Нацисти на Тргу слободе

за „Печат“ из Будимпеште Властимир Вујић

Мађарска ће изградњом споменика војницима немачког Вермахта одати почаст жртвама Другог светског рата?!

Да ће 2014. година, у којој обележавамо век од почетка Првог светског рата, седам деценија од завршетка Другог и исто толико од Холокауста, бити и годишњица радикалног прекрајања историјске улоге оних држава што су из два велика рата изашле као поражене, најбоље сведочи – ревизионизам Мађарске. Наиме, апсолутно владајући, десноконзервативни „Фидес“ премијера Виктора Орбана последњег дана 2013. године на затвореној седници донео је одлуку да се у првој половини ове године у Будимпешти подигне споменик Хитлеровој нацистичкој солдатески?! Одлуку, саму по себи скандалозну, која се у форми одредбе у првој недељи јануара појавила у Службеном листу Мађарске, прогласио је Орбанов заменик Жолт Шемјен. Спорно обележје немачким нацистима биће подигнуто у елитном, Петом главноградском кварту, на Тргу слободе, неколико метара од споменика совјетским црвеноармејцима који су у Другом светском рату положили животе ослобађајући Мађарску управо од фашизма.
Ко ће финансирати изградњу споменика злогласним војницима Трећег Рајха, чија је то била замисао, и с којим циљем – питања су на која нема одговора у овом тренутку. Барем не за јавност.

ОДОБРЕЊА И ОПРАВДАЊА „Болна и тужна је то порука Орбановог кабинета“, реакција је Савеза мађарских Јевреја (Мажихис) чијих је 400 хиљада сународника у Другом светском рату управо из Мађарске депортовано у концентрационе логоре смрти. „Мажихис“ је одмах упутио писмену молбу (коју су потписали и председник Европског савеза и Светског конгреса Јевреја) градоначелнику Петог округа Анталу Рогану (Фидес) да ни по коју цену не дозволи подизање поменутог споменика на будимпештанском Тргу слободе. Нису дуго чекали на одговор. Владин повереник за изградњу тог нечасног симбола, Балаж Фурјеш, одговорио им је да је за изградњу споменика једино потребно – поштовање процедуре (а то су, како је рекао, одобрења министра за људске ресурсе и уставног омбудсмана – која имају!). Никакав други документ (грађевинска, техничка и употребна дозвола, као ни одлуке градоначелника Петог кварта Рогана, нити престонице Тарлоша) – нису потребне.

[restrictedarea] У међувремену, из Фидеса су се (у вези са овом одлуком) позвали на нови Устав земље (они су га и писали) који наводи да је „Мађарска 19. марта 1944. године (када су је Немци запосели) изгубила своју политичку самосталност“ и да ју је тек 2. маја 1990. године вратила (одржани први вишестраначки парламентарни избори). „Наранџасти“ владаоци још истичу да ће споменик симболизовати окупацију Мађарске од стране нацистичке Немачке (а у истом том рату Будимпешта је била верни савезник Берлину, од априла 1941. до октобра 1944. године) и да ће њиме Орбанова влада одати почаст свим жртвама Другог светског рата (sic!).
И док историчар Ласло Варга сматра да споменик палим Совјетима „има смисла“ да остане на Тргу слободе једино ако га „опомиње један други споменик – немачки“, оба у функцији подсећања на окупацију Мађарске(?!) други историчар Кристијан Унгвари тврди да је одлука Kабинета Виктора Орбана о подизању оваквог споменика „нонсенс“. И законски и историјски. Јер, Мађарска је три и по године била у коалицији с нацистичком Немачком, а и након тзв. „окупације“ Мађарске 19. марта 1944. парламент на Кошутовом тргу заседао је и даље, није био укинут! После склањања Миклоша Хортија, дошла је Стојаијева влада, након ње Калаијева, на крају Салашијева. Иако марионетске (јер их је Берлин поставио) оне су функционисале. Ниједан метак није испаљен на војнике Вермахта јер су били мађарски савезници, тако да о одбрани државе од „немачке инвазије“ – нема ни говора.
Огласила се и комплетна опозиција. Партијски савез „Заједно – ПМ“ (блок свих лево оријентисаних снага у Мађарској) гласно подвлачи да у Будимпешти заиста треба да буде подигнут још један споменик. Али не немачким нацистичким снагама, него отпору оних Мађара који су се супротставили фашистима и били жртве те борбе. Једино је такав споменик достојан да буде поред обележја храбрим и славним војницима Црвене армије. И ниједан други!
„У Мађарској под хитно треба отворити најширу друштвену полемику у коју ће бити укључени стручњаци свих профила и цивили. Јер, политика друге владе Виктора Орбана на путу је да потпуно промени критеријуме по којима се до сада вредновала прошлост и садашњост у Мађарској! У пракси смо видели (а многи болно и осетили) како његов „Фидес“ снажно покушава да наметне нова антидемократска правила у готово свим друштвеним областима. Нећемо му зато дати своју будућност. За два и по месеца, на априлским парламентарним изборима, то ћемо Виктору Орбану и саопштити!“, подвукао је Петер Јухас, један од челника страначког савеза „Заједно – ПМ“.

Ренесанса Хортија

Ступањем на снагу новог „Фидесовог“ Основног закона пре две године, Виктор Орбан је и институционално амнестирао фашистичког регента Миклоша Хортија за почињене злочине из ратног периода. Дакле, и за новосадску Рацију, када су током јануара 1942. године побијени бројни грађани, Срби, Јевреји и Роми (укупно између 1.300 и 2.000 особа). „Фидесово“ објашњење је да у том случају нема ни речи о ратном злочину, већ о редовној акцији регуларне војске у тадашњој Мађарској! Уосталом, Хорти је у Нирнбершком процесу, како подвлаче у Орбановој странки, ослобођен свих сумњи. Не због његове дубоке старости или комбинаторике победничких сила – већ због тога што није био крив!? Иако је остатак живота провео у егзилу у Португалији – био је слободан човек (умро је у летовалишту Ешторил 1957, а 1993. године његови посмртни остаци пренети су и сахрањени у родном Кендерешу у Мађарској). И Хортијев култ под Орбановом десничарском призмом нагло је почео да оживљава. „Фидес“ је 2011. године обновио доделу признања „Корвинов ланац“ који је установио Миклош Хорти 11. октобра 1930. године, у знак сећања на Маћаша Хуњадија, први пут додељено у фебруару 1931. у част рођења некадашњег угарског краља. Јавни парк у Ђемреу (надомак Будимпеште) недавно је добио име по њему, затим је откривена и прва Хортијева дрвена биста у месту Кереки (Жупанија Шомођи) градоначелник Шеснаестог будимпештанског кварта Петер Ковач и државни секретар Криштоф Сатмари били су мецене добротворног бала на којем се прикупљао новац за израду колосалног кипа Миклоша Хортија на коњу. Одмах затим, у Богословској школи протестантске Реформатске цркве (Калвинистичке) у Дебрецину, откривена је спомен–плоча Хортију коју је освештао главни бискуп те цркве у Мађарској (има 1,6 милиона верника те конфесије) – Густав Болцај.
У овој, 2014. години, парламентарни ултрадесничарски „Јобик“ (трећа странка по јачини) најавила је оснивање „Дана Миклоша Хортија“ и називање по једне основне школе и гимназије у Мађарској његовим именом, а већ следеће и у земљама региона где су Мађари национално концентрисана већина – у северним деловима Бачке у Србији, централној Трансилванији у Румунији, Закарпатима у Украјини и Јужној Словачкој!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *