Наша анадолска браћа “ по Балкану ”

Пише Дарко Танасковић

Званичницима наследнице Османског царства очигледно не прија захлађење до којег је у односима између Београда и Анкаре дошло после Ердоганове већ чувене призренске изјаве о томе да је „Турска Косово и Косово Турска“

Док унутрашњим потресима и превирањима донедавно недодирљива и непомерљива Турска у последње време све више привлачи пажњу светског јавног мњења, а влада већ прилично нервозног премијера Ердогана недемократским понашањем изазива мрштење чела чак и код најприврженијих западних навијача, министар иностраних послова Ахмет Давутоглу остаје веран својој највећој љубави – Балкану, а на Балкану „кључном партнеру“, како упорно назива Србију.

„ТАЧКА ЗАМРЗАВАЊА“ Званичницима наследнице Османског царства очигледно не прија захлађење до којег је у односима између Београда и Анкаре дошло после Ердоганове већ чувене призренске изјаве о томе да је „Турска Косово и Косово Турска“, после чега је председник Томислав Николић одлучио да, док се турска страна не извини за премијеров вербални испад, замрзне своје учешће на трилатералним састанцима председника Србије, Турске и председавајућег Председништва БиХ. То је озбиљан застој у спровођењу њиховог неоосманистичког пројекта обнављања снажног присуства и доминантног утицаја на Балкану, па би агилни Давутоглу свакако желео да се новонастала нелагодна ситуација што брже и безболније превазиђе и све политички опет буде као да се ништа није догодило. А догодило се јесте. Изгледа да је ефендије у Анкари, навикле на благонаклоно толерисање њихових јавних излива неоимперијалне носталгије по Балкану, изненадила једнодушност и оштрина реаговања носилаца државних функција у Београду, а посебно им је тешко пала разложна одлука председника Николића да се повуче из асиметричне, а за Србију и вишеструко проблематичне трилатерале. Како је од почетка било јасно да с турске стране извињења неће бити, може се показати да је премијер Ердоган својом несмотреношћу Србији заправо учинио неочекивану услугу, омогућивши јој да се часно и достојанствено повуче с једног колосека регионалног окупљања који јој ни по чему не одговара и понајвише пропагандно служи Турској да демонстрира своје посредничке и лидерске моћи на Балкану, а да при томе суштински остане бошњачки адвокат, уз нешто економске користи без знатнијих улагања. Треба претпоставити да ће у наступајућем периоду званична Анкара уложити додатне напоре да се обнови интензивни дипломатски дијалог с Београдом. Својеврсни наговештај таквих настојања и, уједно, медијску припрему терена за кретање у нову офанзиву осмеха према Србији представља и наручени интервју министра Давутоглуа с новинарком „Блица“ (13. јануара) Тамаром Спаић, објављен под индикативним насловом „Ми смо браћа са Балкана“. „Разговор у резиденцији министра спољних послова Турске уприличен је на позив из Анкаре да би се објаснила једна реченица из говора турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана, изговорена у Призрену, октобра прошле године, након које су се српско-турски односи заледили“, реченица је која отклања сваку недоумицу у погледу тога с чије је стране потекла иницијатива за овај разговор. Одлично је што ју је „Блиц“ прихватио!

ЛИЦЕМЕРЈЕ И ПРИОРИТЕТИ Овако огољена и провидна илустрација рутинског реторичког лицемерја и наивне тенденциозности актуалне турске дипломатије, „у чистом виду“, нуди сјајну прилику за анализу „ред по ред“ и успостављање типологије контрапродуктивног потцењивања здравог разума и интелектуалне зрелости циљне групе којој се дипломатски опсенар обраћа. После овог интервјуа, тешко да ће у Србији Давутоглуа озбиљно схватати и веровати му чак и они који су, зарад унапређивања српско-турских односа, били склони да му галантно прогледају кроз прсте, па и да нам објашњавају како он заправо није мислио оно што је рекао или чак и да није рекао оно што је рекао, и никад није порекао.

[restrictedarea]

Ако је турски званичник стварно нешто желео да објасни јавности у Србији, успео је једино да убедљиво потврди оно што је јасно још од његове програмске књиге „Стратегијска дубина“ (2001) да је овај професор међународних односа, од кад је постао министар иностраних послова, до опсесивности упорни и доследни протагониста неоосманистичке визије будућности велике и моћне Турске, за коју је Балкан, бивша Румелија, један од спољнополитичких приоритета. Давутоглуови апологети, и турски и инострани, укључујући српске, имају обичај да тврде како је теорија једно, а пракса друго, те да „Стратегијска дубина“ припада академској мисаоној сфери, а спољна политика, коју „турски Кисинџер“ прагматично операционализује, реалполитици, у којој нема места за апстрактне геополитичке хипотезе и пројекције. Међутим, сâм Давутоглу, у једном интервјуу из 2004, касније укљученом у књигу карактеристичног наслова „Од теорије до праксе“ (2011) констатује, помињући Платона, да је проблем односа између теорије и праксе старо питање, али да он лично, ушавши у реалну политику, није уочио озбиљнији раскорак између идеја које је развио у „Стратегијској дубини“ и практичних потреба Турске. Или он, можда, ни то није рекао…

Да видимо сад шта нам све у „Блицу“ поручује тај доброхотни „балкански брат“. Овај интервју је права антологија одраније познатих Давутоглуових испразних флоскула и фраза. Навешћемо само неке. „Главни успех у спољној политици Турске је поправљање односа са Србијом. Био је огроман успех превазићи оно што се догађало деведесетих година због рата у Босни и на Косову. Многи су мислили да су две владе на супротним странама.“ Ако је поправљање односа са Србијом заиста највећи успех турске спољне политике, онда је биланс њеног амбициозног труда стварно мршав. Како поверовати Давутоглуу, кад он на више стотина страна „Стратегијске дубине“, у којој рашчлањује све аспекте турске спољне политике, побољшавање односа са Србијом уопште не помиње. А шта се то догађало због рата у Босни и на Косову, а што је требало превазићи? Догађало се то да је Турска доследно и једнострано у свим сукобима подржавала Бошњаке и Албанце против Срба, што наставља да чини и даље, срећом у мирнијим временима. Шта би ту Срби и Србија требало да превазиђу? Нису никакви „многи“ мислили да су две владе биле на супротним позицијама, већ се Београд и Анкара заиста ни о чему животно (и смртно) битном у то време нису слагале, али је управо у Београду процењено да с Турском, зарад будућности, не треба прекидати радну дипломатску комуникацију, чак ни онда кад је учествовала у бомбардовању Југославије. Шта ту Србија треба да превазиђе? Србе не треба убеђивати да је Турска њихов важан регионални партнер, али ни тврдити да су „односи Србије и Турске постали кичма стабилности на Балкану“, а истовремено неуморно лобирати за независност Косова, својатати делове српске територије и залагати се за ревизију Дејтонског споразума. Давутоглу затим разгаљено помиње изванредне односе с „драгим колегом Мркићем“, а и да „је и поштовање председника Гула и премијера Ердогана према председнику Николићу подједнако високо као што је и било. Било је неких спекулација о промени става у српској влади, али уверавам вас да се добри односи настављају и не видим да би могло бити кризе“.

Нема сумње да су личне симпатије међу политичарима пожељне и корисне, али и много мање озбиљне и искусне људе од Мркића и Николића није могуће обрлатити причама о високом личном уважавању и присности. Уосталом, шта значи оцена да је „поштовање премијера Ердогана према председнику Николићу подједнако високо као што је било“? Зар би требало да је ниже зато што је Ердоган вербално насрнуо на територијални интегритет Србије? Николић треба да је срећан због тога што је оно и даље високо?! Да нема логичних промена у ставу српске владе, не би било ни овог интервјуа „Блицу“. То је бар сваком јасно, али Давутоглу мисли ( или се прави да мисли) да није. „У Приштини је Ердоган рекао јасно да Турска не прави разлику између етничких и верских група на Балкану, између Срба, Бошњака, Хрвата и Албанаца.“ Ердоган је у Приштини(?) можда нешто слично и рекао, али је из целокупног понашања Турске од деведесетих година прошлог века јасно да то што је рекао није истина.

ГРАНИЦА? НЕМА ЈЕ! Турска отворено фаворизује муслиманске заједнице на Балкану, а пре свих Бошњаке и Албанце. Уосталом, говорећи на тргу у Призрену, Ердоган једино Србе уопште није поменуо. „И кад је рекао: ‚Косово је Турска‘, он је то могао рећи и у Београду. Кад би председник Србије то рекао у Истанбулу, ми бисмо били срећни, кад би рекао ‚Осећам Истанбул као свој град‘, ми бисмо се радовали. Кад би председник Томислав Николић дошао у Истанбул и рекао ‚Ово је мој град‘, ми бисмо му аплаудирали и не бисмо ни помислили да показује експанзионистичке намере Србије према Турској.“ Е, ово већ прелази све границе! Идеја да председник сразмерно мале Србије показује експанзионистичке намере према десетоструко већој и многољуднијој Турској. Да није то последица неког историјског искуства српског продора на Босфор? Како би се Турцима, који би аплаудирали Николићу, допало, рецимо, да председник Грчке у посети Васељенској патријаршији у Фанару узвикне „Ово је мој град!“ У Турској нејаког и крајње лојалног патријарха Вартоломеја Првог с времена на време ионако не пропуштају да оптуже да стоји на челу „византијске завере“ против интегритета државе.

