Молитва и „бубање“ испред студирања?

Пише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Колико је утемељена тврдња савремених угледних теоретичара и аналитичара науке да правоверни ислам гуши интелектуалну, рационалну мисао и аргументацију

Према резултатима истраживања Первеза Худбхоја, муслимани изузетно мало доприносе развоју науке у свету, мање од један одсто, иако је сваки пети становник планете муслиман. Aутор податка је пакистански физичар, професор Универзитета у Исламабаду, аутор радова о вези науке и ислама, објављених 1991. у књизи под насловом Ислам и наука, религиозна ортодоксија и борба за рационализам.

Сан је био дуг и дубок. Универзитет Харвард објавио је, на пример, 2005. године више научних радова него 17 арапских земаља заједно. Око 1,6 милијарди муслимана у свету дало је само два добитника Нобелове награде за науку у областима хемије и физике. Обојица су се преселила на Запад, а још увек је активан хемичар Ахмед Хасан Зевали који ради у Институту за технологију у Калифорнији. Добитници Нобелове награде за књижевност из исламског света су пак или осуђени на смртну казну или на дугогодишње казне затвора због дела која нису у сагласности са исламом. Ни када је у питању улагање у науку, исламске државе не стоје сјајно. Наиме, Организација исламске сарадње троши 0,81 одсто бруто националног дохотка на науку, док Америка троши 2,9 одсто, а Израел чак 4,4 одсто, истиче британски лист Економист.

 

ОПАДАЊЕ КРЕАТИВНОСТИ Познати ирачки научник, Али А. Алави у књизи Криза исламске цивилизације коментарише „опадање креативности муслимана“, те констатује: „У науци и технологији статистика је заиста застрашујућа – к томе још и депресивна. Уколико се узму подаци из 2006. године, муслиманске земље чланице Организације исламске сарадње (ОИЦ) – имале су 8,5 научника и технолога на 1000 становника, у поређењу са светским просеком од 40,7 те бројем од 139,3 колико тај просек износи у развијеном свету. Целокупни исламски свет учествовао је са 1,17 процената у области светске научне литературе, у поређењу са 1,48 процената колико је остварила сама Шпанија. Земље Организације исламске сарадње троше 0,3 процента бруто националног дохотка на истраживање и развој, док је глобални просек 2,4 процента. Листа се наставља и обухвата веома мали број објављених чланака у часописима, а томе треба додати и бедно стање у домену рангирања универзитета и факултета, те израде патената.“

На ову тенденцију надовезала се делегитимизација хуманистичких и друштвених наука. Ова појава постаје уочљива ако се упореде различите реакције на Нобелове награде додељене у прошлом веку муслиманским ствараоцима. Девет година након што је „Нобела“ за физику добио Абдус Салам, 1988, исто признање, овога пута за књижевност, додељено је Нагибу Махфузу. Ова награда одјекнула је у јавности много слабије и на потпуно другачији начин. „Нобел“ додељен Махфузу изазвао је збуњеност, па чак и критику појединих исламистичких и конзервативних кругова, будући да је исламска цензура раније осудила писца због романа Приче из нашег кварта. Различита реаговања на исту награду, додељену најпре за област егзактних наука, а потом за књижевност, показала су да постоји унутрашњи раздор у муслиманском друштву. Хуманистичке науке изражавају несигурност, релативизују тоталитет, подривају стабилност заједнице и стога се оне повезују са слабљењем органског тоталитета који је у основи догме о божјем јединству; егзактне науке, насупрот томе, потврђују божје постојање. То што се у биографским подацима о истакнутим личностима исламског радикализма често наводе дипломе техничке школе или факултета техничког усмерења потврђује овакав начин размишљања. Осим тога, наука и техника су преносиоци мондијализације која доводи до јачања глобалног ислама.

[restrictedarea]

Чак и они муслимани који одбацују екстремизам (фундаментализам) сматрају да не треба следити западну науку, посебно не друштвену, јер према њиховом мишљењу то доводи до рушења традиционалних духовних вредности и намеће отуђење и похлепу. Одбацивање хуманистичких и друштвених наука, међутим, води идеологе радикалног исламизма или нео фундаментализма у неку врсту социолошког ћорсокака због тога што се тако кида древна веза између културе и религије, истиче Халед Фуад Алам у књизи Глобални ислам. Ово питање је и те како важно за све народе који деле простор са муслиманима, па тако и за Србе. Није тајна да неки муслимански политичари, верски службеници и поједини „научници“ из овог културног круга на најгрубљи начин фалсификују историју, књижевност, али и резултате других наука и научника да би доказали тврдње које су задале верске вође. Посебан проблем је што се Срби углавном сусрећу са сунитским исламом (он иначе нема рационалистичку традицију) који су на Балкан донеле Османлије освајајући овај простор. Управо из верских разлога муслимани БиХ не прихватају научну истину о себи, већ развијају фалсификовање чињеница да би  идентитет ускладили са захтевима ислама, тачније улеме. У науци се не може поступати селективно. „Реч је о перспективно штетном, па и опасном настављању инерције кретања линијом интелектуалне тромости, догматске крутости и самодовољности која произилази из осећања надмоћности, без икаквог ваљаног покрића“, истиче наш познати исламолог, професор Дарко Танасковић у књизи Ислам и ми.

