Oslobađanje prošlosti

Piše Nikola Vrzić

Hoće li sklopljene ili – zbog političke nužde i stranih pritisaka – rasklopljene i odložene policijske lisice biti glavni adut u predizbornoj kampanji, određenije rečeno, ako te kampanje i izbora zaista bude?

Zbog ubistva Slavka Ćuruvije uhapšena su dva lica koja se sumnjiče za njegovo ubistvo, treći osumnjičeni je u zatvoru na odsluženju četrdesetogodišnje zatvorske kazne, dok je i četvrti identifikovan ali je (zasad) u bekstvu. Znači li to da će konačno biti stavljena tačka na slučaj star skoro 15 godina, ili će se ta tačka ponovo izgubiti u vrletima srpske politike, pravosuđa i predizbornog marketinga?

 

ČEKAJUĆI OPTUŽNICU Slavko Ćuruvija, novinar, vlasnik „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“ koji je, inače, našim Evropejcima postao drag (uz to i upotrebljiv) tek posle smrti, ubijen je u vreme NATO bombardovanja Srbije, na Uskrs 11. aprila 1999. godine pred ulazom u svoju zgradu u Svetogorskoj (Lole Ribara) ulici broj 35. Posle kratkotrajne ali žestoke kampanje medijskih najava, i posle bezbrojnih, trinaestogodišnjih najava da će se Ćuruvijine ubice uskoro naći na mestu na kojem zaslužuju da budu, ove nedelje uhapšeni su Milan Radonjić, načelnik beogradskog centra RDB-a u vreme ubistva, i njegov kolega iz službe Ratko Romić. Radonjić, kao i njegov tadašnji šef, načelnik RDB-a Rade Marković, terete se za organizaciju ubistva, dok su Romić i četvrti sa ove liste, Miroslav Kurak koji je u bekstvu, označeni kao neposredni izvršioci ubistva. Optužnica protiv ove četvorice, prema najavama nadležnih, trebalo bi da bude podignuta u narednih mesec dana, a do tada bi trebalo da bude poznato i hoće li ovim imenima biti dodato i peto ili šesto ime …

Niko (normalan) ne bi trebalo da ima išta protiv hvatanja i kažnjavanja hladnokrvnih ubica, i svako (normalan) bi njihovo hvatanje morao da pohvali od srca. Takvima se pridružujemo. S tim što, isto tako, ne bi trebalo podlegati iskušenjima osvetničkog trijumfalizma i unapred, to jest već sada, ubicama proglašavati one protiv kojih još ni optužnica nije podignuta, a kamoli da je na osnovu nje doneta pravosnažna presuda, makar i zato što je to do krajnosti neprofesionalno i, zbog one vražje presumpcije nevinosti, dozlaboga necivilizovano. Tako da nam ostaje da čekamo makar dok ne vidimo dokaze kojima raspolaže tužilaštvo, uključujući tu i iskaz koji je označen kao jedan od tri ključna, bivšeg komandanta JSO i prvookrivljenog za ubistva Zorana Đinđića, Ivana Stambolića… Milorada Ulemeka Legije.

A slučaj znatno komplikuje i izjava Branke Prpe koja je bila očevidac ubistva i žrtva fizičkog napada i koja je izjavila da „Kurak nije pucao u Ćuruviju“.

[restrictedarea]

ISTORIJSKI POSAO Izvesnu zebnju u čitavu priču, međutim, unosi to što je u prvi red zaslužnih za rešavanje slučaja Ćuruvija, umesto policajaca i tužilaca koji su na rešavanju slučaja radili, istaknut prvi potpredsednik vlade Srbije i predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić. „Pomak u rešavanju slučaja ubistva Slavka Ćuruvije bio je moguć zahvaljujući rešenosti prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića i svih organa koji su ušli u taj posao sa nepokolebljivom rešenošću da se slučaj razreši,“ prokomentarisao je ministar pravde Nikola Selaković. Uz nešto više epskog naboja ali na istom tragu, predsednik SPO-a Vuk Drašković ocenio je da je Vučić „obavio istorijski posao“ i „SPO daje punu podršku koordinatoru službi bezbednosti Aleksandru Vučiću koji je jedini posle 5. oktobra 2000. odlučno krenuo u otkrivanje do sada neotkrivenih zločina državnog terorizma u Srbiji za vreme vladavine Slobodana Miloševića“.

Vučić i jeste najzaslužniji; šta to govori o kvalitetu institucija na čijem je čelu, koje bi trebalo da izgradi a ne da radi njihov posao, drugo je pitanje. Svakako da Vučić ima i dodatni, lični razlog da zalegne da ubistvo Slavka Ćuruvije bude rešeno, budući da je on bio ministar informisanja u vladi Srbije u vreme Ćuruvijinog ubistva, pri čemu je upravo Ćuruvija bio tadašnja omiljena meta drakonskog Zakona o informisanju i rešenja prekršajnih sudova koje je bar formalno iznedrilo njegovo tadašnje ministarstvo. Motiv više Vučić ima i zbog onoga što je Ćuruvija postao (tek) posle svoje smrti – ikona drugosrbijanskog EUropejizma – tako da bi rešavanje ubistva moglo da se tumači i kao definitivno overavanje ulaznice u to društvo p(r)osvećenih. Ovaj je utisak utoliko pojačan što ni izbliza jednaku posvećenost koordinator naših službi bezbednosti nije iskazao u odnosu na rešavanje nekih drugih nerazjašnjenih a traumatičnih ubistava, kao što je na primer ubistvo Ranka Panića, koji je umro posle policijskog prebijanja na protestnom mitingu (tadašnje) Srpske radikalne stranke 29. jula 2008. zbog hapšenja Radovana Karadžića…

Naprosto bode oči što niko i ne spominje ubistvo Pavla Bulatovića, koji je u vreme atentata bio na funkciji saveznog ministra odbrane. Baš kao da postoje podobna i nepodobna ubistva. Da ovoga puta samo uzgred pomenemo da je bilo i zapadnih medija koji su spominjali mogućnost da je Bulatović ubijen po nalogu zapadnih službi a u sklopu priprema za destabilizaciju i rušenje Slobodana Miloševića.

Da ne bi ovde dodatno raspredali o jačanju institucija i slično bilo bi neophodno i dragoceno da sa dokazanom prilježnošću, sposobnošću i radinošću Aleksandar Vučić obavi i ovaj posao sve uz jačanje sistema, a bez obzira što postojeći mediji ne vrše nikakav pritisak kada je rešavanje ovog ubistva u pitanju.

Čitavu stvar dodatno komplikuje i tajming otkrivanja i hapšenja (navodnih) ubica Slavka Ćuruvije. Najverovatnije je to samo slučajnost, ali, dešava se to usred priprema za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Da li će izbora biti ili ne, još je neizvesno; trenutno prisustvujemo već uobičajenom i napetom iščekivanju odluke SNS-a, tim porođajnim mukama kakvima smo prisustvovali i pre rekonstrukcije aktuelne vlade, i uoči donošenja odluke o masovnom smenjivanju funkcionera SNS-a diljem Srbije… Ovoga puta, međutim, Vučić ima sve razloge da sa objavljivanjem svoje odluke sačeka; da sačeka do krajnjih zakonskih rokova (moraju da budu raspisani do 29. januara, ako će da budu održani istovremeno sa beogradskim 16. marta, što je jedino racionalno) da sačeka da kampanja bude najkraća moguća, da sačeka da Demokratska stranka iskrvari još malo u samoubistvenom, inače sasvim zasluženom, sukobu đilasovaca i tadićevaca… Hapšenje vlasnika „Zekstre“ Dragana Đurića pride je u otvoreni sukob dovelo, i za to hapšenje najzaslužnijeg, Aleksandra Vučića, i SPS-ovog funkcionera Branka Ružića, iz čega bi mogao da se ispili i povod za raspisivanje izbora… Najavljeno hapšenje Darka Šarića nesumnjivo povećava već prisutnu teskobu i strah u redovima delova vlasti u istoj onoj meri u kojoj izazivaju narodnu želju za istinom.

Pri čemu, dok smo kod policijskih uspeha u donošenju pravde narodu gladnom svega, pa i pravde, valja primetiti i da je ministar policije i premijer i lider SPS-a Ivica Dačić pokušao da se javno okoristi ovim uspesima, dočekujući sa policajcima – s kojima je inače u permanentnom sukobu – Srpsku novu godinu uz pesmu i zagrljaje koji su, naravno, dospeli do medija…

Hoće li im, zaista, sklopljene ili zbog političke nužde i stranih pritisaka odložene policijske lisice biti glavni adut u predizbornoj kampanji, ako te kampanje i izbora zaista bude?

Blago svima nama ako je to najbolje što će imati da nam ponude. S tim što, da se vratimo na početak naše priče, to niukoliko ne umanjuje značaj uspeha koji je – bude li se i na sudu potvrdio – postignut rešavanjem slučaja Slavka Ćuruvije. Štaviše, biće to blagotvoran i dragocen doprinos na putu oslobađanja društva od tereta i teških hipoteka prošlosti.

[/restrictedarea]