Проф. др Мирослав Јовановић (1962-2014)

ОДЛАЗАК ИСТОРИЧАРА И ИСТОРИОГРАФА

Проф. др Мирослав Јовановић  изненада је преминуо 8. јануара 2014. године. Јовановић је био председник Управног одбора Архива Србије, редовни професор Филозофског факултета у Београду, редовни професор Филозофског факултета у Бањој Луци и директор Одељења за историју Андрићевог института у Андрићграду. Добитник је Награде града Београда за друштвене и хуманистичке науке за 2012. годину.

Проф. др Мирослав Јовановић, како се напомиње и у саопштењу Архива Србије, убрајао се у ред најистакнутијих савремених српских историчара. Иза себе је оставио изузетно значајан и богат научни опус. Главна подручја његових научних интересовања била су савремена и модерна историја. Бавио се истраживањем историје руске емиграције у XX веку, проучавањем модерне и савремене руске историје (СССР) као и историје Балкана. Посебно значајан сегмент истраживачког рада проф. др Мирослава Јовановића односио се на проучавање историје српске историографије, као и друштвене и културне историје српског народа у XIX и XX веку. Био је један од ретких српских историчара који је дао допринос изучавању проблема теорије историјске науке. Аутор је осам монографија, аутор и коаутор десет збирки историјских извора и више од осамдесет научних радова и прилога на српском, руском, енглеском, немачком, чешком и бугарском језику. Прераним одласком проф. др Мирослава Јовановића историјска наука и култура Србије остају ускраћени за прегаоца који је тежио и успевао да прошири хоризонте научне спознаје прошлости.

„Као дугогодишњи члан, а однедавно и председник Управног одбора Архива Србије, оставио је дубок траг у раду ове институције културе од националног значаја. Својим одговорним ангажовањем дао је изузетан допринос унапређивању архивске делатности а посебно Архива Србије. Био је члан Радне групе за израду Нацрта закона о архивској грађи и архивској служби, председник редакције вишетомног зборника докумената „Москва – Србија, Београд – Русија 16-20. век“ и председник Жирија за доделу Годишње награде „Ђурђа И. Јеленића“. Током свог живота и рада стручношћу и интегритетом пружао је пример и путоказ колегама и бројним студентима. Његово професионално и људско дело инспирисаће све оне који ће у будућности исписивати странице српске историографије“, додаје се у саопштењу Архива Србије.

Одломци из интервјуа „Печату“

Клонимо се кафанске историографије

У разговору за „Печат“, објављеном у бројевима 276 и 277 (јула 2013) др Мирослав Јовановић је у години пред обележавање годишњице Првог светског рата скренуо пажњу стручној јавности на покушаје ревизије историјских чињеница на којима пажљиво ради западна историографија.
Упозоравајући на то да процес промене парадигме у тумачењима узрока Првог светског рата у науци траје већ више година, па чак и деценија, др Мирослав Јовановић је истакао да је за њега као историчара више но очигледно да се промена парадигме припрема систематски – само што још увек није уочљива у јавности.
„И управо обележавање годишњице Првог светског рата, чија је централна европска прослава планирана у Сарајеву 2014, највероватније би требало да послужи у сврху јавног промовисања нове парадигме. А да ли ће тако бити, зависи од низа фактора. Реч је о процесу који нема везе са науком (мада је у њему веома важна улога историчара) и представља део општих политичких, идеолошких и друштвених процеса проистеклих из окончања Хладног рата и односа према онима који се перцепирају као поражени и губитници у Хладном рату (према Русији и Србији). И стога је промена парадигме у тумачењу узрока Првог светског рата усмерена пре свега ка осуди Србије, као изазивача рата (због Принциповог атентата на Франца Фердинанда) и Русије, као кључног генератора рата, која је „стајала“ иза Србије. То се више него очито види, примера ради, у књизи „Руски узроци Првог светског рата“ шкотског историчара Шона МекМикина, професора на „Коч“ универзитету у Турској, али и у радовима Кристофера Кларка, Стига Фостера и других. Такво тумачење је, истина, константно било присутно у немачкој и аустријској историографији и током ранијег периода, али је било крајње маргинализовано и јалово супротстављено општеприхваћеној парадигми тумачења узрока рата као резултата планске немачке политике која је била спровођена од немачког уједињења 1871, а (иако је у британској, француској, руској и америчкој историографији била присутна од краја рата) у немачкој средини је била прихваћена тек шездесетих година. То је био важан моменат, јер је парадигма била заснована на радовима чувеног немачког историчара Фрица Фишера (пре свега на његовој волуминозној студији „Посезање за светском моћи“, о немачкој спољној политици у периоду 1871-1914, као и на потоњој мањој, бриљантној студији „Савез елита“, о периоду 1871-1945) и великим дебатама и полемикама из којих су Фишер и његови млађи истомишљеници, Велер, Кока, Гајс, Еванс и други, изашли као суверени победници – што је било праћено како академском, тако и друштвеном верификацијом парадигме“.
Настојећи да коначно стави тачку и на полемику која не јењава, а тиче се питања да ли су Руси наши највећи политички савезници или је то тек православно-словенска илузија, те да ли би било нововековне српске државе да није било руског залагања за наше интересе кроз Акерманску конвенцију, Једренски и Букурешки мировни уговор, др Јовановић је истакао да се од првих забележених контаката у 12. веку до данас више него јасно уочава да су духовне и културне везе два народа константа међусобних односа, али и да се Русија увек руководила својим интересима чија је реализација зависила од тренутних могућности.
„Чак и први забележени контакт Срба са Русима – реч је о руском монаху (чије име није сачувано) из манастира Св. Пантелејмона на Светој Гори, који је „склонио“ Растка Немањића да прими монашки постриг и постане Св. Сава – снажно је уткан у један од кључних наратива целокупне српске историје, почетак процеса осамостаљења СПЦ. Од тог момента, па до данас, духовне (такође и религиозне, црквене) везе два народа су изузетно садржајне. Политика и политичке везе су дошле знатно, знатно касније – тек од 18-19. века.“
С друге стране, Јовановић је у разговору инсистирао на опасности од лаког доношења оцена, упозоравајући на штетност историјских спекулација, којима су све чешће склони естрадни историчари.
„Уколико посматрамо тоталитет историјских процеса, најмање у последња два-три века, и то искључиво у сфери политике (што сугерише питање, мада је политика само једна, не и најважнија, саставница међусобних односа) слободно можемо закључити да је Русија увек била присутна и имала важно место у тренуцима када су се, на нивоу европске и светске политике, доносиле важне одлуке о овом простору и о српском народу. Русија се, по правилу, када је реч о доношењу кључних одлука о простору Балкана и о Србији, увек руководила својим интересима. Што је сасвим природно. И у највећем броју случајева интереси Русије и српског народа су се у тим преломним догађајима поклапали. Мада, и то је потребно нагласити, не увек“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *