Херојство и немир

Пише Васа Павковић

Посао књижевног критичара пре свега је посао читача, онога који се свакодневно дружи са писцима и књигама. Са књигама добрим и лошим, важним и сувишним, славним и неприметним… Потом, то је и посао писца, скоро извештача о ономе што је прочитао. Књиге долазе до њега или по њега и одлазе од њега као на траци. Ово су вести са те траке

Марио Варгас Љоса: Дискретни херој
Београд, 2013.

Када је 2010. Марио Варгас Љоса постао добитник Нобелове награде, било је оних који су помислили да ће славни писац смањити продукцију. То се, међутим, није догодило, свакако на радост његових читалаца диљем Земљиног шара. Захваљујући београдској „Лагуни“ и преводитељки Љиљани Поповић Анђић, недавно смо на српском добили и одличан превод новог Љосиног романа с ефектним насловом Дискретни херој. Као и у неким претходним романима, рецимо Рају на другом ћошку, перуански романсијер од прве странице води две паралелне, наизменично продужаване фабулативне линије, које ће се у финалу пресећи на очекиван али ипак ефикасан начин. На непарној имагинативној траци срећемо власника превозничког предузећа из града Пијура, Фелисита Јанакеа. Његову свакодневицу прекида претеће писмо рекеташа, који му за релативно подношљиву своту нуде заштиту. На парној имагинативној траци налази се власник осигуравајуће фирме из Лиме, Исмаел Карера, који у дубоко одмаклим годинама решава да се ожени својом много млађом слушкињом Армидом. Два заплета су мотивисана супротним смисаоним ослонцима. Дискретни херој Јанаке неће да попусти пред уцењивачима, који своја претећа писма „печатају“ цртежом паука – што убрзо доводи до пожара у фирми и других неугодности. Карера своју алогичну женидбу тумачи љубављу према много млађој изабраници, али трећи важан лик у роману, чувени дон Ригоберто, знан Љосиним љубитељима из неких ранијих његових романа, сматра да је Карерин потез срачунат на то да нашкоди синовима близанцима које сви „из милоште“ зову Хијене. По обичају вешто и духовито користећи обрасце нарације из тзв. сапунских опера, перуански нобеловац, помало са бока и све у свему недовољно убедљиво, приповеда и о Ригоберту, његовом сину Фончиту и супрузи а Фончитовој помајци Лукресији. У тој трећој „траци“ читалац ће, мало се збуњујући, пратити Фончитове проблеме „с духом“ којег среће – и ту негде Дискретни херој, упркос Љосиној вештини, зна да изгуби корак. Укратко, ново Љосино остварење спада у средњи вредносни ниво и више ће да вас забави него да вас одлучно и неопозиво суочи са сликом савременог света у којој се, на неки изненађујућ начин, социјална стварност Перуа и Србије, Лиме и Београда чине још мало па аналогним!

Ала Татаренко: Из чиста немира
Београд, 2013.

Место српске књижевности у Европи (и свету) постаје нам извесније када се суочимо са чињеницом колико и како о њој пишу странци. У таквом контексту посматрана, делатност украјинске професорке књижевности на универзитету у Лавову, критичарке и антологичарке, Але Татаренко добија још више на важности и престижу. Њена нова збирка текстова о српским писцима, Из чиста немира, коју је објавио „Завод за уџбенике“ из Београда, написана на српском, оптимално представља како ауторкина интересовања, тако и озбиљне домете њених промишљања разноврсних, што класичних што савремених феномена из наше белетристике. Алина читања отварају се са два есеја о Андрићу, а настављају анализама Кишових прича и Дервиша и смрти Меше Селимовића. У трећем циклусу Ала Татаренко посвећено и аналитично пише о Црњанском, Пекићу, Петковићу, Горану Петровићу и Звонку Карановићу, али даје и један свеобухватнији осврт на српски постмодернизам у европском окружењу. Коначно, четврти, „најсавременији“ део бави се новијим прозним остварењима Владушића, Кецмановића, Станковића и Журића и изгледа као да је пре неки дан „изашао са критичарске траке“.
Мада ради на универзитету, у текстовима Але Татаренко нећемо сусрести мртве и непомичне ситничаве анализе прозе, већ један „немиран поглед“ на књижевност, Алину радозналост и страст. У уводном слову нове књиге, украјинска списатељица сасвим отворено бележи и следеће речи: „Све ове текстове спаја задовољство писања, својеврстан одјек читалачког уживања. Једноставно, нисам могла да их не пишем“. Тај стваралачки порив видљив је како у текстовима који се академски баве неки познатим проблемима, о којима су писали српски истраживачи, тако и у актуелним реакцијама на савременике, писце пред којима је будућност као поље огледања „са немогућим“. Књига Из чиста немира Але Татаренко је искрен и драгоцен комплимент српској прози.