„Сорошевци“ на бранику отаџбине

Пише Драгомир Анђелковић

Србији се са разних страна нуде, у духу времена стилизоване, сорошевске репризе. Како оне изгледају у „патриотској“ интерпретацији?

Та 1988. година била је време изузетне популарности Милошевића. Псеудобољшевичкој камарили уста су била препуна светле будућности која нас чека. Но главни предуслов за дивоте које ће нас убрзо запљуснути био је тај да они преузму сву власт. Када су, после 8. седнице, запосели све функције у ,ужој Србији‘ могли су сасвим лепо да покажу шта знају. Али, уследила је галама да друштвени просперитет у Србији не може да наступи све док они не запоседну и све функције у обе покрајине. Када су, током 1988. и 1989, преузели покрајине, опет није могло бити напретка – сада им је недостајало да управљају и федерацијом. А када су добили и федерацију (тј. оно што је од ње остало) онда су почели да се ваде на санкције, рат, опозицију, непослушне Србе у крајинама …“

 

АНТИСРПСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ Док читате горенаведене речи вероватно помишљате да је њихов аутор неки бојовник тзв „анти-Србије“? Можда се чак ради, делује вам, и о најострашћенијем припаднику или најокорелијој припадници те екипе, типа Наташе Кандић, односно Соње Бисерко. А чини вам се, слутим, и да је наведено највероватније настало 2001-2002 године, у временима када су малициозне осуде власти оборене током петооктобарског преврата и пропагандна објашњавања свих наших недаћа позивањем на „мрачне деведесете“ била у фази кулминације?

Цитирано одише изразито негативним набојем према Милошевићу и његовим сарадницима. Из наведеног провејавају и флоскуле о српској кривици за сукобе на југословенским просторима. Помиње се омиљена хрватска и словеначка измишљотина да је Београд покушао да узурпира контролу над Федерацијом. Да, наводно, није било тога, Загреб и Љубљана би и даље славили „братство и јединство“ те певушили „Од Вардара па до Триглава“. Коначно, у цитираних пар реченица негативну конотацију има и враћање покрајина под јурисдикцију матичне републике.

Наглашено је – да то поновим – када су Милошевић и његови људи „запосели све функције у ,ужој Србији‘ могли су сасвим лепо да покажу шта знају“. Ево нас код омиљене тезе Латинке Перовић о „позитивној“ Србији као тзв. „држави по дубини“. Београд треба да дигне руке од „српског питања“ – односно тзв. концепта „државе ширине“ – и да се задовољи било којим комадићем територије, макар то био и „Београдски пашалук“, те да се посвети његовој модернизацији.

Шта нас брига за судбину наше браће ван граница државоликог патрљка под именом Србија (по аутору наведеног и мањег од наше садашње осакаћене републике)? Важно је да покажемо шта знамо на пољу имплементације „европских вредности“. А Милошевић је „крив“ што то није радио, већ се, како би то учинио и сваки нормални државник у било којој озбиљној држави, дрзнуо да се бори за Војводину и КиМ, наше покрајине што су, фактички, око 1970. године отргнуте од Србије чији су делови тек номинално остали. „Крив“ је и што није оставио неоусташким и сличним елементима, онда када су започели свој крвави сепаратистички пир, на милост и немилост Србе западно од Дрине.

 

СОРОШЕВСКИ ВУКОВИ Време је да кажем ко је написао „оно“ са чим сам отпочео овај текст. Ради се, веровали или не, о Слободану Антонићу, (само)проглашеном корифеју српске патриотске мисли. При томе није у питању део неког његовог списа из 90-их – или изразито антимилошевићевске књиге „Заробљена земља: Србија за владе Слободана Милошевића“ из 2002. године – већ нешто што је написао пре неки дан! Не каже наш народ џабе: „Вук длаку мења али не и ћуд“. Једна ствар је из прагматичних разлога прикривати и стилизовати своја убеђења,  друго је каква она и даље остају у сржи, а то смо видели у накарадном прављењу паралела између садашњих властодржаца и некадашње Милошевићеве власти, где је на површину избило оно о чему смо говорили и тако одало прикривану „тајну“ ко је заправо Антонић.

Он је политичку каријеру почео као омладински кадар познат по свом деловању усмереном против „српског национализма“ и „клерикализма“. То је била магична формула за брзи успех младих каријериста у доба титоизма. Но, на Антонићеву несрећу, са доласком Милошевића на власт, у Србији је отпочела борба против системског антисрпства. Многи припадници потоње, на новим основама уз помоћ западних пара уобличене, анти-Србије, тада су изгубили своје привилеговане друштвене улоге. С друге стране добили су фрустрације,  испољене кроз стравичну мржњу према Милошевићу, уз њено, не тако ретко, пројектовање на српски народ који су кривили што у њима није видео „сердаре и војводе“, како су се међусобно величали.

Да будем поштен, Антонић током 90-их година није био неки острашћени анти-Србин, али јесте био „сорошевац“. Додуше, ствари су се сводиле на исто. Јер, Милошевић је од стране поменутог табора рушен као набеђени „диктатор“ да би, из геополитичких рачуна САД и неких других западних сила, Србија била окупирана. Уз то, „сорошевско братство“ – био неко у том табору уистину анти-Србин или не – саботирало је одбрамбене напоре нашег народа изложеног у Српској Крајини, Републици Српској и на КиМ, посредној и директној, НАТО агресији.

 

ПАТРИОТСКА МАСКАРАДА  Како год било, чињеница је да је „Нова српска политичка мисао“ – која се данас толико нападно представља као средиште српске патриотске мисли – у доба о којем говоримо издавана од стране тада екстремно евроатлантистички настројеног „Времена“ а финансирао ју је Сорошев „Фонд за отворено друштво“ (то је тада, изгледа и са поносом, истицано на корицама НСПМ-а). Када речено имамо у виду, постаје јасније зашто Антонић повремено не успева да исконтролише „подсвест“ па на површину избију његове старе идеје. Ма колико то било контрапродуктивно, ако пођемо од тога да сада заговара стварање неког „народног фронта“, који би окупио наглашено националне снаге без обзира на њихове идеолошке нијансе.

А кад већ стигосмо до патриотизма, с обзиром на све речено, да разјаснимо откуд то да се у том миљеу налазе Антонић и НСПМ. После октобарског преврата „променили“ су страну и инфилтрирали се у умерено патриотски блок. То су учинили зато што су проценили да им се више исплати пошто су „сорошевци“ обиловали кадровима таквог типа, па је отуда део „колача“ што је могао да им припадне после победе ДОС-а (са којим је и та екипа ишла у пакету) био мањи него у реструктурираном националном табору жељном кадрова. Или су се пак укључили у прекомпоноване суверенистичке редове стога што им је поверен задатак да постану „патриоте“.

Изнедрен, на основу псеудонаучне критике Милошевића, као „интелектуална величина“ од анти-Србије, Антонић се вешто преобразио у „националног интелектуалца“. То и није било толико тешко у раним окупационим временима, када је притисак на све национално био најснажнији па је и стерилна одбрана деловала „патриотски“. При томе је двојац из НСПМ-а на основу старих веза имао привилегован положај код нових медијских господара, тако да им је даван простор да се промовишу као „националисти“. Заборављена је њихова стара улога а у очима многих стекли су патриотски ореол.

Антонић и НСПМ су тако стечени кредибилитет после 2008. године искористили за лукаву подршку „жутом“ режиму у вези са његовим одустајањем од политике одбране Косова и Метохије. Спавачи су се пробудили и наставили да раде посао који су, наизглед, баталили после 5. октобра. О томе је већ било доста речи у „Печату“, па се на то тек летимично осврћем. Но, важно је речено имати у виду да би се схватио пун домет Антонићевог лицемерја, када се сада позерски љути због окупационог стања чијем успостављању је допринео као део евроатлантског „идеолошког апарата“. Или када нариче над „продајом Косова“. Садашња, свакако погрешна политика у вези са Косовом само је наставак оне што је бранио. И то наставак реализован од стране оних који нису имали храбрости да покушају да направе дисконтинуитет, али нису они кола гурнули низбрдо, већ људи за које је Антонић изналазио оправдања.

 

НОВИ ДОС Сада смо стигли до тачке због које нам је требала цела ова ретроспектива. Само по себи бедно је да се у циљу, сигурно у много чему и оправдане, критике актуелне власти, злоупотребљава човек мучки убијен у Хагу. Свако има право на своје мишљење о свему и свакоме. Милошевић није изузетак о ком је забрањено просуђивати, али с обзиром на то да је буквално убијен бранећи Србију пред модерном евроатлантском инквизицијом, више је него неумесно малициозно га стављати у дневнополитички контекст. Уз то, све има и „живу“ политичку димензију.

Антонић, са педигреом „сорошевца“ и „патриотског“ браниоца „жуте“ косовске политике, сада, наводно, чупа косу и бесни због националне трагедије. Те предлаже обједињавање националних снага. При томе, свакако, себе и Вукадиновића види као део тог блока, односно његове идеологе (надам се да се овај пут бар не препоручују за лидере лажне мањинске, влашке партије, као што су, по узору на ликове из „Летећег циркуса Монтија Пајтона“, радили на прошлим изборима).

Какав би тај блок, по мишљењу Антонића и НСПМ-а, требало да буде, указују строго контролисани коментари на њиховом сајту. Да им речено није по вољи не би било ни допуштено од стране њихових цензора, а у коментарима се навелико помиње „народни фронт“ као нови ДОС. Он би, наводно, требало да руши садашњу власт ради ослобођења Србије. То је врло интересантно пошто је ДОС, част тек појединим изузецима унутар те коалиције, рушио Милошевића за рачун страних окупатора. Наравно, да будемо реални, сада се не би радило ни о продубљивању окупације, ни о њеном укидању. У питању је, као и пре нешто више од једне деценије, тек покушај обједињавања „Курте и Мурте“ – како би се Антонић и Вукадиновић дочепали посланичких места – али без некадашње дубинске  геополитичке компоненте.

Уз окупљање појединих искрених патриота, у Антонићевом ДОС-у би поново доминирали разни мешетари и провокатори. Не треба то ни рећи, уверен сам да такав подухват не може да успе, али може да нанесе извесну штету ДСС-у, националној странки која ће свакако ући у парламент, но није безначајно да ли ће јој део гласова бити отет. Уосталом, можда је то некоме и циљ. А они што из неких својих рачуна али са добром националном намером помишљају да у таквим операцијама учествују, правећи неки дил са Антонићем и Вукадиновићем, нек се због себе сете изреке из доба Борџија: „Кога папа гости вином, тај умире“. Као и вино опаких владара Ватикана, Антонићева понуда је отровна и нанеће штету свакоме ко има добре намере (на отров су имуни само они који су и сами отровни). Самозване патриотске папе одавно су „проваљене“ и ко се са њима ухвати у коло, платиће цех. Све што има да се каже о НСПМ двојцу, као тешка љага пашће и на оне који са њима буду ишли на изборну утакмицу. Што се тиче користи од НСПМ-овог ДОС-а, и то треба рећи, њу би једино имали они што прижељкују додатни хаос на патриотској сцени.

 

3 коментара

  1. Анђелковићу, па зар ти некога критикујеш за промену мишљења? Ти који си променио свест захваљујући ППВ-у.Док….. није заузео апсплутну власт био си његов критичар.Када ти је дао термине на свим ТВ и синекуру постао си СНС-овац, а богами и Сорошовац.Врло си близу Пешчаника.

