Herojstvo i nemir

Piše Vasa Pavković

Posao književnog kritičara pre svega je posao čitača, onoga koji se svakodnevno druži sa piscima i knjigama. Sa knjigama dobrim i lošim, važnim i suvišnim, slavnim i neprimetnim… Potom, to je i posao pisca, skoro izveštača o onome što je pročitao. Knjige dolaze do njega ili po njega i odlaze od njega kao na traci. Ovo su vesti sa te trake

Mario Vargas Ljosa: Diskretni heroj
Beograd, 2013.

Kada je 2010. Mario Vargas Ljosa postao dobitnik Nobelove nagrade, bilo je onih koji su pomislili da će slavni pisac smanjiti produkciju. To se, međutim, nije dogodilo, svakako na radost njegovih čitalaca diljem Zemljinog šara. Zahvaljujući beogradskoj „Laguni“ i prevoditeljki Ljiljani Popović Anđić, nedavno smo na srpskom dobili i odličan prevod novog Ljosinog romana s efektnim naslovom Diskretni heroj. Kao i u nekim prethodnim romanima, recimo Raju na drugom ćošku, peruanski romansijer od prve stranice vodi dve paralelne, naizmenično produžavane fabulativne linije, koje će se u finalu preseći na očekivan ali ipak efikasan način. Na neparnoj imaginativnoj traci srećemo vlasnika prevozničkog preduzeća iz grada Pijura, Felisita Janakea. Njegovu svakodnevicu prekida preteće pismo reketaša, koji mu za relativno podnošljivu svotu nude zaštitu. Na parnoj imaginativnoj traci nalazi se vlasnik osiguravajuće firme iz Lime, Ismael Karera, koji u duboko odmaklim godinama rešava da se oženi svojom mnogo mlađom sluškinjom Armidom. Dva zapleta su motivisana suprotnim smisaonim osloncima. Diskretni heroj Janake neće da popusti pred ucenjivačima, koji svoja preteća pisma „pečataju“ crtežom pauka – što ubrzo dovodi do požara u firmi i drugih neugodnosti. Karera svoju alogičnu ženidbu tumači ljubavlju prema mnogo mlađoj izabranici, ali treći važan lik u romanu, čuveni don Rigoberto, znan Ljosinim ljubiteljima iz nekih ranijih njegovih romana, smatra da je Karerin potez sračunat na to da naškodi sinovima blizancima koje svi „iz milošte“ zovu Hijene. Po običaju vešto i duhovito koristeći obrasce naracije iz tzv. sapunskih opera, peruanski nobelovac, pomalo sa boka i sve u svemu nedovoljno ubedljivo, pripoveda i o Rigobertu, njegovom sinu Fončitu i supruzi a Fončitovoj pomajci Lukresiji. U toj trećoj „traci“ čitalac će, malo se zbunjujući, pratiti Fončitove probleme „s duhom“ kojeg sreće – i tu negde Diskretni heroj, uprkos Ljosinoj veštini, zna da izgubi korak. Ukratko, novo Ljosino ostvarenje spada u srednji vrednosni nivo i više će da vas zabavi nego da vas odlučno i neopozivo suoči sa slikom savremenog sveta u kojoj se, na neki iznenađujuć način, socijalna stvarnost Perua i Srbije, Lime i Beograda čine još malo pa analognim!

Ala Tatarenko: Iz čista nemira
Beograd, 2013.

Mesto srpske književnosti u Evropi (i svetu) postaje nam izvesnije kada se suočimo sa činjenicom koliko i kako o njoj pišu stranci. U takvom kontekstu posmatrana, delatnost ukrajinske profesorke književnosti na univerzitetu u Lavovu, kritičarke i antologičarke, Ale Tatarenko dobija još više na važnosti i prestižu. Njena nova zbirka tekstova o srpskim piscima, Iz čista nemira, koju je objavio „Zavod za udžbenike“ iz Beograda, napisana na srpskom, optimalno predstavlja kako autorkina interesovanja, tako i ozbiljne domete njenih promišljanja raznovrsnih, što klasičnih što savremenih fenomena iz naše beletristike. Alina čitanja otvaraju se sa dva eseja o Andriću, a nastavljaju analizama Kišovih priča i Derviša i smrti Meše Selimovića. U trećem ciklusu Ala Tatarenko posvećeno i analitično piše o Crnjanskom, Pekiću, Petkoviću, Goranu Petroviću i Zvonku Karanoviću, ali daje i jedan sveobuhvatniji osvrt na srpski postmodernizam u evropskom okruženju. Konačno, četvrti, „najsavremeniji“ deo bavi se novijim proznim ostvarenjima Vladušića, Kecmanovića, Stankovića i Žurića i izgleda kao da je pre neki dan „izašao sa kritičarske trake“.
Mada radi na univerzitetu, u tekstovima Ale Tatarenko nećemo susresti mrtve i nepomične sitničave analize proze, već jedan „nemiran pogled“ na književnost, Alinu radoznalost i strast. U uvodnom slovu nove knjige, ukrajinska spisateljica sasvim otvoreno beleži i sledeće reči: „Sve ove tekstove spaja zadovoljstvo pisanja, svojevrstan odjek čitalačkog uživanja. Jednostavno, nisam mogla da ih ne pišem“. Taj stvaralački poriv vidljiv je kako u tekstovima koji se akademski bave neki poznatim problemima, o kojima su pisali srpski istraživači, tako i u aktuelnim reakcijama na savremenike, pisce pred kojima je budućnost kao polje ogledanja „sa nemogućim“. Knjiga Iz čista nemira Ale Tatarenko je iskren i dragocen kompliment srpskoj prozi.