Сергеј Сергејевич Хоружиј / филозоф и антрополог / – Човјек, гранична искуства и – молитва

Разговарала Милана Бабић

Мислим да је исихазам, односно тиховање, већ одавно ушао у органску хемију српског живота – и у основе српске културе и у унутрашњи свијет, у духовно-душевне структуре српског човјека. …Хиландар, Фрушка гора — то су познате ријечи и нису туђе ником у Србији. На ту базу, коју сваки Србин има у себи, можемо се поуздано ослонити да би се „древна пракса приближила српском читаоцу“!

У времену када се већина аргументација ослања на површне структуре саопштења а дијалог своди на препирке у којима се губимо, истинско мишљење је загушено буком и општим метежом. Но, то не значи да га нема.

„Нови човјек више није, као у средњем вијеку, органски дио цјелине, одвојен, он постаје изолован, отргнут атом“, писао је Берђајев. Оргнути атом, данас, пристаје да буде прикован за технику, уљуљкан доступношћу виртуелног свијета, све теже разликујући привид од стварности. У времену „дремежа антропологије“ (Фуко) један њен нови философски правац поставио је себи висок циљ – бити антропологија новог типа.   Ријеч је о синергијској антропологији заснованој на исихазму, древној мистичко-аскетској школи православља.

Оснивач правца је професор Сергеј Сергејевич Хоружиј, рођен 1941. у Скопину у Рјазанској области, специјалиста у области философске антропологије и религиозне философије, филолог, физичар и математичар (доктор физичко-математичких наука). Професор Хоружиј је и полиглота, говори осам језика. Ради у Математичком институту „В. А. Стеклова“ РАН и Институту философије РАН, академик је Руске академије природних наука РАЕН у одељењу Наука и теологија, а од 2005. је директор Института синергијске антропологије.

Његова концепција руске философије и философског живота у Русији заснована је на урачунавању улоге „источнохришћанског дискурса“ – патристичког и аскетског мишљења, које се појављује као трећа структурна раван, испуштена у старим шемама, основаним на бинарним опозицијама: Русија – Запад, самобитно – позајмљено и сл. Такав увид води новом погледу на сав културно-цивилизациони пут Русије, дајући могућност деконструкције идеолошког супротстављања славенофилства и западњаштва. Притом посебну улогу игра дискурс аскезе: идеали православног подвига били су кључни чинилац у настајању руског духа, међутим задатак њиховог прихватања у богословљу и култури, који је успешно решаван у византијском исихастичком препороду XIII – XIV века, није био извршен у Русији. Област културе препуштена је западним утицајима и дошло је до вишевековног раскорака између ње и православља, што је имало широке и тешке последице. Задатак превладавања раскорака води промишљању исихастичког искуства. За Печат Сергеј Сергејевич представља своје учење.

Да ли бисте могли, укратко, у основним тезама, изложити вашу теорију синергијске антропологије? Пут који је ваша мисао прешла од Диптиха о тиховању до данас?

„Диптих о тиховању“, који је на српски језик превео мој пријатељ Мирослав Ивановић, представља први, рани пројекат синергијске антропологије. Ту ја почињем да разматрам антрополошке основе и структуру исихастичке праксе. Затим је у књизи „К феноменологији аскезе“ (1998) била дата већ прилично потпуна реконструкција антропологије исихазма, која је открила доста важних особености ове антропологије – присутност потпуне методе, „органона“ у пракси исихазма, блискост исихастичког умећа бдења, nepsis, модусу интенционалне свијести, описаном у Хусерловој феноменологији итд. Даље, показало се да је могуће низ принципа и појмова моје дескрипције исихазма генерализовати на друге облике и области антрополошких пракси – прије свега на духовне праксе других религија, затим на процесе под дејством несвјесног, виртуелне праксе и друге. Тако је као резултат постепеног ширења и генерализације била створена нова општа концепција човјека – синергијска антропологија. Њен главни принцип је антрополошко отварање, које генерализује принцип синергије у православној аскетици и богословљу. Сходно том принципу, човјек формира своју личност и идентитет када се отвара остварујући сусрет и контакт с Другим, који се налази ван хоризонта искуства, свијести и човекове егзистенције. Достизање граница овог хоризонта је посебно, крајње човјеково искуство. Зато се принцип синергијске антропологије може исказати овако: човјек као такав се формира отварајући се у граничном искуству.

