Година Евроазије

за „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Ако је Русија толико моћна да је у стању да обнови империју, онда падају у воду тврдње о њеној наводној „слабости“, што ће се најбоље видети за нешто мање од годину дана, када стартује Евроазијска унија

Према оценама бројних аналитичара, организација и медија из различитих земаља, председник Русије Владимир Путин обележио је 2013. годину у свету. Да је његов амерички колега Барак Обама постигао толике успехе у прошлој години, на разним пољима, не само да му не би измакла још једна Нобелова награда, већ би, могуће, добио одмах две – и авансно за следећу годину. Овако, пошто је реч о Путину, бројна признања понели су они који су се окитили његовим перјем. Рецимо, Организација за забрану хемијског оружја постала је лауреат Нобелове награде за мир захваљујући Путиновој иницијативи за смиривање међународне напетости око Сирије. Мада многи сматрају да је руски председник практично вратио планету са руба трећег светског рата, награда из Осла припала је међународним „хемичарима“, а не њему. Такође, с разлогом много хваљени амерички агент-пребег Едвард Сноуден не би се овенчао ни делићем данашње славе да није било Путина који је мајсторски одиграо партију, матирао Американце и прихватио у Москви најпознатијег светског азиланта.

БОЖИЋ БАТА ИЗ КРЕМЉА Путин је заслужио да буде проглашен за личност године и у Украјини. Уместо да Нову годину дочекају без дарова под јелком, али зато са погубним евроинтеграционим споразумом који би им веома брзо докрајчио привреду, Украјинцима је Божић Бата из Кремља донео 15 милијарди долара и за трећину ниже цене за гас. Подразумева се да Европска унија не само што није намеравала да грађане Украјине почасти таквим економским пакетом већ су у Бриселу просто побеснели што им је Путин отргао плен у облику 45-милионског тржишта. Зато је ЕУ, уместо новца, у Кијев обилато слала своје полупензионисане бирократе, да објасне Украјинцима како им је Путин украо „европски сан“. И како је то што су пропустили прилику да дају све и добију ништа велики грех њиховог председника Виктора Јануковича, он због тога мора бити у најмању руку смењен, а још боље линчован за пример свима који убудуће тако нешто покушају.

Јанукович је одабрао да добије све од Путина и Евроазијске уније (ЕАУ) а да заузврат преда „ништа“, односно Брисел. Лавина беса и нескривене агресије који су уследили из ЕУ, најбоље показује из ког правца Украјини прети империјална и неоколонијална опасност. А оним Украјинцима који још увек верују да благостање и просперитет долазе са Запада, довољно би било да се само замисле над тиме – где су завршиле стотине милијарди које су им извучене из џепова у протекле две деценије? Да ли се оне налазе данас у руским, или пак у европским и америчким банкама? И за чије благостање и просперитет оне данас раде…

[restrictedarea]

Али, Украјина је само крунисала годину у којој се Владимир Путин наметнуо као водећи светски лидер. То су невољно морали да признају и уредници утицајног америчког магазина „Форбс“, када су руског лидера ставили на чело најмоћнијих људи света, а испред њиховог Обаме. Путинов успех је утолико већи што је сваки његов потез представљао шамар, пре свега за Америку. И Украјина, која је сада све даље и даље од НАТО-а и перспективе постављања америчких база. И Сирија, где су осујећени планови за покоравање Блиског истока и Ирана. И Сноуден, који је задао страховите ударце имиџу САД-а као „царству слободе и демократије“. И помиловање тајкуна Михаила Ходорковског и снажан притисак на руски бизнис да изађе из офшор зона, такође најдиректније неутралишу амерички стисак, јер тако Русија коначно напушта споља наметнути „олигархијски систем“. А посебно закони о забрани деловања западних невладиних организација и пропаганде хомосексуализма међу малолетницима, као и о заштити традиционалних хришћанских вредности – представљају уништење, једне за другом, свих полуга утицаја Запада.

ЕВРОАЗИЈА И СССР Оно што посебно иритира Американце и што ће у скоријој будућности довести до формирања јасне и видљиве алтернативе њиховом глобалистичком вођству јесте остварење највеће Путинове креације, Евроазијског економског савеза. Сви претходно набројани потези били су неопходни међукораци ка настанку ЕАУ, коју многи виде као обнову Совјетског Савеза, или Руске империје. Они који тако посматрају ствари, а има их и на Истоку и на Западу, и јесу, и нису у праву. Пре свега, тачно је: Путин заиста обнавља СССР, о чему је и „Печат“ раније писао. Такође, Русија враћа многе тековине некадашње царске државе, пре свега када је реч о снажном ослонцу на Цркву и традицију. Међутим, ни једно ни друго није могуће обновити у изворном облику, нити Кремљ то покушава. Путин се понаша управо у складу са девизом коју је формулисао пре неколико година: „Ко не жали за СССР-ом, тај нема срца. Ко мисли да га је могуће обновити, тај нема разума.“ Како ово разумети?

Нешто више од пола године уочи коначног распада СССР-а, на савезном референдуму одржаном 17. марта 1991. године, чак 76,43 одсто изашлих грађана Совјетског Савеза изјаснило се за „очување СССР-а као обновљене федерације равноправних суверених република“. Посебну тежину овом референдуму даје податак да је излазност била 79,5 процената, изузимајући балтичке републике и Грузију, Молдавију и Јерменију, чија су руководства бојкотовала изјашњавање. Упркос овако јасно израженој вољи, тадашњи лидери Русије („за“ гласало 71,3 одсто њених грађана) Украјине (70,2) и Белорусије (82,7) потписали су 8. децембра исте године Беловешке споразуме и тиме укинули уставно-правни поредак СССР-а. Тадашњи совјетски председник Михаил Горбачов поднео је оставку 25. децембра и саопштио то најпре свом америчком колеги Џорџу Бушу, као најлепши поклон за Божић. Буш је, наравно, поздравио „историјски избор у корист слободе“, који „одговара интересима“ САД-а.

Цео „трик“ је у томе што нове генерације руских политичара, а све више и они у бившим совјетским републикама, сматрају да то што одговара америчким интересима – не мора нужно да одговара и њиховим. И што, упркос томе што им је драг „суверенитет“, бивше републике схватају да њиме неће нахранити све већи број гладних уста. Осим овог крајње прагматичног аспекта, којем треба придодати све већу зебњу „националних лидера“ за своју личну и имовинску безбедност, битан интегративни фактор јесте и – цивилизацијска блискост. Чак и после скоро две и по деценије, све је очигледније да бивше совјетске републике, укључујући у великој мери и оне балтичке, припадају руској, односно совјетској цивилизацији. То се јасно види у Украјини и Белорусији, али и у Грузији, Јерменији, Молдавији, као и у централноазијским републикама. Свима њима је руски језик други матерњи, сви одлично познају и разумеју руску и совјетску књижевност, филм, историју…

Зато је занимљиво размишљање руског философа Сергеја Роганова, изнето у утицајном московском листу „Известија“, да за Русију у данашњем историјском тренутку не може да постоји никаква друга национална идеја, осим оне која подразумева обнову некадашње велике државе. „Требало је скоро четврт века да коначно престане ликовање поводом катастрофе 1991. године – колапса СССР-а. Да би се најзад вредновао цивилизацијски простор Совјетског Савеза и почело, корак по корак, обнављати оно што је било тако безумно срушено“, пише Роганов. Према његовом схватању, време рата идеологија је прошло, сада наступа епоха „такмичења цивилизација“: „Без икакве сумње, једно је извесно – Евроазијски пројекат Русије прави је изазов Западу, пре свега САД-у“.

Најбоља потврда ових речи јесте историјски Самит шефова држава Русије, Белорусије и Казахстана, који су се 24. децембра (један дан уочи 22-годишњице званичног нестанка СССР-а) окупили у Москви да би донели кључне одлуке о оснивању ЕАУ, што ће се десити 1. јануара наредне године. После великог евроазијског заокрета украјинског брода, све је извесније да ће се овом клубу, поред већ придружених Јерменије и Киргизије, ускоро прикључити и званични Кијев, чиме ће на окупу бити скоро читав некадашњи СССР.

Тако се, на крају, долази до логичног питања, које поставља и „Известија“: ако је данашња Русија толико моћна да је у стању да обнови империју, онда падају у воду тврдње о њеној наводној „слабости“. А, ако није то у стању, зашто Запад користи сваку прилику да њене суседе плаши „руском претњом“, што највише чине управо они који користе сваку прилику да причају о њеној „слабости“? Они који за себе још нису одговорили на ово питање, имаће за то прилику током наредних нешто мање од годину дана, колико је остало до старта ЕАУ. Јер, ако је 2013. припала Владимиру Путину, 2014. биће несумњиво година Евроазије.

[/restrictedarea]