Отварање Тибета

Пише Владанка Раковић

Без обзира на вишедеценијске политичке размирице, замрзнути дијалог између Пекинга и Далај-ламе и периодичне немире, Кина се одлучила за тактику отварања Тибета, која подразумева велика државна улагања у развој ове аутономне покрајине и ширег региона

До кинеског Аутономног региона Тибет није лако стићи. Могуће му је прићи само из два правца, из суседног Непала, или из кинеских градова који су железничким или авионским линијама повезани са Ласом. Поред обавезне кинеске туристичке визе, уз себе морате да имате и дозволу за улазак на Тибет – коју можете добити искључиво преко ауторизованих Тибет тур туристичких агенција које послују у Кини, или преко кинеске амбасаде у Катмандуу. Такође, на Тибет се можете запутити само у организованој туристичкој групи – тренутно је на снази одредба да у групи мора да буде пет до шест особа исте националности. Ове одредбе се периодично мењају у зависности од политичке ситуације и варирају – од потпуне забране уласка до извесних ограничења које се тичу броја и националности путника у групама. Упркос овим посебностима, популарност Тибета и ширег региона тибетанске висоравни не губи на привлачности. Тешка приступачност региону чини га још изазовнијим, а парадоксално, за популарност тибетанско-будистичког културног наслеђа (нарочито међу западним туристима) великим делом је „заслужна“ светска слава тибетанског верског вође у егзилу и добитника Нобелове награде за мир, Далај-ламе. Далај-лама у међународној заједници неуморно лобира за права Тибетанаца, путем промоције „средњег пута“ којим се, макар званично, не залаже за отцепљење Тибета од Кине, већ за његову суштинску аутономију. Кина, с друге стране, овакво залагање доживљава као јасан „увод у независност“ Тибета.

ДАЛАЈ-ЛАМА И ПОСЛЕДИЦЕ Без обзира на вишедеценијске политичке размирице и замрзнути дијалог између Пекинга и Далај-ламе и периодичне немире и сукобе Тибетанаца са припадницима кинеске војске и полиције, или управо услед ових разлога, Кина се одлучила за тактику отварања Тибета, која подразумева велика државна улагања у развој ове аутономне покрајине и ширег региона, који је убедљиво већински насељен етничким Тибетанцима. Политика Кине према Тибету заснива се на одлучном уверењу да је аутономни статус који овај регион ужива коначно и целовито (уставом и пропратном легислативом утврђено) решење за његов правни положај унутар кинеске државе, као и за народ који у њему живи. У међународној заједници Кина инсистира на свом суверенитету и територијалном интегритету и захтева немешање других држава у своја унутрашња питања. Заузврат се уздржава од мешања у унутрашњу политику других држава и инсистира на мирном развоју. Сусрети западних високих политичара са Далај-ламом сматрају се грубим испадима. Реакције Пекинга су оштре и често скупе по државе које се одлучују на овакав потез. Тако је недавна посета британске трговачке делегације Кини, на чијем челу је био премијер Велике Британије, била условљена разуверавањем Пекинга да се Велика Британија залаже за независност Тибета, као и обећањем британског премијера да у скоријој будућности нема намеру да се опет сусреће са тибетанским верским вођом. Сусрет Дејвида Камеруна и Далај-ламе у Лондону 2012. године имао је за последицу замрзавање контаката Пекинга и Лондона на министарском нивоу, а тиме и велике губитке за британску трговину. Нарушавање односа са Кином представља опасност за потенцијална будућа улагања Кине у Велику Британију која се односе на брзу железницу и нуклеарне пројекте. Тако је још једном потврђена теза о економској зависности Запада у односу на ову велику земљу у успону, пред којом често престаје и повремено пребацивање у вези с непоштовањем људских права. Иако синолози упозоравају да је мерење западним мерилима непримерено и непримењиво када је Кина у питању, изгледа да се Запад тешко уверава у ову, сасвим оправдану теорију.

[restrictedarea]

МОДЕРНИЗАЦИЈА ТИБЕТА Најскорији пример „отварања Тибета“ (које значајно заостаје за отварањем Кине, започетим 1978.)јесте државна инвестиција вредна 258 милиона долара и датира од септембра 2013, када је у неприступачној тибетанској Аутономној префектури Гарзе, у провиницији Сечуан, свечано отворен „Даоченг Јадинг“ аеродром, који носи егзотични епитет цивилног аеродрома на највишој надморској висини на свету (4.411m изнад површине мора. Енглески „Гардијан“ је овај аеродром назвао – капијом ка Тибету. Званични циљ отварања аеродрома је поспешивање економског развоја преко развоја туризма. Наиме, туристи који посећују Тибет из Кине, за Ласу лете управо из провинцијске престонице Сечуана – града Ченгдуа. Примарни циљ новоотвореног аеродрома је повезивање Ченгдуа са Даоченгом. Рачуна се да ће туристи који су се упутили преко Ченгдуа у Ласу искористити боравак у сечуанској престоници и посетити ову дестинацију. Лет између Ченгдуа и Даоченга траје сат времена, а раније је за ову раздаљину било потребно одвојити два дана у аутобусу. Ово је само један од примера политике улагања државе у развој туризма у региону, преко кога планира да у овај део Кине до 2015. привуче 15 милиона туриста. Кина је преко отварања овог аеродрома шире одшкринула капију ка Тибету – (западни) критичари сматрају  углавном за своје потребе, а знатно мање за потребе локалног становништва или стране туристе. Оправданија би међутим била теорија по којој је ово добро осмишљени потез, који ће значајно олакшати приступ региону у случају немира, али у исто време, преко јединствене туристичке понуде омогућити развој овог најнеразвијенијег дела Кине.

Развој туризма на претежно земљорадничком Тибету се од стране кинеске државе види као кључна привредна грана за будући развој региона. И овде се прати формула која је испробана у богатим деловима земље – развој пре свега, који подразумева улагања у инфраструктуру и неизбежно води ка економском напретку. Свесно се, за нека будућа времена, одлажу социјалне реформе или реформе које се односе на заштиту животне средине. У случају Тибета рачуна се да ће економски напредак неумитно довести до интеграције (како политичке тако и културне) у кинески модел. Иако Тибет по површини представља другу највећу кинеску административну јединицу (13 одсто укупне територије Кине) уједно је и најсиромашнија провинција, са највећим процентом неписмености, неквалификоване радне снаге и незапослености. Услед сурових природних услова, ово је и најслабије насељен део Кине, са свега 3 милиона становника, од којих чак 92,8 одсто чине Тибетанци. Приближно исто толико Тибетанаца живи изван Тибета, углавном по провинцијама са којима се овај регион граничи. Тибетанци представљају националну мањину која је најслабије интегрисана у кинеску државу, а цели регион насељен овим народом представља потенцијално буре барута. Стога је отварање, односно улагање у модернизацију и развој, а тиме и већа присутност државе, њена основна тактика. Зарад модернизације и смањења драстичних разлика у регионалном развоју, Кина је 2000. лансирала свеобухватну стратегију за развој западних провинција (познатија под слоганом „Развијмо запад!“. Стратегија се примењује на територији која заузима 72,4 одсто укупне територије Кине, а привредном развоју доприноси са свега 19,9 одсто. Цео запад Кине у привредном развоју значајно заостаје од њених развијених (приобалних) провинција. Стратегијом су обухваћени сви аутономни региони (укупно 5) као и шест западних кинеских провинција, попут Сечуана у коме се налази поменути аеродром. У последњих десет година имплементације ове стратегије, држава је у инфраструктурне пројекте уложила 3,5 билиона јуана, а БДП западних провинција је по званичним подацима растао просечном годишњом стопом од 11,7 одсто и тиме премашио државни просек. На Тибету је такође урађено много, пре свега у развоју до тада скоро потпуно неразвијене инфраструктуре. 2006. пуштена је у промет железница дужине 1.956 километара која је повезала Ласу са већим кинеским градовима, а планирано је и њено повезивање са јужним градовима Тибета, Непалом и Индијом.

Тибет је битан и због свог изузетно значајног геостратешког положаја. Миран и развијен Тибет олакшава одржавање добросуседских односа са Индијом. Смањење тензија око граничних спорова Индије и Кине и заједнички приступ мултилатералним иницијативама, попут БРИКС-а и Шангајске организације (Индија у овој организацији има статус земље посматрача) свакако утичу на одлуку Пекинга о даљим улагањима у развој овог региона. У том смислу, Тибет се посматра као мост за јачање трговинске размене са Индијом, а полако се стварају и услови да постане главни трговачки центар у региону Хималаја, преко кога ће се вршити трговина са Непалом, Бутаном и осталим земљама јужне Азије.

[/restrictedarea]