Кад је све већ тако, кад је Ердоганов говор „само говор који показује љубав и наклоност према браћи“, кад је за Турке успех Србије, као за „браћу са Балкана, успех Турске“, онда наравно „неће бити извињења, јер није било увреде у изјави премијера Ердогана у Приштини“. У Приштини није, али у Призрену јесте. Од свега што је Давутоглу у разговору с новинарком „Блица“ рекао, истинито је једино то да извињења неће бити, што је било јасно већ после првих неспретних покушаја да се инцидент сведе на неспоразум услед наводно погрешног превода и истрзања дела изјаве из целине излагања. И добро је што га неће бити, јер сигурно не би било искрено, а могло би Србију поново угурати у бесмислену трилатералу. Даље Давутоглуово копрцање и покушаји да се Ердоганов однос према Косову протумачи као „културна блискост“ води ка неизбежној теми неоосманизма који турски министар, наравно, негира: „Али ја нисам заговорник ‚неоотоманске политике‘ и, уосталом, таква политика не постоји.“ Пошто га је Тамара Спаић умесно подсетила на то да је још 2009. године у Сарајеву изјавио да је златно доба Балкана било за време Османског царства, Давутоглу наставља културноисторијски да доцира: „Термин ‚златно доба‘ употребљен је за 16. и 17. век да би се подвукла економска и социјална стабилност региона у поређењу са другим деловима Европе и света. Не можемо се понашати као да Отоманско царство никад није постојало у региону. /…/ На историју Балкана гледам као на потребу да се фокусирамо на позитивне аспекте заједничке прошлости. Не можемо градити бољу будућност са негативним погледом на историју.“ Нико на спори да је „златно доба“, о којем говори Давутоглу, а на које се вероватно случајно односи и мајсторски умивена и зашећерена телевизијска серија „Величанствени век“ (код нас „Сулејман Величанствени“) било златно за Османско царство, али га као такво никако није сачувало историјско памћење немуслиманских поданика Царства. Нико се на Балкану не понаша као да Османско царство није постојало, већ напротив, одбојност према савременом неоосманизму произлази баш из чињенице његовог (пре)дугог постојања у региону. Давутоглу и његови истомишљеници никако да схвате да за грађење боље заједничке будућности, што одиста јесте разумно настојање, ни позитивни ни негативни погледи на историју, коју из разумљивих разлога не доживљавамо на подударан начин, нису неопходно, па ни пожељно полазиште. Уместо да остави историју историчарима, турски министар упорно покушава да немуслиманску „браћу са Балкана“ убеди да усвоје неоосманистичке критеријуме оцењивања позитивног и негативног из прошлости и одустану од своје историјске свести. „Историјска дубина“ је, заједно с „географском“, неодвојива компонента произвољне доктрине „стратегијске дубине“, па њен творац по сваку цену жели да је „препегла“ и нивелише, те да и Срби, рецимо, Ћеле-кулу почну гануто препознавати као узвишени споменик заједничке балканске историје. Срби су спремни да као оријентално-османлијски део свог културног идентитета и животних навика ведро прихвате ћевапчиће, бозу, баклаву, још увек многобројне турцизме у речнику, склоност ка одређеном типу музике, дерт и севдах, али не и представу о томе да су векови поробљености под Османским јармом били њихово „златно доба“, ма колико средњовековна Pax Ottomanica компаративно током извесног периода заиста обезбеђивала „стабилност региона“. Да би од припремног културноисторијског разматрања (и замајавања) прешао на оно што му је у овом тренутку заиста политички на срцу и ради чега је и позвао новинарку „Блица“, а то је обнављање процеса трилатерале Турска – Србија – БиХ, Давутоглу прибегава турским званичницима омиљеној, а већ отужној формулацији да су „Турска и Србија две суседне земље без заједничких граница“, па да је зато потребна „блиска и искрена сарадња Турске и Србије у билатералним односима и регионалним питањима“. Турска и Србија могу бити суседне земље, као што су и Турци српска „браћа са Балкана“, једино у координатама неоосманистичког концепта „проширеног комшилука“, у складу с којим је цео Балкан турско румелијско суседство, без накнадно исцртаних бесмислених граница за које су незахвалне мале нације у ослободилачкој борби пролиле реке крви. Да је Ердоган у Призрену ипак рекао оно што и Давутоглу мисли, потврђује закључни део његовог интервјуа, у којем спремно нуди добре услуге Турске у „приближавању Србије и Косова“, чиме по ко зна који пут, чак и у једном овако срачунато конструктивно и пријатељски интонираном обраћању српској јавности, доказује одсуство елементарног дипломатског такта или, можда пре, арогантну безобзирност политике „свршеног чина“. Он Србији, с којом жели да изглади „неспоразум“, хладно и надмоћно нуди посредовање у приближавању покрајини коју она уставно и даље сматра делом своје територије!

СМИСАО ЗА ХУМОР На крају, овај наш анадолски Давидовић (што би био српски превод презимена Давутоглу) жели Србији да што пре уђе у ЕУ и да се две државе тамо сретну, а да „није важно ко ће бити бржи или ко ће пре стићи“. Заиста необичан смисао за хумор! Онај црни! Одиста, како и даље веровати овом Балканцу из Конје, брату ни по оцу ни по матери, већ по Балкану, који савршено добро зна да Турска никад неће ући у ЕУ, а Србији не жели да уђе, већ да се определи за неоосманистичку концепцију суседства без заједничких граница? Једна стара арапска изрека каже: Много је браће које ти није родила мајка. Ни Арапи, међутим, не признају Турке, са или без заједничке границе, за браћу.

[restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *