„Кусо и репато“ избило на површину и лови у мутном

Из серије разговора које је Милорад Вучелић водио са истакнутим интелектуалцима за дневник „Политика“ током 1991. године (штампаних у књизи „Разговори са епохом“) објављујемо део интервјуa са академиком Љубомирoм Тадићем, у којем је филозоф појаснио своје ставове о српском националном питању, а у тренутку преломном за српски народ; интегрална верзија овог разговора објављена је у „Печату“ (бр. 74) од 31. јула 2009.

Како гледате на могућност и легитимност нових разграничења унутар Југославије? Да ли je легитимна воља српског народа да живи у једној држави?

Готово сва разграничења међу државама су била последица неких ратова. Уколико буде морало доћи до разграничења у Југославији, желео бих да оно буде последица споразума, компромиса, а не ратних победа или пораза. Верујем да би неповерење које сада постоји могло да се превазиђе неком врстом добросуседства и његовим трезвеним неговањем. Воља српског народа да живи у једној држави свакако je легитимна, као и воља других народа. Ни више, али ни мање. Садашњи процес аутономизације Срба у Хрватској (САО Крајине, а затим Славоније, Барање и Западног Срема) последица je покушаја оснивања независне хрватске државе по сваку цену. Дубоко сам уверен да je тај циљ који су поставили хрватски политичари на челу са ХДЗ остварив само по цену перманентног крвавог рата и заједничке трагедије хрватског и српског народа. Ако би којим случајем, као што се десило са НДХ, таква „независна“ хрватска држава могла и настати уз страну помоћ или интервенцију, онда она и они који je буду помагали морају рачунати на рат до истребљења. Зато je и само постављање једног таквог циља, који истиче своје, а игнорише право српског народа на отцепљење, политички и историјски неодговоран чин, нека врста слепог наваљивања на циљ, без обзира на то што може изражавати живу и неугасиву жељу многих Хрвата.

Како размишљате о појавама малодушности и дефетизма у српском народу? Шта мислите о мировним покретима и акцијама?

Дефетизам се јавља увек у одређеним кризним „стиснутим“ ситуацијама. Опасан je ако захвати најшире слојеве народа и поприми облике паничног расположења. Он je опасан пре свега зато што људи имају „сужену“ свест, неспособни су за разложно размишљање, одлучивање и понашање. Дефетизам се може сузбити само сузбијањем кризе која га je изазвала. Миротворне покрете нипошто не бих убрајао у дефетизам, свеједно што и међу миротворцима има дефетиста и… дезертера. Миротворне покрете, тамо где постоји њихова јасна и недвосмислена артикулација, треба схватити као рационални отпор (и протест) бесмисленом уништавању људских живота. Они, међутим, увек ризикују да једнаком мером осуде агресора и његову жртву или да, као недавно у Сарајеву, целу замисао претворе у масовни, забављачки концерт који пре личи на хепенинг или предавање ствари због које су се састали забораву и бекству у дистракцију. Тада сама ствар губи у достојанству и озбиљности.

[restrictedarea]

Недавно je проф. Милорад Екмечић, залажући се за стрпљивост у српској националној политици, рекао да „српски народ у историји никада и нигде ниje закаснио“. Шта бисте ви рекли поводом ове оцене?

Оцени једног историчара таквог ранга као што je Милорад Екмечић, којега високо ценим у сваком погледу, не могу ставити озбиљну примедбу јер он, зацело, посматра ствари у оптици не само националне него и опште историје. А што се тиче дневне политике садашње власти, она je збиља често у закашњењу. Нека ми буде допуштено да приметим да je владајућа странка у Србији недавно пропустила да прихвати иницијативу демократске опозиције да се образује заједничка влада у коју би ушли и представници изван политичких странака. To je био сасвим рационалан предлог зато што je опозиција, уместо опструкције, нудила поделу историјске одговорности у часу општег искушења. Уместо тога су неки истакнути лидери СПС, љубоморно чувајући своју изборну победу, себе задовољили половичним решењем кроз реконструкцију садашње владе у коју су поново „упали“ неки министри који се нису баш прославили у прошлим временима. Изгледа да Срби од времена Боже „Кундака“ немају много среће, на пример, са министрима просвете…

Све чешће се говори и о опасностима од нацифашизма на нашим просторима?

У нас се све више говори о опасности од нацифашизма, или неке његове „наше“ варијанте. Признајем да и сам страхујем пред том опасношћу. У земљи у којој бујају шовинистичке оргије само je корак до неког облика нацифашизма. И нека нас не заваравају обавезни „демократски“ називи свакојаких странака, „заједница“ и „покрета“. Италијански неофашисти, чији су представници недавно свечано угошћени у Београду (!!!), носе невино име „Друштвени покрет“ („Movimento Sociale“). Недавно сам имао у рукама усташки лист „Независна Држава Хрватска“, који излази у Торонту (Канада) и који себе још назива „национални и демократски лист“. Ето, италијански неофашисти, на трагу Мусолинијеве „Републике Сало“, обукли су „социјално“, а усташки курјаци „демократско“ рухо. Тако настаје општа мимикрија у екстремној десници.

Имитирајући Туђманове „гардисте“, и у Србији неке странке и „покрети“ хоће своје „српске“ гарде и своје „добровољце“, своје страначке војске. Политичка симболика која нас враћа у архаична времена почела je као опијум да обузима масу младих, најчешће незапослених и дезоријентисаних, ситих „бољшевизма“ и жељних новога. А наше мале, политички несазреле, али разметљиве „вође“, које нису ни „омирисале барут“, а сву своју ратну вештину стицале на часовима „бољшевичке“ предвојничке обуке, до неба дижу своје бојне барјаке, пале идеолошку атмосферу и уз ратничке песме неких војски из минулог светског рата, врше смотре својих „гардиста“, називајући се слободобитно „војсковођама“, „врховницима“ и „војводама“.

Тако je тек изникла политичка демократија грубо стављена на пробу и, у раздобљу дубоке и сваковрсне кризе друштва, угрожена од агресивних група у непоретку, безакоњу и хаосу распадајуће Југославије.

Све „кусо и репато“ избило je на површину и лови у мутноме. Множе се амбиције и незајажљиве страсти безначајних скоројевића који би да преко ноћи изиђу из своје анонимности и постану господари живота и смрти обесхрабреног и обневиделог народа. А у сличној атмосфери кризе je и почео Мусолинијев „Поход на Рим“, а из баварских пивница су потекли Хитлерови „јуришни одреди“. Разуме се, у готово свим европским земљама су у оно време клијали слични „покрети“, па чак и у демократској Француској. Данашња француска демократија, са својим дубљим коренима, успева да одоли једном Лепену, навијачу сепаратистичких покрета у Југославији. А у нас широм ове поцепане земље ничу или су на помолу разни Лепени. Тако наша „славна“ прошлост тријумфује над нашом „светлом“ будућношћу. Пошто „музику будућности“ нисмо могли слушати у бољшевичком социјализму, сада прошлост прети да обујми сав наш живот.

Али ове прошлошћу обузете људе ваља подсетити на мудру опомену филозофа Шелинга: „Они… који се… не дају отети из прошлости, показују немоћном похвалом прошлих времена, као и слабашним карањем садашњости, да на садашњост нису кадри да утичу“. То je, чини ми се, сав проблем: немоћ да се утиче на садашњост. Апстрактна утопија будућности нас je суновратила у наручје апстрактне утопије прошлости, све у лажном уверењу да ћемо, само ако се на њу добро ослонимо, моћи да се избавимо из кризе у коју смо запали. На све стране се уображава да je оно што више није могуће покретом уназад вратити и отелотворити. Ослањање само на прошлост почиње да ослепљује и нагони на тумарање у мраку, у беспутну неизвесност. У испретураности димензија времена ми се поигравамо са историјом и политиком и препуштамо се хировима судбине.

Какав je ваш однос према потреби стварања српског националног програма и његовог обелодањивања?

Уместо неког националног програма који би ризиковао да, такорећи, услед развоја догађаја сутра буде напуштен или драстично измењен, залажем се за оснивање Сената, институције која постоји још од античких времена, у којем би се сабрало искуство и саветодавна моћ народа. Он би имао, као и у старом Риму „auctoritas sine potestate“.

На чему би требало да се заснива нада српског народа у будућности? Koja су њена могућа упоришта данас?

Нада српског народа мора почивати у ослонцу на његову слободарску традицију, на модерне установе парламентарне демократије и на установе социјалне правде. Не заборавимо да са националним сукобима криза није достигла своју крајњу оштрицу. Према нама су социјални сукоби, бојим се, неслућених размера. А шта je учињено за њихову предохрану? Репресијом и манипулацијом се ту не да ништа постићи. Српски народ мора стога потражити своје упориште у модернизацији и реструктурацији своје оронуле привреде, ослањајући се на проверена међународна искуства. Економска и политичка интеграција у свет мора бита праћена трезвеном анализом властитих могућности и енергија, економских, политичких и културних. Без те анализе тежња Европи била би залудно срљање у неизвесност. Српски народ мора се уздати у своје сопствене снаге и знати да му у овом свету, где се све плаћа у готовом, ништа неће бити поклоњено. Да би своју наду полагао на чврстом тлу, морао би већ једном престати да тугује за неким бившим, ишчезлим пријатељствима, јер je за свачију наклоност (ако je пријатељства уопште и било) морао плаћати најскупљу цену, цену у крви.

[/restrictedarea]