Расправу о компатибилности ислама и науке, према мишљењу Халеда Фуада Алама, покренуо је семитиста и историчар, Ернест Ренан (1823‒1892) професор на Колеж де Франсу, чувеним предавањем које је под насловом „Ислам и наука“ (29. март 1883.) одржао на Сорбони. Ренан је тада изнео став да позитивистичка наука и дух ислама нису компатибилни. Џемуладин ел-Афгани, отац муслиманског реформизма, који је у то доба боравио у Паризу, упутио је јавни одговор Ренану, у чувеном уводнику листа Journal des Débats, 18. маја исте године, тврдећи да заостајање ислама у  науци нема везе с његовим темељима, већ с његовом историјом. Од тада, полемика се не стишава. Напротив, са позиција чији су зачетници Ренан и ел-Афгани још увек се воде расправе о односу ислама према науци, и даље присутне, ватрене, жучне, али јављају се и одређене назнаке попуштања ислама, пре свега у Ирану (ради се о шиитима који су и иначе имали рационалистичку традицију у својој филозофији од старе Персије, додуше можда доминантније као одлику националног карактера него утицаја ислама) затим у Турској (сунити) где техничке науке добијају на значају, а у новије време вехабистичка Саудијска Арабија такође делимично попушта, јер је влада ове државе донирала једном универзитету у оснивању 20 милијарди долара да започне са програмом рационалистичког образовања и научних истраживања. Но, у којем ће смеру све ићи, остаје да се види. Оно што је евидентно јесте да су и Запад и Исток још увек сумњичави када је у питању однос ислама према науци.

Неки научници и педагози са Запада искористили су релативно и апсолутно опадање муслиманских иновативних капацитета да би позвали на удвостручавање напора ка секуларизацији у исламским друштвима (која се поистовећује са модернизацијом) те на потпуни и коначни разлаз између науке и свих религијских основа. Део њихових аргумената заснован је на (погрешној?) премиси да су ислам и научни метод у фундаменталној контрадикцији. Ово подсећа на немачког социлога Макса Вебера и његову тврдњу да исламу недостаје идентитарних основа за право научно истраживање. Поред тога, Вебер је у својој књизи Социологија религије, такође, тврдио да „популарне религије Азије (ислам, хиндуизам, будизам, конфучијанство) не садрже мотиве или оријентације рационалног етичког моделовања света у сагласности са заповестима својих религија, те представљају препреку за развој својих држава“. Слично мисли и руски истаживач Вадим Давидов, који за портал islamuncovered.info тврди: „Чињеница је да правоверни ислам гуши интелектуалну, рационалну мисао и аргументацију.“ Овом ставу Вебера (и Давидова) свакако иде наруку и то што исламски теолози истичу да је сврха знања у исламу да се демонстрира истина Кур’ана, чиме се сведочи да је ислам постао имун на рационалистички дискурс, истиче Алави. У међувремену, исламска мисао се и даље ротира и врти унутар система знања чије су есенцијалне одлике фиксиране и непокретне, тврди он.

 

ОБНОВА РАСПРАВЕ Како видимо нешто више од века касније, расправа о односу ислама према науци поново се распламсала у муслиманском свету, а судећи по броју чланака и коментарима на блоговима и форумима, неће, као ни раније, ни тако брзо бити окончана. Према неким мишљењима „ова тема је у последње време заузела горуће место на многим важним скуповима код муслимана“, наводи портал nur-islam.com. На једном од форума у Босни и Херцеговини (klix.ba) посвећеном исламу и науци стоји и следеће питање: „Не желим опћу расправу о разлозима исламске декаденце, само ме занима зашто се данас готово ништа из исламског свијета не може мјерити са научним истраживањима на Западу?“

Одговор на ово питање мучи и друге муслимане па је у помоћ притекла и Саудијска Арабија (муслиманима диљем света, па и у Босни и Херцеговини) публиковањем брошуре угледног исламског теолога Емира Шекиба Арслана Зашто су муслимани назадовали, а други напредовали. Арслан констатује да „назадак и слабост муслимана нису ограничени само на Јаву и Малајске отоке нити на које друго место, него је тај назадак обухватио Исток и Запад, само је различит степен њихова назатка јер су неки пали јако дубоко, неки скоро утонули, неки се налазе у већој, а неки у мањој опасности. Укратко речено, садашње стање муслимана, а особито у XIX стољећу, а у XX по Исау, а.с, не може задовољити ни онога који је најзагријанији за ислам и који се највише одушевљава за његове присташе, а камоли да задовољи индиферентнога“. Према Арслану, најважнији узроци стагнирања муслимана су незнање, односно мањкаво знање. Затим морална исквареност, страх и кукавичлук, очај и безнађе и окорели конзервативизам.

 

УЗРОЦИ РАВНОДУШНОСТИ  Уобичајени одговор исламских теолога када дође до расправе о односу ислама према науци је следећи: неки научници сматрају да ислам и прогрес нису сагласни, тј. да  први представља препреку за развој друштва и то аргументују окамењеношћу живота муслимана. Други се према исламу односе са сумњом, јер за њих је то религија која вернике приморава да учe напамет религиозне текстове, да носе чалме и врте бројанице, наводи Али Апшерони за портал scbook.chat.ru .

У консултованој литератури јасно је да доста аутора, када је у питању узрок научне инертности муслимана, наводи бројне разлоге. На пример, они криве (претпостављено) урођено непријатељство ислама према науци и истичу да су неки исламски „универзитети“ изгледа више окренути молитви него студирању. На пример, Универзитет Куаид-и-Азам у Исламабаду има три џамије у кампусу а планира се изградња и четврте, али нема библиотеке нити продавнице књига. Учење напамет верских текстова, посебно Курана уместо критичког размишљања, јесте обележје високог образовања у многим исламским државама.

„ОКРЕТАЊЕ ЛИСТА”

Након деценија равнодушности, када су се за ислам једино интересовали академски стручњаци, дипломате, путници и неколицина конвертита, ислам је поново бризнуо и провалио у западни свет. Но, Саудијска Арабија као да „окреће лист“, те је 2009. године отворила Универзитет за науку и технологију „Краљ Абдулах“ и обезбедила му буџет од 20 милијарди долара. Влада суседног Катара повећава издвајања за науку, па је уместо досадашњих 0,8 одсто издвојила 2,8 одсто БНД за науку (око пет милијарди долара годишње). Турска је такође повећала улагања у науку. Због тога је забележен раст објављених научних радова са 5.000 годишње на 22.000. Иран је ту већ лидер међу исламским државама и његови научници објаве око15.000 научних радова годишње.

Истраживање из 2011. године  „Томсон ројтерса“ показало је да су раних деведесетих година прошлог века истраживачи из света четири пута мање цитирали научнике из најбогатијих исламских држава у односу на остали део планете. Но, од тада се доста тога променило – Иран је лидер са 1,7 одсто у цитатима из области математике, док један одсто цитира радове истраживача из Египта и Саудијске Арабије. Турска је поправила стање у области технике. Такође, треба направити разлику између сунитског и шиитског ислама, јер је други доминантан у Ирану, а Персијанци имају у националном духу рационализам као особеност. Зато су и лидери (били и остали) у исламском свету у науци.  Ипак, друге бројне исламске земље још спавају.

Но, овде треба упозорити и на чињеницу да развој високог образовања у исламским државама ипак постоји, па тако и развој науке, али се одвија у погрешном смеру. Наиме, „Оливије Роа је запазио да формирање и преношење знања у исламу полако излази из традиционалних оквира – семинара и исламских универзитета – и преноси се на просторе који се постепено претварају у главне расаднике исламистичког протеста на прелазу  осамдесетих и деведесетих година: то су локалне џамије и универзитетски центри.  Ова просторна делокализација производње знања праћена је појавом једне нове фигуре у савременом исламу, а то је фигура милитантног интелектуалца, која се постепено формира током деведесетих година.“ Њихова појава (милитантних интелектуалаца) примећена је не само на Блиском истоку него и у Европи, БиХ и Србији.

Руски истраживач Плешћунов примећује да су муслимани у Великој Британији, а ово се може применити и на друге државе, развили велику активност на тамошњим универзитетима, али констатује да „то није повезано толико са стицањем знања, колико са пропагандом ислама и фундаменталистичких идеја“. Нешто даље у истом раду Плешћунов закључује: када млади муслимани дођу на универзитет, они су несигурни, колебљиви, беспомоћни јер су ту више због притиска средине и социјалне принуде него због искреног поштовања образовања и науке. Таква ситуација обезбеђује одличну социјалну базу радикалним исламским групама које развијају персоналне односе са студентима и тако их придобијају. Као Оливије Роа, дакле, мисли и Плешћунов који пише: „Почетком XXI века све више одлично образованих муслимана ступа у редове исламских радикала и фундаменталиста.“ Тако је свет, борећи се са индиферентношћу ислама према науци, успео да бар оне који не живе у исламским државама некако упути ка универзитетима, али добио је не љубитеље науке и научнике, већ милитантне интелектуалце.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *