-
    Сетих се да сте Ви г. Антонићу наш цењени етнолог, па бих можда и вама сугерисао једну тему која нас мучи.
    пошто смо из истог краја, Ви знате фда је западна Србија пуна КРАЈПУТАША, и других камених знамења и споменика од гробаља, манастира, цркава па на даље…
    Да се неби понављао, молим за ваш став или причу како је то било и како би требали да ценимо наше наслеђе!
    У прилог стављам копију дела текста са странице испод текста “Хроника бола и наде”, коју сам јуче написао:

    О надгробним крсним знацима су недавно говорили и представили предлоге надгробних знакова, два професора са Академије за конзервацију и уметност СПЦ, професори Рајко Блажић и Предраг Ристић, врло занимљиво.

    *цитат:
    Типологија је архитектонско-вајарски и колегијални резултат заједничког, вишегодишњег рада професора Блажића и Ристића на ову тему.

    Наиме, њихова крсна знамења су уметнички, без сумње супериорна у односу на досадашња опште наметнуто, и трговачки прихваћена мегалитско-гранитно-црно-тужна решења гробних места.

    Професор Блажић је прави саговорник о овој теми, јер је управо он обновио гробна места Светог Саве и Светог краља Владислава (манастир Милешева 2001–2003. године), као и ликовно решење ћивота Светог патријарха Максима, Пећку патријаршију, 2006. године, и мноштво приватних ауторских радова до сада.

    – На овај начин делимично ћемо сачувати траг о нашим оцима и праоцима од генерацијског заборава, али и потомцима оставити путоказ да кроз овај пример, употребе Крсног знамења за обележавање гробног места, могу осећати како понос припадности једном народу, његовој култури и вери тако и његовој нади за васкрсење. Крсна знамења биће рађена по каталошки представљеним димензијама и типовима, у мермеру беле боје, а који имају своју симболичну поруку – чистоте, радости и васкрсења…

    —-

    Како веле професори вратимо се традицији, очувајмо наше КРАЈПУТАШЕ, а код надгробних обележја вратимо се нашој традицији које можемо видети на гробљима од раније.

    Вратимо се БЕЛОЈ БОЈИ или светлој боји, вратимо се камену, мермеру беле боје, јер како веле професори:
    – сада се праве решења: трговачки прихваћена мегалитско-гранитно-црно-тужна решења гробних места
    -( ПОТРЕБНО ЈЕ ВРАТИТИ СЕ ТРАДИЦИЈИ )– Крсна знамења биће рађена по каталошки представљеним димензијама и типовима, у мермеру беле боје, а који имају своју симболичну поруку – чистоте, радости и васкрсења…

    Надгробни споменик патријарха Павла је БЕЛЕ БОЈЕ а на полеђини пише: “Чекам васкрсење мртвих”, …
    Значи бела боја, боја радости, чистотте и ВАСКРСЕЊА, нека то буде боја знамења и споменика било којим поводом са разлогом, јер не треба нам црно-тужна боја.

    —————–
    Господине Антонићу, можда је најбољи пример о спомен обележјима Западна Србија, где имамо доста КРАЈПУТАША( врло необичних споменика, који опомињу и који нажалост пропадају), па поред цркава имамо доста надгробних крсних обележја од камена, или белог мермера , кои су знак васкрсења, који су вековима прављени у светлим бојама, или плавичастим….
    Скоро су Новости објавиле пар случајева пропадања Крајпуташа, и лепе приче о људима који су самоиницијативно обновили и обнављају те наше споменике који опомињу и дан данас.
    И још нешто наши свештеници, поред црне одежде, носе и светле плаве и сиве, као у Грчкој, кад се слави празник радости, рођења и васкрсења обавезно се обуку у светле одежде тиме и симболиком наговештавају васкрсење…?

    Довољно је видети само ту нашу недавну традицију,наслеђе и упоредити са “скорашњицом”,…промене су очигледне и етнолошке, етнографске,…?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *