Mrtva priroda srpske politike

Piše Miodrag Zarković

To da je ovdašnja stranačka pozornica poprimila odlike kakvog jeftinog rijaliti programa, nikada nije toliko vidljivo kao kada se na televizijskom obraćanju nekog od čelnika najuticajnijih partija obrati pažnja na to šta se dešava iza njegovih leđa

Oni su ubedljivo najbrojnije ljudstvo na televizijskim ekranima. Svakako i fizički najspremnije, bez obzira na to da li pripadaju jačem ili nežnijem polu; u suprotnom, ovi savremeni gladijatori nikada ne bi bili u stanju da izdrže natčovečanske napore kojima se svakodnevno izlažu pred očima milionskog gledališta. Da ne pominjemo to što imaju armirane živce, koji ih još nijedared nisu izneverili.

Kakvi „survajveri“ i ostale rijaliti seka perse: ovi naši takve jedu za užinu!

Reč je o političkim statistima, koji na konferencijama za novinare ili o kakvim drugim prilikama kada se prvaci njihove stranke obraćaju javnosti, ponosito – kano klisurine! – stoje iza govornika. I stoje. I stoje… Ne trepću, vode ne iskaju, za `leba ne pitaju, ali su nepomerljiviji nego preambula Ustava.

Njihov jedini zadatak je da budu tu gde jesu i da se ne mrdaju. Njihov jedini neprijatelj su – ostali statisti. Ovi koji stoje oko njih. Jer, u tom svetu vlada samo jedno pravilo, svirepije od bilo kog drugog: vrediš onoliko koliko si blizu žiži kamere. Tačnije, onoliko koliko te stane u kadar pored stranačkog šefa. A taj prostor je nemilosrdno tesan. Samo najjači tu mogu da opstanu.

Bukvalno najjači, jer, pre nego što se voljeni šef postavi iza mikrofona a kamere upere ka njemu, među tim statistima vodi se grčevita borba zasnovana na iskustvima džiu-džice i veštine preživljavanja zvane „putnik plus“ (to je ono kada u autobus za 150 ljudi već na početnoj stanici uspe da se ugura barem 250). Rade tu laktovi, kolena, štipanje, saplitanje… Sve što može protivnika da izbaci iz ravnoteže i oslobodi njegov prostor, više je nego dobrodošlo. Borbe su bespoštedne, ali ograničene, jer kada se šef jednom postavi na svoje mesto, statisti moraju da obustave svako dalje pomeranje tela. Što ne znači da je izazov gotov. Naprotiv. Tada nastupa druga vrsta zahteva: mora se izdržati u istom položaju tela i sa istim izrazom lica, sve dok šef ne završi svoje izlaganje.

[restrictedarea]

A šefovi dugo pričaju. Plus odgovaraju na pitanja. Ume to da potraje. Ali, ovi naši junaci sve to preture preko glave, a da i ne zucnu. Pre bi umrli, nego da stave do znanja da im je ne daj bože nelagodno u zauzetom položaju.

U tom njihovom samopregornom mučeništvu samo je jedna stvar nejasna: zašto oni rade to što rade? Kome je potrebno to njihovo javno ukipljivanje? Čemu? Da bi vođa izgledao omiljeniji, prijemčiviji, više u dodiru sa „običnim svetom“?! Da li je to ta čarobna, mitološka svrha ovog nastranog običaja da se odrasli ljudi dobrovoljno svode na mrtvu prirodu?

Verovatno jeste, barem što se tiče stranačkog vođe kojem služe kao ikebana. Poznato je da su naši stranački šefovi to svoje nesagledivo znanje o svemu i svačemu popili na sažetim kursevima u američkoj ambasadi, a u Americi je to stajanje iza stranačkog velikaša odavno ustanovljen običaj. Ipak, jedna je „sitnica“ promakla našim partijskim mudracima, jedna naizgled trivijalna razlika: u Americi se sve to dešava na velikim stranačkim konvencijama, na prostranim podijumima koji mogu da prime više desetina ljudi bez ikakve teskobe. Ovi naši najčešće nemaju na raspolaganju tolika prostranstva, ali ipak nastavljaju da iza svojih leđa gomilaju nepregledne gomile statista. Tako se dešava da ekipa, koja je ono jednom stajala iza šefa u „Beogradskoj areni“, nastavlja da se, u nepromenjenom sastavu (po pravilu brojnijem nego što je, poređenja radi, Karleuša uspela da okupi svoje publike na Ušću) gužva za njegovim leđima svaki sledeći put kada se on nađe pred kamerama, iako se radnja u međuvremenu preselila u prekrečene stranačke ćumeze.

Ako je zaista sve krenulo od ideje koja je odavno usvojena u Americi i nekim drugim zapadnim zemljama – a sva je prilika da je upravo to bio put kojim su se politički statisti odomaćili u Srbiji – onda se ideja u međuvremenu okrenula u sopstveno ruglo. Jer, današnji statisti samo ruže sliku koju bi trebalo da kao ulepšavaju. Onako zagledani u nedostižni beskraj, sa okamenjenim izrazima lica, ali i svakom žilom u telu napetom do granice pucanja (najpre da ih niko ne bi pomerio, a potom da bi izdržali onoliko trajuću nepomičnost) politički statisti nanose više štete nego koristi.

Možda je tako bilo oduvek, tj. od njihovog uvođenja na našu javnu pozornicu. Niko, pritom, nije siguran kada su se ovi statisti prvi put pojavili u srpskom etru. Sva je prilika da ih je najpre praktikovao Boris Tadić, odvajkada zaljubljen u sve što je mogao da prepiše od svojih „zapadnih prijatelja“, ali je celu tu „umetnost“ na još „viši“ nivo postavilo ono legendarno guranje iza Tomislava Nikolića odmah nakon njegove pobede u drugom krugu predsedničkih izbora, 20. maja 2012. godine. Još te večeri, dok se iza Nikolićevih leđa vodio maltene oružani sukob oko toga ko će više i bolje da se udene u kadar, moglo se naslutiti da će svaka „naprednjačka“ konferencija za novinare ubuduće ličiti na ljudski „tetris“ – potpuno popunjavanje ekrana prilagodljivim ljudskim telima.

Posmatrajući taj cirkus koji se, posle DS-a i SNS-a, preneo i na skoro sve ostale učesnike ovdašnje političke sfere, jedna se stvar može pouzdano zaključiti. Za očigledno sve popularnije zanimanje političkog statiste traži se, osim gorenavedenih osobina, još jedna prirodna pogodnost: nedostatak kičme. Kada vam se učešće u političkom životu zemlje svede samo na to da, kroz guranje i grebanje sa sličnima, što veći deo sebe uglavite u kadar koji ćete podeliti sa stranačkim šefom, onda vam je kičma zaista krajnje nepotreban, čak i štetan, ograničavajući, telesni dodatak.

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. Milanka Vukomanović

    HALUCINACIJA

    ZAMENISMO NEVERNO-CRVENU AUTOKRATIJU
    ZA OVU CRKVENO-VIŠEBOJNU DEMOKRATIJU.
    PRVI SE I NE KRSTIŠE, A OVI SE STALNO KRSTE.
    A I JEDNI I DRUGI PREDUGAČKE IMAJU PRSTE.

    OD HRISTA, PA DO POSTKOMUNISTA, PRIČA ISTA
    KRST ILI PETOKRAKA, I SA, I BEZ BLAGOSLOVA,
    ZA NAS, OBIČNU RAJU SAMO DEMAGOGIJA ČISTA,
    RAJ I DEMOKRATIJA, A NJIMA LOVA I SAMO LOVA.

    ILI MOŽDA TO NAŠA MAŠTA SAMO HALUCINIRA,
    KO ŽEDNOM U PUSTINJI, ŽUBOR IZVORSKE VODE?
    ILI NAM, KROZ NJIH, SVEVIŠNJI RAJ PREZENTIRA,
    RAJ NA NEBU ŠTO NAS ČEKA, ZA OVAJ PAKAO OVDE?

    O BOŽE, OČE NAŠ, KOJI, KAŽU, SVE VIDIŠ I SVE ZNAŠ,
    I KAŽU, SVAKOME PO SVOJOJ VOLJI I DAJEŠ I UZIMAŠ,
    AKO SU ONI SAMO MANEKENI RAJA SA ONOG SVETA,
    SKRATI IM PISTU, ILI, DAJ DA I RAJA NJOM PROŠETA!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *