Гроф Сава Владиславић у пантеону Царске Русије

Евроазијски видици наших славних предака [3]

Пише Славенко Терзић

Велика посланичка мисија Владиславића у Кини представља врхунац његове дипломатске и државничке делатности и оличење дипломатске вештине, такта, стрпљивости и упорности у вођењу преговора са великом империјом

Владиславић је и у Венецији имао широк круг пријатеља и сарадника међу којима су били венецијански трговац Доменико Готони, Србин Антоније Војновић, руски конзул у Венецији Деметриос Боцис. Старо познанство везивало је Владиславића са кардиналом Пјетром Отобонијем, пореклом из Венеције. Владиславић се овде по други пут оженио са око тридесет година млађом Вирџинијом Тревизан, кћерком сенатора Камила Тревизана из познате патрицијске породице која је Венецији дала више дуждева. Расположиви извори указују да је Владиславић први пут ступио у брак за време боравка у Цариграду и да је са том женом, Српкињом или Гркињом, имао сина Луку који се касније преселио у Русију (умро је у Москви 1737. године).

 

ПРИНЦИП ВЕЧНОГ МИРА Сава Владиславић је био вешт и на перу. Са италијанског на руски превео је и 1722. објавио Краљевство Словена Мавра Орбина. Дело је изазвало велики интерес цара Петра Великог. Цару је посветио и превод италијанског дела Савети премудрости или Збирка мисли Соломонових .

У мноштву политичких и дипломатских мисија грофа Саве Владиславића издваја се мисија у Кини 1725-1728. године у својству „изванредног посланика и опуномоћеног министра“. Из Санкт Петебурга је кренуо децембра 1725. Године, а вратио се децембра 1728. године. Циљ ове мисије био је регулисање трговачких односа са Кином и пограничних питања између два царства, која су остала нерешена после Нерчинског уговора 1689. године. Владиславић је 1727. закључио Бурински, а 1728. године Кјахтински уговор са Кином којим су утврђени руско-кинеска граница у области Монголије, међусобни трговачки односи и принцип „вечног мира“. У самом Пекингу је боравио шест месеци, од 21. октобра 1726. до 23. априла 1727. године. Осим аудијенција код кинеског цара, Владиславић је са кинеским министрима (Чабина, Тегу и Тулишењ) имао укупно 34 конференције на којима је разматарано 20 различитих пројеката мировног уговора, које су предлагале обе стране. Кјахтински уговор је имао важну улогу у односима Русије и Кине и практично све до средине 19. века, до 1851. Године, био је правна основа међународних односа две државе. Сава је на реци Кјахти, на граници Русије и Монголије, подигао насеље које је назвао Троицкосавск, у којем је изградио и цркву посвећену Св. Сави Српском, страдалу у пожару током 19. века. На њеним темељима подигнута је нова црква, али је и она пострадала у револуционарном метежу. Приликом његовог боравка у Пекингу установљена је и стална руска духовна мисија у кинеској престоници на челу са Антонијем (Платковским). За успех у овој изузетној дипломатској мисији Сава Владиславић је унапређен у чин тајног саветника а добио је и дворац у Санкт Петербургу, на Дворцовој Набережној поред Неве.

 

ТАЈНА ИНФОРМАЦИЈА Године 1730. Сава је руској царици Ани Ивановној поднео обиман извештај под насловом Тајна информација о снази и стању кинеске државе. Дело представља синтезу његових обавештења, знања и утисака о Кини. Информација је први пут објављена (сматра се не у целини) у часопису „Руски весник“ за 1842. годину, у два наставка. Дело садржи за оно време низ веома значајних података о родослову Кинеског царства, о снази најважнијих градова и њиховом становништву, о престоници Пекингу, дворцу кинеског цара, стању тврђава у кинеским градовима, о копненој војсци и ратној морнарици, о снази Монгола и осталих кинеских поданика што живе уз границу Русије. Драгоцени су подаци о стању и врстама путева којима се из Русије може стићи у Кину, о кинеској трговини и начину трговања, о кинеској дипломатији и односима са другим државама, о животу Кинеза, њиховом браку, сахранама, далај-лами и уопште о духовном животу Кинеза. Сам наслов двадесет друге главе довољно говори о закључцима до којих је Сава дошао током боравка у Кини: Мишљење да без ваљаног разлога с Кинеским царством и са његовим поданицима не треба започињати рат без упозорења и без највећих могућих припрема. Руска академија наука (Институт за Далеки исток) и Министаство иностраних послова Руске Федерације, заједно са Федералном службом Архива Руске Федерације, објавили су два велика тома архивске грађе о руско-кинеским односима 1725-1728. године под уредништвом и у редакцији академика В. С. Мјасникова, који се највећим делом тичу активности Саве Владиславића.

[restrictedarea]

ПРЕГОВОРИ У ПЕКИНГУ Велика дипломатска мисија Саве Владиславића у Кини представља врхунац његове дипломатске и државничке делатности и оличење дипломатске вештине, такта, стрпљивости и упорности у вођењу преговора са великом империјом, чији су менталитет, цивилизација и политичка култура били мало познати у Европи и Русији. Током преговора у Пекингу, у којима је питање разграничења свакако било најделикатније, Владиславић је предлагао да се постигне договор о „осталим питањима“  – о трговини, кореспонденцији, духовној мисији и другим сличним питањима, остављајући у први мах питања разграничења. Кинези, међутим, нису прихватили овакав предлог, инсистирајући да прво треба завршити велики посао као што је питање уређења границе па тек онда прећи на остале „мање послове“. Владиславић је био предвидео да ће Кинези током преговора „пресећи“ преписку са руским двором. За све време боравка посланства у Пекингу, ни посланик ни чланови посланства нису могли примати нити слати било каква писма. Један од видова притиска кинеске владе на руску страну било је задржавање руских трговачких каравана према Пекингу. Тако је, на пример, караван С. М. Третјакова, који је стигао на границу Кине у лето 1724, чекао три године на граници да би био пропуштен за Пекинг тек после закључења Буринског уговора 20. августа 1727. године.

Једна од способности Саве Владиславића била је у томе што је на вешт начин умео да одржава везе са личностима различитих профила и да се врло добро користи њиховим услугама. Током преговора у Пекингу велику помоћ пружао му је Швеђанин у руској служби, Ланг Лоренц, затим преводилац у његовој мисији, опат Иван Крушала али и француски језуитски мисионар у Пекингу, Доменико Паренин (Парени) који је био саветник кинеског цара. Ланг Лоренц је био трговачки агент дипломата, касније администратор Источног Сибира, у руској служби се налазио од 1712. године. Током 1715-1737 више пута је путовао у Пекинг са руским трговачким караванима а у посланству Саве Владиславића обављао је дужност секретара. Лоренц је уживао велико поверење Петра Првог и Саве Владиславића, био је у пријатељским односима с језуитом Паренином и осталим мисионарима у Пекингу, а уживао је поштовање и кинеских власти.

 

НИЈЕ ЗАБОРАВЉАО СВОЈ НАРОД Биографија опата Ивана Крушале, преводиоца за латински језик у Владиславићевом посланству, још је необичнија. Био је син турског чиновника Хасана Вурсарића, а за време венецијанско-турског рата 1687. године доспео  је са другом децом у град Пераст где га је усвојио капетан Матија Крушала. После преобраћења у нову веру уместо имена Хасан добио је име Иван. Школовао се у Риму у Колегији неофита а затим на Католичком богословском факултету Универзитета у Падови. Године 1708. или 1709. постао је католички свештеник у Перасту, израстајући касније у песника, неуморног путника и дипломату. У српској култури остао је познат по епској поеми Пераски љути бој о бици с Турцима код Пераста 1654. године. Крушала је био пореклом из српске фамилије која је примила ислам, а усвојио га је такође бокељски Србин католичке вере . Чињеница да је био један од зачетника српске епске херојске поезије, да је јако добро познавао ову поезију, утицала је на то да га Сава Владиславић позове у руску службу. Има мишљења да је Крушала управо био творац неких српских народних песама о Петру Првом и Сави Владиславићу . Владиславић је Крушалу срео у Венецији августа 1717. Године, где је овај подучавао 27 руских морнара италијанском језику. Владиславић га је позвао у руску службу и већ 19. септембра 1717. Крушала се јавио на двор Петра Првог у Гдањску, а октобра је већ био у Петрограду где је примљен у Колегиј иностраних дела као преводилац за латински и италијански језик. У Пекингу је, поред превођења, по налогу Владиславића одржавао контакте са језуитским мисионарима. Његова карта путовања из Русије у Кину чува се данас у музеју у Перасту где је и умро 28. децембра 1735. године. Француски језуитски мисионар у Пекингу, Доменико Паренин (Парени) био је један од оних са којима је Крушала одржавао везе. Парени је у Пекинг стигао 1698. године, био је саветник кинеског цара, преводилац за време пријема мисија из Русије и Португалије. Преводио је са руског и манџурског на латински језик преписку између Русије и Кине, био у пријатељским односима са Лангом Лоренцом и Владиславићем коме је пружао тајну подршку за време преговора у Пекингу. Био је дописни члан париске Академије наука.

Гроф Сава Владиславић очигледно није имао много времена за приватни и породични живот. По повратку из Кине живео је усамљенички, пред смрт је продао велики део  имовине а остатак је завештао синовцу Мојсију Владиславићу. Умро је 17. јуна 1738. године на пољском имању код Петрограда. Иако је био успешан човек у великом свету, гроф Сава Владиславић није заборављао свој народ. Окупљао је и подржавао Србе и у Цариграду, и у Русији, и у Венецији, упућујући их кад год је могао у руску службу, нарочито Србе из приморских градова који су били вични мору и морнаричким пословима. Као што је био заслужан за долазак Максима Суворова у Сремске Карловце 1725. године, за оснивање школе 1726. и  долазак Емануила Козачинског, Владиславић је многе српске цркве и манастире по Херцеговини, Боки и другим српским земљама даривао драгоценим књигама и црквеним предметима.

 

Крај

[/restrictedarea]

Текст представља измењену и допуњену  верзију рада Евроазијски видици грофа Саве 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.