Spinovanje umesto preuzimanja odgovornosti

Piše Mara Knežević Kern

Da li se iza povika na postojanje „algi“ u užičkom vodovodu kriju pripremni radovi za prebacivanje vodosnabdevanja iz ruku „nesposobne i neodgovorne države“ u ruke „sposobnih i odgovornih privatnih kompanija“

Talas medijskog izveštavanja pokrenut zagađenjem vode u užičkom vodovodu, praćen spinovanim izjavama stranačkih kadrova ima za cilj pripremu terena za ono što se može sprovesti samo uz pomoć dok trine šoka, privatizaciju voda. Žene, deca, starci – „trovani“, izmučeni, preplašeni, vuku plastične flaše i čekaju rasplet, bilo kakav, samo da čista voda potekne. A poteći će ako pripomogne neko sa strane, makar to bio i humanoidni strani investitor, jedini kadar da se nosi sa nemani zvanom alge, bakterije, toksini…

OTKUDA DOLAZE ALGE? Trebalo bi razjasniti da, što se algi tiče, njihova pojava nije iznenadila stručnjake, s obzirom na to da su se tropske invazivne vrste pojavile i u Kanadi, Švajcarskoj, Sloveniji (Bled i Bohinj) Hrvatskoj… Alge bujaju u svim evropskim jezerima zbog pojave sve toplijih zima, koje su u poslednjih 40 godina sve učestalije, što im omogućava da prežive uobičajeno sezonsko odumiranje. Neke od njih stvaraju otrove da bi se zaštitile od rakova, a pošto iz vode izvlače kiseonik, često dolazi do gušenja riba.

Njihovom bujanju ne doprinose samo neujednačeni, delimično izmenjeni klimatski uslovi već i nebriga za tretman otpadnih voda čiji sadržaj povećava udeo hranljivih tvari. Stanje u Dunavu se takođe promenilo, a jedan od uzroka je smenjivanje sezona ekstremnih suša (nizak vodostaj) sa poplavama (prof. M. Mihaljević).

U sistem pročišćavanja otpadnih voda neophodno je uložiti značajna sredstva, ali pre svega porušiti sve bespravno podignute objekte u vodnoj zoni, što je umesto pravnog i ekološkog postalo političko pitanje, kao što je u najvećoj meri političko pitanje odluka lokalnih (užičkih?) vlastodržaca da ne odobre Emiru Kusturici izgradnju sistema za prečišćavanje otpadnih voda na Mokroj Gori (o sopstvenom trošku). Bespravna gradnja u vodnoj zoni oko jezera i akumulacija predstavlja nerešiv problem, s obzirom na to da su graditelji imali zaštitu poziciono-opozicione elite, pa je u ovom trenutku nejasno na koji način će biti eliminisan problem otpadnih voda koje doprinose bujanju algi.

Kuće za odmor i rekreaciju nikle su i duž leve obale Save, od mosta kod Obrenovca do Bloka 45 („Pečat“ je slično pisao povodom tajkunske kampanje „Hoćemo opštinu Bežanija“) što je onemogućilo rekonstrukciju i održavanje nasipa, kao i pristup vodi. Prozivanje preduzeća Beogradvoda jalov je posao, jer iznad njih stoje sile iznad kojih za sada sile nema.

RASPRODAJA VODA Prema izveštajima UN, Srbija se nalazi na 47. mestu u svetu po rezervama zdrave i pitke vode. Iako naš zakon definiše vodu kao „dobro od opšteg interesa u državnoj svojini“, naglašavajući da je ovo „javno vodno dobro neotuđivo“, ona se već čitavu deceniju kroz proces privatizacije bezuslovno rasprodaje, u nekim slučajevima i u vidu koncesija na 99 godina. Ono što nas tek čeka je privatizacija državnih preduzeća koja se bave vodosnabdevanjem građana. U tom hodu po užarenom kamenju podržaće nas stari „partneri“: MMF, Evropska investiciona banka, EBRD, kao i vlada Velike Britanije koja vrši pritisak na zemlje u razvoju, podstičući ih da kroz specijalni vid „međunarodne pomoći“ privatizuju vodu za račun multinacionalnih kompanija.

[restrictedarea]

Iz Memoranduma sačinjenog na osnovu razgovora vlade Srbije i MMF (maj 2011.) saznajemo da se Srbija obavezala na reformu najvećeg broja velikih državnih preduzeća a u praksi je Novi Sad najdalje odmakao na „evropskom putu privatizacije vode“.

Jedan od „omiljenih“ oblika privatizacije je davanje koncesija (izdavanje) na više godina. U ovom trenutku samo nekoliko kompanija u svetu kontroliše resurse pijaće vode pod koncesijom. Njihove metode poslovanja karakteriše nezajažljiva trka za profitom, uz maksimalnu eksploataciju izvorišta. Bivši guverner J. Ventura otkriva jedan od zapanjujućih načina na koji strane kompanije kradu vodu iz Velikih jezera. Radi se o „uglednoj“ kompaniji „Nestle“, koja je zaobišla javne pristupne tačke na jezerima, priključivši pumpe 12 milja od obale jezera Mičigen, daleko od očiju javnosti i nadzornih službi.