 Кажете да духовне праксе доводе човјека до границе гдје се његов хоризонт сусреће са другим обликом бића, а потом говорите о три топике Антрополошке границе – Онтолошке, Онтичке и Виртуелне, шта под тим подразумијевате?

Три топике Антрополошке границе су три основна облика антрополошког отварања. Како открива и доказује синергијска антропологија, гранично искуство властитог отварања може имати само три различита облика: отварање при сусрету са другим видом бића (као у духовним праксама); отварање при достизању такве границе искуства и свијести, која остаје унутар нашег властитог вида бића (на примјер при дјеловању несвјесног); отварање при изласку човјека у виртуелну антрополошку реалност (на примјер компјутерску реалност, кибернетички простор).

[restrictedarea]

У нашем недавном разговору, говорили смо и о сребрном вијеку, о умјетницима и интелектуалцима, о времену које спрам овог данас дјелује богато и недостижно, о термину „Исток – Запад“ што је заживио у сребрном вијеку – међутим, сада, с обзиром на ситуацију у свијету, чини се да прије ваља прихватити поједине оцјене Данилевског него Достојевског. Наиме, уз сву жељу, и наду, да свијет може бити саборан и обједињен, дјелује као да истински сусрет Истока и Запада може бити остварен само као метаискуство, есхатолошко искуство. Ми, православни, мисионаримо „изнутра“, литургијски, а они освајачки? Ми их гледамо као палу браћу, а они нас као непријатеље?

Појам (термин) „Исток – Запад“, о чему сам говорио, карактерисао је одређени тип културе којем се приближавала култура Русије сребрног вијека. Формирање овог типа је прекинуто и културни процеси су добили други ток. Враћање овом означеном типу није се више догађало, али ипак активно узајамно дјеловање и утицај источноранохришћанске и западнохришћанске културе неизбјежно се наставља у другачијим данашњим облицима. Ти облици су још слабо проучени и схваћени, они захтијевају како историјску и социокултурну анализу, тако и духовно поимање. У философском аспекту ти задаци су повезани с појмом Другог, централним и кључним појмом савремене мисли. Као ко и како овдје наступа Други? Он наступа у новим и сложеним конфигурацијама, социокултурним и субјектолошким, које и треба изнаћи. И може се очекивати са сигурношћу, да их је немогуће изнаћи само на бази оних представа Другог што спомињете (Други – брат или Други – непријатељ).

 Када говоримо о исихазму, као посебној молитвеној монашкој традицији – тиховању, морамо имати у виду да је ријеч о православном учењу које је чак и просјечном православном хришћанину недовољно познато. Како бисмо могли ову древну праксу приближити српском читаоцу?

Ја мислим да је исихазам већ одавно ушао у органску хемију српског живота – и у основе српске културе и у унутрашњи свијет, у духовно-душевне структуре српског човјека. Ушао је и као посебно учење, које је тај човјек изучио, и као дио насљеђа, који је усвојио, дио што му је, црквено говорећи, од памтивјека прирастао, негдје је примјетно а негдје је непримјетно проникао у његове мисли и погледе, у његово понашање. Хиландар, Фрушка гора — то су познате ријечи и нису туђе ником у Србији. На ту базу, што сваки Србин има у себи, можемо се поуздано ослонити да би се „древна пракса приближила српском читаоцу“!

У контексту приче о исихазму ставила бих акценат и на отргнутост ријечи, како од свог изворног значења, тако и од дубине коју трагови вијекова у њима носе. На примјер, грчки термин аскеза , умјесто словенског и српског – подвиг, вјежбање, труд – често бива схваћен у својој латинској варијанти гдје овај термин упућује на значење самомучења. …Изгледа да је проблем човјека данашњице садржан и у томе да и када причају истим језиком, људи се не разумију.

То je почетни проблем сваког философског дискурса: проблем чишћења језика, преобраћење обичне лексике у појмове и термине. Све обичне ријечи носе печате средине, контекста, носе масу конотација које воде на разне стране. И ријеч „подвиг“ у руском језику има тих не-исихастичких печата и конотација, несумњиво више него ријеч „аскеза“, у првом плану то је ријеч из војног и идеолошког рјечника. Посао формирања тачног дискурса је конкретан и заједнички рецепти у духу избацивања страних ријечи овдје су апсолутно неадекватни.

Истински аскета је и љекар који се враћа у свијет да лијечи болесне људе и друштво. У књизи „Психологија: поглед из пустиње, човјеков вапај у доба технологије“, Ј. Корнаракис полази од открића да је свака душевна болест у вези са одређеним метафизичким проблемом. Корнаракис указује да се у списима Светих отаца налазе непроцјењива свједочанства о подвижничкој психологији, борби са собом. Код вас сам такође наишла на текстове о овој проблематици. У српском корпусу се овом темом бави Владета Јеротић, међутим, пракса обједињења психотерапије и пастирског старања никако да заживи у ширим размјерама међу православним свијетом – шта је разлог овакве разједињености свјетовног и духовног?

На практичном, социјалном нивоу, обједињење о којем говорите је веома тежак, многостран задатак. Путеви његовог рјешења зависе од конкретних ситуација, од стања духовне традиције, од односа Цркве и друштва, и тешкоће на тим путевима у Србији, Русији, Грчкој нису једне те исте. Почетна дистанцираност црквене и секуларне заједнице, формацијâ свијести, веома је велика, а посебно код посткомунистичких земаља. Ту дистанцу, конфронтацију треба превладати, и могуће је да процеси постсекуларног карактера који се развијају могу томе допринијети.

Како утичу савремени токови – виртуелизација, компјутеризација и други, на човјека. Теоретичари говоре о постчовјеку, шта је он – чиме се разликује од старог на ког смо навикли?

О постчовјеку данас говоре сви, и популарна СМИ (средства масовне комуникације) чак и више него теоретичари. О постчовјеку сам писао и ја. То је неко хипотетичко биће, хибрид човјека и компјутера (киборг) или генетски мутант, што ће човјек у будућности створити и он ће заузети мјесто човјека. Овакав развој догађаја је нестанак, смрт човјека и самим тим постоји опасност, антрополошки ризик. У својим радовима предлажем стратегије неутрализације, савладавања тог ризика.

Гдје видите пут, излаз за савременог човјека и друштво?

Ја разговарам с вама као научник, философ, а не као учитељ или идеолог, који даје рецепте и указује пут.

Ако је и данас у систему образовања доминантан позитивистички приступ и разједињеност чак и оних области које би требало да буду широко повезане, да ли је уопште могуће доћи до знања свеобухватног и делотворног, или знање мора бити освојено кроз индивидуални чин самообразовања?

Позитивистички приступ, надам се, не доминира више данас, у науци он се одавно сматра застарјелим, али, с друге стране, и „свеобухватно знање“ је некаква утопија. Ипак, потпуно је исправна примједба о разједињености оних области знања које би природно требало да буду повезане. На превладавање те разједињености је управо и усмјерен програм синергијске антропологије и крајњи циљ je ново јединство читаве сфере хуманитарног знања на бази концепције што уопштава наше православно виђење човјека. Наравно, ново јединство је потребно укорјенити и у систем образовања; самообразовање је увијек добро, али и увијек недовољно.

Нажалост, позитивистички приступ показује зачуђујућу виталност у српском корпусу. Ви сте математичар и физичар, богослов и философ. Дајете ли предност некој од ових дисциплина? Могу ли се помирити савремена физика и теологија, наука о природи и вера у Бога, ако је темељ православног хришћанства вера у оностраност, трансцендентност Бога, да ли ви то као физичар прихватате?

