Што више долара то више ничега

Светска филмска продукција у 2013. години

Пише Владислав Панов

Као што је процес заузимања позиција моћних на светском тржишту свега, познат и као глобализација, ефектно и у корист најбогатијих успешно окончан, тако је и у светској филмској продукцији холивудска глобализација већ дуго свршен чин. Бројање зараде као мерило вредности, па и самог постојања, односно оправданости улагања рада у нешто, сада је већ подразумевајући манир у вредновању продукције. Уосталом, филмска уметност је прилично дуго познатија под терминима филмска индустрија или, још прецизније (поразније) као индустрија забаве. Дакле, важи терминологија пригоднија фабричким халама него уметничким напорима. Тако, ако се запитате шта је било најбоље у једној години, сви шрафови и замајци у медијскопроизвођачкој коалицији те индустрије забаве ће се одмах окренути учинку на топ-листама. Тек онда на ред долазе популарне награде као што су Оскар или Златни глобус. Још увек, зачудо, постоји извесни раскорак између ове две категорије вредновања иако су обе поразне, љигаве и опортуне до крајњих граница. С једне стране су долари ти који карактеришу вредност, а с друге политички коректне теме које се од проценитеља њихових вредности и коректности у одређеном моменту сматрају пожељним и наградама вредних стремљењима у филмском раду.

 

Малобројни храбри изузеци Јасно, ништа од свега реченог не мањка ни у управо протеклој годишњој холивудској производњи забаве. Када погледате топ-листе, у првих десет филмова, који су Холивуду донели око осам милијарди долара, нема ниједног ауторски обележеног, истински стваралачки надахнутог, тематски значајног или уметнички важног дела које се обраћа старијој или захтевнијој, односно филмски образованој публици. Хитови су то за зомбификовану масу потрошача најприземније забаве нације испраних мозгова (боље рећи потпуно атрофираних) видео-играма, ријалити-шоу серијама и стриповима. Тужно је што су тих осам милијарди долара Холивуду донели најмлађи нараштаји као готово искључиви потрошачи којима се забавна индустрија испирања ума једино и бави. Још је тужније да су на листама најбољих филмова 2013. године до јуче оправдано утицајних и еминентних филмских гласила управо филмови са ове топ-листе. Тако је, рецимо, некада утицајни „Тотал филм” магазин на четврто место најбољих филмова 2013. године ставио „Ајрон мена 3“ који је годину завршио на првом месту поменуте листе најкомерцијалнијих са узбудљивом зарадом од милијарду и двеста милиона долара. Толико узбудљивом да је, ето, постао и један од најбољих филмова године. Додуше, за овај магазин су шампион и вицешампион у овом бизарном и тешко у питању установљавања редоследа докучивом набрајању нешто другачији наслови, СФ „Гравитација“ Алфонса Куарона (мада је и он на листи десет најкомерцијалнијих, што је, ваљда, изузетак који потврђује правило) и трећи наставак романтичне трилогије која траје скоро две деценије, „Пре поноћи“, Ричарда Линклејтера. Оба, сваки на свој начин, храбро ван холивудских стереотипа.

[restrictedarea]

Новинари акредитовани у Холивуду су, међутим, за филм године изабрали снисходљиву драму о борби црног човека за слободу, „Дванаест година ропства” којој су доделили Златни глобус. Јасно, ова увек захвална политички коректна тема сет је непобедивих адута у руци аутора, што се могло видети још пре неколико месеци када се појавио филм и одмах, сасвим очекивано и од продуцената планирано, био прекомандован у „оскаровски материјал“. Исто је тако сасвим провидно опортун производ аутора драме „Далас бајерс клаб“ у којој за најбољу улогу овом наградом почашћени Метју Меконахи тумачи лик хомосексулаца који умире од сиде (рециклажа „Филаделфије“). Нема нимало сумње да ће обе ове награде бити поновљене и када је реч о Оскарима. За најбољи филм у огранку мјузикла и комедије (иако није ни једно ни друго) одабрана је лагана акциона драма „Америчка превара“, савремена и инфериорнија верзија „Жаоке“ Џорџа Роја Хила. Колико су, иначе, снисхдљиви и непринципијелни гласачи који одлучују о овој и даље веома цењеној награди показује да је за најбољег режисера изгласан поменути Куарон за „Гравитацију“, а не црнопути политички далеко пригоднији Стив Меквин за „Дванаест година ропства“. Изузев девет година очекиваног наставка у праћењу авантуре његових јунака у мелодрами „Пре поноћи“, захваљујући којој је за људе од укуса, интелигенције и филмског рафинмана ово била сезона  вредна чекања, част продукције што још држи до ауторског ауторитета  спасили су донекле они који то увек и чине. Мартин Скорсезе пре свих, захваљујући одлуци да на раменима  „Вол стрита“ Оливера Стоуна и  надградњом сопственог класика „Добри момци“ створи врхунски филм хибрид, „Вук са Вол стрита“ с којим је успео чак да буде и политички ангажован. С друге стране, времешни и све озбиљнији Вуди Ален са драмом „Тужна Јасмин“  надахнуо је неодољиви глумачки супердопринос Кејт Бланшет (добила Златни глобус) створивши за свој опус нетипични али свеједно вудиаленовски паметан и заводљив филм. „Капетан Филипс“ (борба за брод а затим и за сопствени живот капетана из наслова против афричких пирата) дугује свој статус наслова који обележава годину бравурозној глумачкој егзибицији Тома Хенкса. Многи су вероватно чекали и ново дело браће Коен, „Унутар Левина Дејвиса“ (музичка сцена Гринич Вилиџа пре пола века) а можда је још више оних који су заљубљеници у позитивно лудило и увек сасвим другачији филмски рукопис, размишљања и интересовања Спајка Џонзија што се публици обратио са њему типичном бизарном драмом „Она“.  Ту се позабавио анализом свих благодети не нужно дистопијске али свакако не баш пожељне цивилизације блиске будућности у којој је данашња помама света за дружењем путем такозваних друштвених мрежа надграђена интензивним емотивним спонама људи потрошача са вештачком интелигенцијом.

 

Мали-велики филмови У групу, и то као предводник, такозваних малих филмова који су кодирани у такту оскаровског пулса, убраја се један од најзначајнијих и од „посебне критике“ увек хвалоспевно коментарисан нови рад цењеног Александра Пејна, „Небраска“ (анализа односа времешног и мргудног оца склоног пићу са одавно отуђеним сином са којим се упутио у суседну државу због подизања награде од милион долара). Његов примат у овом огранку би могао да буде надмашен уколико се меродавни преусмере на такође врхунски профилисан портрет савременог пакла америчке породице, „Август: Осејџ каунти“ Џона Велса, у којем, поред осталог, имамо јединствену прилику да гледамо бравурозни портрет остарелог матерфалимилајаса из пакла у интерпретацији по обичају оскаровски наштеловане Мерил Стрип. Ово је филм који је померио границе омиљене теме у америчком филму, слике дисфункционалне породице, а додао је и нову црту у недодирљивости глумачке креације зла захваљујући агресивној надахнутости невероватне Мерил Стрип. Глумачки филм године, без конкуренције. Мирнија, али у истом кошу „малих филмова који изненађују Оскарима“, јесте и драма угледног острвског синеасте Стивена Фрирса „Филомена“ о животно дугој потрази мајке за сином који је од ње отргнут одмах по рођењу, док је била манастирска „штићеница“. Занимљиво је да је међу номиноване за најбољи филм, као један од ударних кандидата за Златни глобус у овој категорији, уврштен и комерцијални акциони спектакл Рона Хауарда „Трка живота“ који је покушао да озбиљно и кохерентно опише комплексни такмичарско-(не)пријатељски однос некадашњих суперхероја Формуле1, Никија Лауде и Џејмса Ханта.

 

Инфериорне позајмице Ипак, већина поменутих филмова, као и низ других у сваком смислу инфериорнијих, тек су надградње, рециклаже или чак сасвим отворене позајмице од претходних оригинала који су резултат ауторитета и интегритета истинских синеаста. Тако је и на овом плану наше време само јефтина сена боље прошлости у којој се живот, и ми у њему, вредновао на сасвим други, најпре поштенији и озбиљнији начин. Филмови јесу одувек били и роба. Али никада као данас нису били само роба, потрошни материјал за забаву широких маса које аутори и произвођачи не поштују, па чак и не третирају као интелигентне особе. Потрага добро образованог и обавештеног филмофила за нечим вредним и оригиналним, што ће га учврстити у неизлечивој љубави према филму, а не даље одбијати од њега, због тога је све залуднији и тегобнији посао. Поменути филмови који су фигурирали као главни претенденти за овогодишњи Златни глобус, па ће сигурно бити то и за предстојећи оскаровски турнус, нису довољни да се сачува љубав, а још мање да се надмаши комерцијални значај филмова што доносе милијарде и обезбеђују лагодан живот на високој нози холивудских божанстава. Зато не треба очекивати наследнике Скорсезеа, Вудија Алена, браће Коен или Спајка Џонзија, као што их нема ни за још чувеније ауторе из прошлости. Ауторска моћ холивудског синеасте је деградирана на статус студијског потрчка који у свом раду не демонстрира креативност и оригиналност, већ добру дресуру. То је доказала и продукција минуле сезоне. Чак ни изузеци нису успели да се приближе нивоу неког будућег класика. Међу њима је и неколико увозних синеаста који су прекомандовани из прве европске лиге у трећеразредни или послушничко-грамзиви, увек опортуни холивудски еснаф у вечитој јурњави за доларима.

1. Ајрон мен 3
2. Огавни ја (анимирани)
3. Игре глади 3
4. Хобит 2
5. Брзи и фуриозни 6
6. Универзитет монструма (анимирани)
7. Залеђени (анимирани)
8. Гравитација
9. Челични човек
10. Тор: мрачни свет

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *