Generalova odsudna bitka

Piše LJILJANA BULATOVIĆ MEDIĆ

Uz demonstraciju nedopustive pristrasnosti, torture i cinizma „dželata nad žrtvom“, Sud je u postupku suđenja Ratku Mladiću izvršio čak i teško ogrešenje o  sveto pravo privatne komunikacije optuženog, što se smatra težim od iznuđivanja priznanja mučenjem

Čim se završilo izvođenje dokaza Tužilaštva protiv generala Ratka Mladića pred Haškim tribunalom 13. decembra 2013,  advokati odbrane, Branko Lukić i Miodrag Stojanović  po hitnom postupku su opet zatražili izuzeće predsedavajućeg sudije Alfonsa Orija, a prvi put i sudije Kristofera Flugea.

Ako je već na početku suđenja predsednik Suda, „časni predsednik Suda“ (kako ga oslovljavaju advokati) Teodor Meron odbio takav zahtev bez mnogo obrazloženja, šta u ponovljenom zahtevu daje nadu odbrani generala da će se osloboditi teške more i drastično otežavajuće okolnosti u suđenju – pristrasnosti Predsedavajućeg suda?

Zahtev za izuzeće predsedavajućeg sudije Alfonsa Orija podnet je u skladu sa Pravilnikom Suda o postupku i dokazima, tačka15 b. Podnesak se poziva na osnovno pravo optuženog na pravično suđenje. Ovaj podnesak, po pravilima Suda, može da sadrži svega 3.000 reči. Međutim, težina problema opredelila je advokate da prigovore i obrazloženja izlože u čitavih 18.133 reči! Sadržaj podneska polazi od 15 osnova. Stoga je predsednik suda Meron zatražio više vremena za odgovor.

Praćenjem rada Haškog tribunala, osnovanog u skladu sa političkim potrebama američke administracije kroz neregularni proces odlukom Saveta bezbednosti OUN, lako se uočava da sudije imaju istovremeno i zakonodavnu, i sudsku, i izvršnu vlast!  To je nepojmljivo u savremenoj sudskoj praksi i protivno pozitivnim tekovinama civilizacije. Kada god su sudije bivale i sudije i kadije, dolazilo je do teških zloupotreba sudske vlasti. Međutim, u ovom slučaju kao da to nikome ko zastupa zakon ne smeta, a optuženi su  potpuno nemoćni pred voljom haških službenika. Sudije ovog suda, istovremeno i zakonodavci, svoje postupke prema jednakim slučajevima mogu regulisati tokom suđenja dodatno podzakonskim aktima. Deluje neverovatno, ali je (posebno u slučaju sudije  Orija) – istinito.

 

SUDIJA KAO TUŽILAC Praćenjem prenosa suđenja generalu Mladiću lako je uočiti gotovo materijalizovani animozitet sudije Orija prema optuženom. On se uglavnom ponaša kao produžena ruka tužioca, a ne kao institucija koja treba da utvrdi činjenice i donese pravedno pravnu presudu. Sudija Ori prihvata gotovo sve predloge i ispunjava želje tužioca, čak i kada sam tužilac pokaže očiglednu nameru da odustane od nekih svojih iskaza i predloga, jer priznaje da ne raspolaže dovoljno dobrim i razumnim razlozima. Na taj način sudija sam sebe i svoje odluke ne poštuje, tako da odbrana ne može da bude sigurna šta je čeka u sudnici. Ali je ishod uvek isti: ovaj sudija će podržati tužioca do nerazumnih razmera, na štetu ljudskih prava optuženog.

Odbrana u ovom podnesku zahteva od predsednika Suda produženje vremenskog roka za pripremu odbrane,  budući da je sudija Ori pristrasan, odnosno jer on toleriše praksu da Tužilaštvo ne otkriva svoju dokumentaciju, a prema pravilima Suda, potrebno je da je odbrana ima godinu dana pre početka suđenja! Kada god je odbrana to prijavila Sudu, dato joj je 15 dana za obradu tek dela dokumentacije. Reklo bi se da je to svojevrstan cinizam dželata nad žrtvom. Do sada je u predmetu generala Mladića obelodanjeno samo 60 odsto dokumentacije Tužilaštva! Slikovito rečeno, radi se o desetak šlepera dokumenata koje im Tužilaštvo još uvek nije stavilo na raspolaganje.

ISTORIJSKA VAŽNOST Odbrana ukazuje da je ovaj predmet od posebne istorijske važnosti i u pravu, i u životu srpskog naroda. Utoliko je adekvatnije očekivati da se prema generalu Mladiću Sud ophodi na pravedan i pošten način, u skladu sa pravima sadržanim u Pravilniku o postupku i dokazima, koja su omogućena drugim optuženicima. Odbrana ukazuje da ne bi trebalo da prava na propisan postupak i pravičan proces budu uskraćena generalu Mladiću samo zato što je poslednji optuženi protiv koga se vodi proces u ovom tribunalu.

Već na prvom pojavljivanju u sudnici sudija Ori je doneo odluku da u celosti naglas pročita optužnicu protiv generala Mladića, uprkos njegovom protivljenju. Sudija Ori je svoju odluku uporedio sa neuporedivim slučajevima Haradinaja (koji se odrekao prava da čuje optužnicu u potpunosti, ali je prihvatio čitanje sažetka) i Gotovine (kome je sudija pročitao rezime optužnice i pored protivljenja). Međutim, kako je čitanje optužnice izazivalo  glasno uvredljivo dobacivanje „Žena Srebrenice“ i sličnih udruženja, general Mladić je negodovao i sudija Ori  ga je izbacio iz sudnice. To je bio početak otvoreno ponižavajućeg ponašanja sudije Orija prema optuženom, nepoznatog u sudskoj praksi Tribunala .

Pristrasnost sudije Orija ogleda se i u odluci da generala Mladića podvrgne posebnoj torturi, tako što ga sve vreme, svakog sekunda njegovog boravka u sudnici jedna kamera snima i emituje snimak. I to je bilo malo, pa su zadužene i službenice Tužilaštva koje znaju „bhs“ (bosansko-hrvatsko-srpski)  jezik da prate reakcije generala Mladića za vreme i u pauzama suđenja Tribunala i o tome obaveštavaju sudije i Tužilaštvo.

[restrictedarea]

Tako je Sud izvršio i teško ogrešenje o sveto pravo privatne komunikacije optuženog, koje se smatra težim od iznuđivanja priznanja mučenjem. Odbrana je dokazala da se vrši prisluškivanje klijenta i advokata, u pauzi suđenja, kada niko drugi nije prisutan u sudnici. Pomenute službenice su  svedočile kako je 18. februara 2013. godine u pauzi zasedanja  general zaštićenoj svedokinji, navodno, uputio „šokantne i izuzetno uvredljive“ reči. Odbrana tvrdi da se on tada obraćao braniocima, doduše malo glasnije zbog zdravstvenih problema, pa to spada u „privilegovanu komunikaciju“ i ne može se koristiti protiv njega.

 

TORTURA Kao znak pristrasnosti predsedavajućeg sudije Orija, odbrana je izdvojila   stalna, nervozna upozorenja generalu Mladiću da tokom konsultacija sa advokatima u sudnici ne govori suviše glasno. Sugerišući da Mladić, zbog preživljenih moždanih udara, nije u stanju da kontroliše glasnost govora, ni impulsivne reakcije, branioci tvrde da sudija Ori to ne toleriše i da je stoga generala Mladića više puta izbacivao iz sudnice. Iza toga sledila je  odluka sudije Orija da zabrani direktnu komunikaciju optuženog generala Mladića sa odbranom u sudnici. Dozvoljeno je samo pismeno obraćanje generala advokatima, što je gotovo neizvodljivo zbog otežane sposobnosti da koristi desnu ruku .

Odbrana navodi i da je sudija Ori u spis uvrstio iskaze o Mladićevim poverljivim razgovorima sa advokatima u sudnici, tokom pauza u zasedanjima, iako je sam više puta optuženog savetovao da se sa braniocima konsultuje tokom pauza, a ne za vreme rasprave.

Po navodima odbrane, sudija Ori je pristrasnost ispoljio i time što se nije osvrtao na zahteve odbrane da se, zbog lošeg zdravstvenog stanja optuženog, smanji broj radnih dana sa pet na četiri, što je nedavno ipak usvojilo Žalbeno veće. A Pretresno veće je zatražilo da se u pauzi između dokaznih postupaka Tužilaštva i odbrane izvrši detaljan lekarski pregled optuženog.

Doduše, odnos Haškog tribunala u celini prema zdravstvenom stanju generala Mladića opredeljen je odlukom vlasti Srbije da ga posle hapšenja hitno „izruče“ u Ševeningen kao dovoljno zdravog i sposobnog da učestvuje u sudskom postupku! Sama pojava generala Mladića u to vreme jasno je ukazivala da je on slučaj za medicinski tretman sa više dijagnoza.

Posle toga odbrana nije mogla gotovo ništa da uradi za poboljšanje  očigledno teško narušenog zdravlja ili zalečenje generala Mladića. Samim tim bila su ugrožena njegova najosnovnija ljudska prava, pre svega od strane vlasti Srbije.

Ohrabruje to što je, prema našem saznanju, predsednik Rusije Putin nedavno potpisao zahtev Haškom tribunalu da se omogući generalu Mladiću da u Moskvi bude podvrgnut profesionalnom medicinskom tretmanu. Možda je u skladu sa tim i izdat nalog Sudskog veća da se uoči dokaznog postupka odbrane, čiji je početak predviđen u februaru ili martu 2014. godine, upozna sa „celokupnom zdravstvenom situacijom optuženog“, pri čemu će posebnu pažnju obratiti na nalaze kardiologa i neurologa.

Odbrana prigovara da je sudija Ori bio pristrasan i nepravičan prema njoj u korist Tužilaštva jer je nejednako merio vreme u glavnom i unakrsnom ispitivanju svedoka.

 

SLUČAJ SREBRENICA Odbrana obnavlja prigovor da je sudija Ori pristrasan i zato što je, kao Holanđanin, u „sukobu interesa“,  jer su njegovi sunarodnici iz Unprofora bili akteri srebreničkih događaja u julu 1995. godine, za koje se Mladić teško tereti.

Osim toga, sudija Ori je u dva navrata prekidao svedoke u sudnici pri svedočenju o ulozi države Holandije u Srebrenici i time iskazao očiglednu pristrasnost.

Odbrana napominje da je 6. septembra 2013. godine Vrhovni sud Holandije oglasio krivom državu Holandiju za smrt tri muslimana u događajima vezanim za Srebrenicu. Možda sudija Ori i ne oseća vezu nacionalnosti sa postupcima svoje države, vlade ili drugih građana Holandije, možda smatra sebe „građaninom sveta“, ali činjenica da je Holanđanin stvara objektivne uslove za pristrasnost.

Odbrana ukazuje i na slučajeve kada je Tužilaštvo predlagalo a sudija Ori prihvatao promenjene presuđene činjenice. Dakle: prvobitne optužbe zamene presudom iz drugog predmeta, a sudija Ori prihvati! Žalbeno veće je kod sudije Orija pronašlo 40 presuđenih činjenica više.

On je poznat i po tome što je većina njegovih odluka neformalne prirode, bez obrazloženja, izdiktiranih tokom suđenja, koje Sudsko veće potpisuje. A bez obrazloženja odluke nema mogućnosti za žalbu.

 

SLUČAJ MARKALE 2 Odbrana tvrdi da je sudija Ori često pokazivao pristrasan odnos prema dokazima u postupku. Jedan od najilustrativnijih primera je ispitivanje svedoka  u vezi  sa granatiranjem Markala 2, tokom svedočenja generala Ruperta Smita 28. januara 2013. Citiram podnesak odbrane: „Sudija Ori je napravio dva crteža, koji ilustruju različite putanje projektila. On je ispitivao svedoka o delu njegove izjave koji se odnosi na visoke putanje ispaljivanja projektila u urbanoj sredini. Posle potvrde svedoka o ispitanom delu izjave, sudija Ori uvodi drugačiji koncept strme putanje i skice i daje svedoku na komentarisanje i upoređivanje  dva koncepta. Odbrana tvrdi da tim načinom sudija Ori nameće svedoku mišljenje da je strmost relevantnija činjenica u odnosu na visinu. Tako sudija Ori dolazi do zaključka koji se ne zasniva na činjenicama prikupljenim iz dokaza, već dobijenim van postupka, čime sudija Ori nanosi štetu nezavisnosti i integritetu Sudskog veća.“

U ovom podnesku je i zahtev za izuzeće sudije Flugea, čija se  nepristrasnost dovodi u pitanje zbog ličnog interesa da se „očuvaju nalazi“ presude za srebrenički genocid generalu Zdravku Tolimiru, oficiru Glavnog štaba, podređenog generalu Ratku Mladiću.

 

NAPOMENE IZ DOMENA MEĐUNARODNOG PRAVA Međunarodno pravo priznaje i propisuje da svi optuženi u krivičnom postupku imaju pravo na nepristrasan i nezavisan tribunal. Komisija za ljudska prava je definisala sledeći uslov  nepristrasnosti:

„‚Nepristrasnost‘“ suda podrazumeva da sudija ne sme da gaji pristrasna mišljenja prema jednoj strani spora, niti da postupa u interesu jedne strane.“

Pravo optuženog na nezavisan i nepristrasan tribunal je apsolutno pravo i ne podleže izuzecima i kvalifikaciji. Postupak pred sudom koji ne zadovolji kriterijume nezavisnosti i nepristrasnosti ne može nikada biti pravičan.

 

Na kraju, sa sumnjom u pozitivan odgovor vraćam se  pitanju iz naslova:

Ima li nade da srpski general u Haškom tribunalu bude oslobođen pristrasnog holandskog sudije?

Po dosadašnjoj praksi Haškog tribunala – nema nade za pravdu i pravičnost u odbrani zaštitnika srpskog naroda, generala Ratka Mladića.

Ali nepravda nije ubedljiv razlog da se ćuti o činjenicama.

Čemu može da se nada odbrana generala Ratka Mladića

Suđenje generalu Ratku Mladiću počelo je 16. maja 2012. pred Haškim tribunalom, nakon što je predsednik Suda Teodor Meron odbio zahteve Mladićeve odbrane za izuzeće predsedavajućeg sudije Alfonsa Orija i odlaganje procesa za 90 dana.

Odbrana je tada prvi put optužila sudiju  Orija  za pristrasnost, pre svega jer je bio sudija u više drugih slučajeva u kojima su nekadašnji Mladićevi saradnici osuđeni. Sudija Meron je ocenio da je zahtev za izuzeće sudije Orija bez osnova i da odbrana nije dokazala tvrdnju da je sudija Ori ostavio utisak pristrasnosti na njenu štetu. Posle te odluke sudije Merona, suđenje generalu Mladiću počelo je čitanjem uvodne reči Tužilaštva, koje je trajalo čitavih šest radnih sati. Tribunal je prvog svedoka optužbe izveo 29. maja.

Mladićeva odbrana je potom podnela i drugi zahtev za odlaganje početka suđenja ili dokaznog postupka optužbe za šest meseci, zato što joj tužioci nisu obelodanili sav dokazni materijal i u takvim okolnostima početak procesa narušio bi pravo generala Mladića na pravično suđenje. Tu tvrdnju odbrane potvrdilo je i Tužilaštvo. Potom je odbrana još nekoliko puta, iz istog razloga, tražila odlaganje, ali je Raspravno veće sudije Orija te zahteve odbijalo.

Tužilaštvo je najavilo izvođenje 413 svedoka. Do završetka raspoloživog vremena, 12. decembra 2013, izvelo je 164 svedoka.

General Mladić je optužen, između ostalog, za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu, za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja u BiH od 1992. do 1995. godine. Prema optužnici, u udruženom zločinačkom poduhvatu su učestvovali i Radovan Karadžić, Slobodan Milošević, Momčilo Krajišnik, Jovica Stanišić, Željko Ražnatović, Vojislav Šešelj, Biljana Plavšić, Mićo Stanišić, Nikola Koljević i Momčilo Mandić.

Lični interesi sudije Orija

Na upitanost – zašto je baš sudiji Alfonsu Oriju dodeljen ovaj ključni istorijski predmet, može se odgovoriti da je to zato što ima previše slabosti u svojim prethodnim suđenjima i presuđivanju. U tom slučaju lični interes sudije Orija podudara se sa interesom osnivača Tribunala: da u najkraćem mogućem roku donese namenjene najdrastičnije presude protiv generala Mladića, koji je izvojevao vojničku pobedu na čelu Vojske Republike Srpske, odbranivši slobodu Republike Srpske od združenih najmoćnijih vojnih sila sveta (i koji se, takođe, najduže izmicao lisicama haškog kazamata).

To su osnovane (lične) pretpostavke autora ovog teksta, a iz podneska odbrane za izuzeće sudije Orija iz ovog predmeta jasno proizlazi njegova pristrasnost u očuvanju svoje presude ili uloge u njenom donošenju,  u sledećim predmetima:

– Jovica Stanišić i Franko Simatović optuženi su za to da su „Škorpioni“ bili jedinica MUP Srbije, čiji su članovi učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu da se eliminišu muslimani iz Srebrenice 1995. godine. Oni su oslobođeni optužnice za progon, ubistvo, deportaciju i prisilno premeštanje muslimana, jer su pripadali službama MUP Srbije. Međutim, dokazi na osnovu kojih je Ori doneo presudu da su krivi, a tiču se formiranja, kontrole i rukovodstva „Škorpiona“, biće relevantni u presuđivanju generalu Mladiću.

– Ako bi se bez dokaznog postupka prihvatile presuđene činjenice u slučaju generala Stanislava Galića, odbrana generala Mladića ne bi imala više šta da traži u Tribunalu. Međutim,  Žalbeno veće Tribunala je utvrdilo da je Pretresno veće prekoračilo diskreciono pravo u izboru čak 11 činjenica koje su definitivno utvrđene – presuđene. Tako je sudija Ori tokom svedočenja Džona Hamiltona koristio optužbe iz predmeta Galić, koje se nisu nalazile  u predmetu generala Mladića. Dakle, nepropisno je koristio dokaze iz predmeta Galić i time pokazao nesposobnost da ostane nepristrasan. Isto je i u slučaju Momčila Krajišnika – sedam činjenica.

– U postupku Milan Babić, u konkretnom predmetu protiv generala Mladića, Tužilaštvo je formiralo teoriju (a sudija Ori prihvatio svojom presudom) o postojanju veze između kriminalnih aktivnosti JNA u Hrvatskoj, čiji je sastavni deo bio general Mladić, i udruženog zločinačkog poduhvata koji je kasnije izveden na teritoriji BiH. Tu je Mladićeva odbrana posebno zabrinuta zbog pojavljivanja i uloge sudije Orija u ovom predmetu, što se može smatrati očiglednom pristrasnošću.

– Lični interesi sudije Orija u postupku Darko Mrđa manifestuju se u presudi koju je doneo. Presuda je doneta na osnovu sporazuma o priznanju krivice. Mrđa je oglašen krivim, jer je kao član Interventnog voda Prijedorske policije 21. avgusta 1992. godine učestvovao lično i direktno u streljanju nenaoružanog muškarca kod Korićanskih stena. U tom slučaju optužnica identifikuje generala Mladića kao nadređenog policiji, koja je izvršila ovaj zločin.U istom slučaju (zločini koji su se dogodili na teritoriji opštine Prijedor 1992.)  sudija Ori iskazao je lične interese i predrasude u predmetu  prijedorskog rezervnog policajca Duška Tadića, kao njegov kobranilac.

Autorka je član Srpskog  komiteta za odbranu istine o generalu Ratku Mladiću

[/restrictedarea]