Prof. dr Branislav Đorđević sa Građevinskog fakulteta u Beogradu među prvima je početkom 2006. podigao glas protiv prodaje Beogradskog vodovoda i kanalizacije, nakon prisustvovanja neformalnim razgovorima sa MMF kada je ova transakcija spomenuta u vidu preporuke. Već narednog dana u medijima je odjeknula vest o „zvaničnom zahtevu“ da se urgentno pristupi izradi dokumenta o javno-privatnom partnerstvu (ozloglašenoj varijanti sa destruktivnim posledicama po zemlje koje su uvele strane „partnere“ u igru s vodom). Samozvani stratezi su naplatili strategiju prodaje BVK milionima evra, a troškovi stranih „transakcionih savetnika“ su spretno ukalkulisani u finansijsku konstrukciju, uključujući proviziju za one koji dovedu strateškog partnera u Srbiju.

Ovaj zakon omogućava stranim kompanijama da zagospodare prirodnim resursima a za početak bi se privatizovali samo „specijalizovani vodovodi“ – oni što se bave proizvodnjom, kanalisanjem i prečišćavanjem vode. Među prvim žrtvovanim gradovima biće Beograd, Novi Sad, Niš, Subotica. Nakon što građani stranom partneru poklone infrastrukturu vodovoda i sve izvore, kompanija će samostalno početi da formira cene, bez ikakve odgovornosti i polaganja računa korisnicima. Što se kvaliteta vode tiče, država bi, verovatno, kao u slučaju kontrole vakcina, lansirala izjavu „Mi verujemo našem partneru“.

REFERENDUM – DA SE NAROD IZJASNI Dok Ministarstvo za energetiku (uključujući brigu o zaštiti prirode) pere ruke od odgovornosti a Ministarstvo za zaštitu zdravlja – od silne brige da svaku srpsku glavu vakciniše (dok ne istekne rok kupljenim vakcinama) – ne stiže, ni uz pomoć brojnih savetnika, da savlada problem zagađene vode, privatni preduzimači grade mini-centrale, ne hajući za propise. Svečanom otvaranju ovih postrojenja prisustvuju predstavnici ministarstva zaduženog za brigu o vodama, iako su Srbijavode iz brojnih razloga dale negativno mišljenje.

Prof. dr Đorđević, sa kojim je „Pečat“ nedavno objavio razgovor, među prvima je otvoreno upozorio na opasnost od ovako koncipiranog energetskog plana što zagovara eksploataciju „obnovljivih“ izvora energije na štetu ekosistema i ekonomije države, spremne da u bescenje iznajmi (proda) sve prirodne resurse, uključujući vodu. Činjenica da Srbija nema strateški plan za brigu o resursima ukazuje na ulogu ministarstava „do grla umešanih u ove nelegalne aktivnosti, koja podstiču aktere na divlju igru izigravanja propisa“.

Prema mišljenju drĐorđevića, male elektrane predstavljaju veliku opasnost po ekosistem i vodotokove, što se upravo pokazalo na primeru Užica, ali sličnu sudbinu dele i akumulacije „Gruža“, „Ćelije“, „Grlište“, za koje je zadužena Agencija za prostorno planiranje. Pošto njihov prostorni plan još nije video svetlo dana, može se pretpostaviti na kakvim su mukama oligarsi, s obzirom na objavljene (i neobjavljene) spiskove, čije su kuće posejane oko akumulacija i duž reka.

Način na koji se spinuje slučaj „alge“ navodi na pomisao da se radi o pripremnim radovima za prebacivanje vodosnabdevanja iz ruku „nesposobne i neodgovorne države“ u ruke „sposobnih i odgovornih privatnih kompanija“. Ukoliko ugledni, časni nestranački eksperti ne spreče njihov naum, istorijska odgovornost za očuvanje vode leži na narodu. On jedini raspolaže instrumentom referenduma, što je efikasnije od sečenja prstiju i ležanja na auto-putu. Ukoliko se ne izborimo za svoje osnovno ljudsko pravo na vodu, po ugledu na Italijane, dobićemo status kolonije sa garancijom na 99 godina.

Tada nas, sem skupe vode, čeka i zabrana korišćenja kišnice, što je već zadesilo stanovnike Oregona. Amerikanac Geri Hamilton proveo je tri meseca u zatvoru zbog zločina prikupljanja kišnice na sopstvenom imanju i otopljenog snega sa krova. Iza optužnice stoji Water Resources Group (VRG) finansirana od strane International Finance Corporation (IFK) u stvari dela Svetske banke, Svetskog ekonomskog foruma i „humanitarnih organizacija“, kao što su USAID, Švajcarsko ministarstvo za razvoj i saradnju, jordanska vlada, „Nestle“, „Pepsi“, „SABMiler“, „Koka-Kola“ i „Veolia“. Ove kompanije imaju razvijen lanac proizvodnje i distribucije na svim kontinentima, pa ne čudi što preduzimaju mere za potpunu kontrolu vode.

U Grčkoj su privatizovani veliki atinski i solunski akvadukti, a u Portugalu je, nakon privatizacije, cena vode skočila za 400 odsto, dok je kvalitet vode drastično pogoršan. Uprkos tome, Evropska komisija neprestano vrši pritisak na preostale evropske zemlje da privatizuju vodu, uz pomoć i za račun lobija: „Veolia“, RVE, „Gelzenvaser“ i „Temz voter“. Oni učestvuju na licitacijama sa damping cenama, izbacujući iz igre male lokalne ponuđače, sigurni da ih niko ni na šta ne obavezuje.

U filmu „Poslednji poziv u oazu“ (Last Call at the Oasis) Džesika Ju prikazuje probleme zemalja sa zagađivačima vode, koje prepoznajemo kao naše i s kojima ćemo se sve češće sretati, uz blagoslov ugledne agencije za zaštitu prirode EPA što u našim životima ima poslednju reč.

[/restrictedarea]