Вјера у Христа је вјера у Нови завјет, који је он закључио с човјеком и ја као човјек потпуно прихватам тај Завјет. Ни физика, ни математика немају никакве везе с тим, однос човјека с Богом у хришћанству је лични однос, никако није у сфери математике и физике. Проблеми и конфликти на тему „религија и наука“ јављају се на другостепеним нивоима, у оквирима одређених богословских учења и одређених природнонаучних становишта. Притом, вјеровати постојећим формулама тих проблема и конфликата, по правилу се не може, јер у свој тој проблематици до данас није достигнут коректан методолошки став који би у потпуности узимао у обзир специфичну природу и религиозног и природнонаучног искуства.

 У том свјетлу, има ли данас смисла подјела људи на атеисте и вјернике ради које су толико страдали у XX вијеку?

Подјела, безусловно, има смисла! „Атеиста“ и „вјерник“ представљају одређене и веома различите типовe погледа и убјеђења, типове свијести. Али с тим се сигурно не рјешава питање о томе какви морају бити узајамни односи међу онима који припадају тим категоријама. Потребно је узети у обзир и то да су ова одређења апстрактна, а у савременим друштвима тачно припадање живих људи тим одређењима је крајње ријетко: чак и само убрајање човјека у ову или ону категорију још увијек није гаранција тих подударања.

Историја свијета се одвија у дијалектици између Царства и Пустиње. Сваки покушај спуштања Неба на Земљу носи у себи примјесу пантеизма, а, са друге стране, зар нисмо позвани да у сваком времену призивамо на свеопшти преображај који ипак почиње овдје, на Земљи – како помирити ове двије тежње?

Питање ми се чини вјештачким, јер одговор на њега је одавно присутан у православној свијести, и у најочигледнијем облику: зар знаменита „Рајска љествица“, љествица духовног успињања, подвига, није готов и подробан одговор?

Заиста, „Љествица“ је ризница, уопште дјела Светих отаца су ризница, Свето писмо је ризница над ризницама, но чини се да је хришћанско осмишљавање историје изазов који се јавља у сваком времену, па и данас – прилика преобликовања цјелокупног људског стваралаштва (Флоровски) као изазов почетка грађења Царства, на Земљи.

Шта сада радите, какви су ваши планови за будућност? Из Требиња са скупа „Саборност и демократија“ сјећамо вас се као човјека пуног енергије и животног елана.

Синергијска антропологија постаје позната, у свијету се повећава интерес према њој и ја морам изаћи у сусрет таквом интересовању. Тек сам завршио велики научни програм у Кини, гдје сам одржао солидан курс предавања на Пекиншком универзитету (то је први у хијерархији свих кинеских универзитета) одржао сам предавања и радне семинаре у многим другим универзитетима Пекинга и Шангаја. Тамо постоје моји ученици и контакти ће бити настављени. Сличне радне контакте имам и у другим земљама, и у Русији: ипак важнији задаци нису вањски него унутрашњи – синергијска антропологија поставља себи високе циљеве, она мора бити антропологија новог типа. Не само пуновредно знање о човјеку, него и заједничка концептуално-методолошка основа за читав скуп хуманитарних дисциплина: да буде наука наукâ о човјеку. У испуњењу тих задатака, постоји цијели низ великих и тешких проблема, с муком настојим да нађем времена да бих размишљао о њима.

Ви сте и ове године били у Београду на скупу о Атосу. Какви су ваши утисци из Србије и Републике Српске о земљи и људима?

За сваког руског православног човјека Србија (а Србија и Република Српска су један народ) није страна земља него братска, и по језику и по вјери. За мене су и Србија и Београд веома драга мјеста! Ту су манастири, храмови, света мјеста која ја поштујем, ту има много мојих пријатеља и читалаца и ја се надам да ће се наше везе очувати и да ће јачати.

[/restrictedarea]