  2. Душан К. (КОВАЧЕВИЋ)

    Поштовано уредништво,
    Његош је писао о истрази потурица, а како време пролази мислим да би уредништво требало да почне да пише о истрази poeevropeica. Без изузетка, без цензуре. Наравно, уколико је Печат и даље Лист слободне Србије. А не да појединци на врло перфидан начин дају ветар у леђа новопеченим еuroфанатизованим режимлијама. Последице које ће по нас оставити ови, како неко лепо рече тазе europejci, ће бити једнако ако не и више катастрофалне. Већ сада су тешке, болне и поразне.
    Мислим да су давних дана све маске пале и да би било елементарно коректно да се неке ствари коначно разјасне. А о томе причамо месецима и годинама. Јер процес оздрављења и ослобођења подразумева да сви будемо бар елементарно поштени једни према другима, ако нам је стало до заједничке идеје.
    Без намере да браним професора Антонића и целу ту екипу која је септембра 2010-те подржала тадића и јеремића (свој стљв о њима износио сам више пута, као нпр. https://www.pecat.co.rs/2010/09/milorad-vucelic-dan-posle/), није коректно да их напада неко ко је тренутно један од кључних аналитичарско-медијских стубова овог новог еуРОПСКОГ режима, који је чак и неке врло искусне људе успео да преведе жедне преко воде.
    Добро се сећамо те чувене НСПМ-Видовданске полемике, када је већина с разлогом била на стрази тзв.Видовданаца. Међутим, ствари су се драматично промениле. Нови напрдњачки режим је прешао и оне границе које жуто предузеће није смело, па су се тако и односи између НСПМ (који не браним, нити их редовно читам), и тзв.Видовданаца (који су тренутно више на медијима, него својевремено најагресивнији жути аналитичари) из основе променили. Многи од нас су говорили и 2008-ме године и свих ових година да је снс само друга фирма под којом запад наступа са својим циљевима и прљавим плановима, али се неки свесно или несвесно окретали главу (чак је и сам главни уредник поверовао у њихов “патриотизам”, који нови режимски аналитичари покушавају да спиновањем исконструишу – https://www.pecat.co.rs/2013/04/vuciceva-odluka/). Исто тако, током 2013-те године одржано је више скупова, протеста, трибина, емисија, у којима су тзв.НСПМовци јасно изражавали своје ставове против бриселске издаје и капиталације, док је аутор овог текста из петних жила бранио исти тај бриселски (не)споразум и benefite еуРОПСКОГ приступања. Није ми било драго ни пријатно да на многим од тих скупова виђам и слушам поједине тзв.НСПМовце, али у сваком случају они су дигли глас против овог режима, који је продубио жуту политику и процес предаје Космета тачију довео до самог краја. Током читавог овог периода, тзв.Видовданци са све д.анђелковићем су на сва звона звонили у корист новог режима и новог господара еуРОПСКЕ окупиране Србије. Дакле, оно што су НСПМовци урадили септембра 2010-те је ситница у односу на ово што чини д.анђелковић. Људски је грешити, али овде је очигледно да се ради о врло свесној намери замагљивања чињеница, односно збуњивања људи. Врло је незгодно кад се нешто претвори у своју супротност, у своју негацију, односно кад се од критичара тзв.позерских патриота постане бранилац екстремних europejaca, који су прихватили све идеје, методе и менторе који су некада припадали тзв.другосрбијанцима.
    Молио бих бар за мало више поштовања према интелигенцији обичног грађанина, некада редовног читаоца, а данас само редовног купца Печата.
    Срдачан поздрав.
    Душан Ковачевић

  3. Slobodan Antonić je u pravu vezano za citirani tekst iz drugog pasusa.
    Takođe i Latinka Perović je u potpunosti pravu kada govori o ideji “države po dubini”.
    Vaše ideje gospodine su u najmanju ruku retrogradne i anahrone.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *