Шта то данас виде очи Светога Саве

Песникова реч о Савиндану

Пише Адам ПУСЛОЈИЋ

Размотримо оно због чега Сава Немањић јесте свети отац свих Срба и пуна мера њихове ванвременске људскости

У српском роду постоје два људска бића која су умом, даром и делом умногоме скратила пут Србије до Бога и зато су обојица наши светионици и светитељи. То су нама Свети Сава и Свети кнез Лазар. Ако бисмо, додатним напором мисли и бистрином погледа, даље трагали и гонетали своје духовно небо, уверен сам да бисмо овој двојици светитеља могли још придодати двојицу видовитих и надахнутих: песника Његоша и научног генија Николу Теслу. Овај магични квадрат врховних творитеља, даровитих до Божанских граница људске моћи и дела, твори судбински темељ српске супстанце и духа, као и усмерења нашега Бића. То је онај битни вид српског Логоса, без којег нас нема у садашњости и будућности космоса и живота као таквога.

Сава и Лазар, Његош и Тесла – ето живе магије Српског Имена!

Библијски изречено: Ecce Homo!

Управо на њима у нама самима, нека је хвала Господу!

Ово је година у којој обележавамо девет векова од рођења утемељитеља нашег Рода и устројства наше државности, Стефана Немање, српског жупана, а именованог и Мироточиви и Свети Симеон. Његовим рођењем и историјским делом установљује се царска и краљевска лоза Немањића, која је Србији дала десет владара – два цара и осам краљева, као и првог српског Архиепископа, Светога Саву. То јасно записује и наш Милош Црњански: „Као што се са династијом Немањића започиње државна историја средњовековне Србије, тако да је у народу постојала свест као да пре Немање државе и није било, тако и историја српске, средњовековне просвећености почиње, искључиво, Светим Савом, као да је пре њега и није било“. То су, јасно, надасве – историјска факта, али су ту много битнији они суштински садржаји и духовна дела, која су трајно обележила историју српског бића и постојања.

Али да сада усмеримо централни зрак наше пажње на сина Стефана Немање – Растка Немањића, Светога Саву, у којем цели наш род добија Божански, Исусни дар: име Светога Саве поима суштинске атрибуте самопрегора, дара, племенитости и учености, верске истрајности, мноштва људских врлина, бистрине ума и дипломатског умећа, научног знања, смисла за државност и спремност на жртву.

За све Србе, Свети Сава је суштост светости, врх удивленија и Божанског Благослова, отвореност Љубави за веру и род, темељник српског Логоса и оса –вертикала постојања.

Стожерни ујединитељ Српства једино је – Светосавље.

Пут Светог Саве, од добровољног атоског монаха до нашег Светитеља садржи у себи бројне атрибуте и истрајно прегалаштво светског путника и ходочасника, првог српског видара и песника, дипломатског ујединитеља посвађане браће и целих земаља, духовног оплеменитеља сопственог оца, строгог жупана и владара Стефана Немање, као и старијег брата Стефана Првовенчаног и брата Вукана, те коначно – иницијалног обновитеља нашег вечног Хиландара.

Речју, Сава Немањић је свети отац свих Срба и пуна мера њихове ванвременске људскости.

У нашем времену, Милош Црњански је (зацело, не само у своје име!) једнодушно исказао: „Савина легенда и Савино дело… остаће највеличанственије и најузвишеније што нам се рађало, кроз таму векова, на горком тлу Балкана, да нас својим зрацима из прошлости увек обасјава“. И још нас он упозорава: „Данас, када је слика света и кад су времена сасвим друга, Савина легенда добиће нов значај, а његова прослава нов смисао и нове црте тумачења.“

Напросто, реч је о томе да је, у примеру Светога Саве, његово дело – природно и самерљиво – без остатка ушло у легенду и остало да траје, да живо и радосно зрачи. Тачније, да тумачи и сведочи суштински дух целог једног народа – српског.

У том контексту и идиому, ово Милошево данас, у нашем времену има још болнији звук и посве трагичан, судбински призвук!

Ко смо ми данас, шта смо и шта бисмо морали бити?

Шта сањамо, како живимо, куда путујемо?

И у којој мери смо одиста свесни да нас, у историјском и судбинском смислу, достојанствено и мирно, посматрају и оне најсветије српске очи, очи Светосавља.

У часу када нас, крваво и можда неповратно, део Европе изгони са Косова и Метохије, када нам затамњују и спаљују наше тамошње светиње, огњишта и кућне прагове, вековне поседе и тапије, наша историјска права и свету традицију… од нас они – истовремено – очекују и захтевају пуну сагласност и сарадњу, наш јадни и бестидни пристанак на њихов непочин, злочин и варварство. А све то… у име неке пуке „толеранције и поштовања људских права“, као да то и српском народу не треба обезбедити и гарантовати? Свечарски нас зову данас у тај исти део Европе, а на делу нам се изругују до цинизма и поништавају нам духовни темељ и историјско-географску родну основу, тле српског бића.

Сведоци смо, авај, да нас у најновије време, посредно и непосредно, манипулативно вешто, све више отуђују и од најблиставијег, најсрпскијег песника нашег рода и језика – Петра II Петровића Његоша, таман ваљда „у почаст“ велике двестогодишњице од његовог рођења, а коме су (пре више деценија) разорили и заветну гробну капелу, уврх Ловћена.

Ето, све то виде и памте очи Светога Саве, ове исте које љубопитљиво и мирно прате и свакога од нас, у овој свечаној сали, данас, у Дому српских писаца – у Француској 7, Београд.

Подигнимо само поглед и обратимо пажњу на Савин поглед: ни да трепну – те очи од нас много очекују, моле и преклињу, ишту истину и дар, посвећеност вери, части и духу Светосавља.

Истовремено, оне су и живи вид нашега Господа, данас и овде.

Одломак из беседе на Светосавској

академији у Удружењу књижевника

Србије, 25. јануара 2014.