Архиве не горе

Пише Драган Стојановић

Како из перспективе потоње историје свој прави смисао добија судбина једне одштампане књиге Владимира Ћоровића, књиге чији је тираж 1938. године, највероватније, уништен, а у којој аутор тврди да је Аустрија, и да није било Принциповог атентата, намеравала да онемогући, односно потчини Србију

Понекад је тешко одлучити шта је чудније: судбине књига или судбине њихових твораца. Владимиру Ћоровићу, једном од виђенијих професора тадашњег београдског Универзитета, дала је 1930. године влада у задатак да, као историчар, аргументовано одговори на бројне текстове разних врста о кривици Србије за избијање Првог светског рата, који су се двадесетих година појавили, пре свега на немачком.

ПОЛИТИКА КОЕГЗИСТЕНЦИЈЕ Ћоровић се прихватио тог задатка и до 1935. написао обимну студију на 800 страница. Требало је да буде објављена и у Америци, као издање Универзитета у Станфорду. Када је књига већ одштампана, Милан Стојадиновић, који је у међувремену постао премијер и министар иностраних послова уједно, одлучује да не нервира таквим списом ни Хитлера ни његово окружење, било у Немачкој, било у Аустрији. Политика неке коегзистенције са нацизмом, ако не и нешто више од тога, доиста није могла бити у најбољем сагласју с Ћоровићевим увидима и анализама. Ћоровић је, уосталом, био и лични сведок понеких догађаја. У музеју који је Франц Фердинанд требало да свечано отвори у Сарајеву на Видовдан 1914, пре него што крене на маневре, био је и он.

Одштампана, књига не бива пуштена у јавност. Мало који примерак је „исцурио“ до читалаца и – како о свему овоме извештава Радош Љушић – 1938. тираж је, највероватније, уништен. Превод на енглески је нестао. Ћоровић 1941. гине приликом евакуације. После ослобођења 1945. нема Хитлера и његових најближих сарадника, о чијим живцима је требало водити рачуна десетак година раније, или се барем они међу преосталим нацистима у том тренутку тамо више не питају шта је опортуно и пожељно. Међутим, име Владимира Ћоровића је међу онима која у новом времену овде не треба превише помињати, а најбоље никако. Дела овог полихистора постају поново, или први пут уопште, приступачна тек у другој половини осамдесетих година, а књига „Односи Србије и Аустро-Угарске у XX веку“ објављена је и постала доиста доступна тек 1992, када се овде догађа оно што се догађа.

Ћоровићеви закључци о одговорности за рат нису изненађујући: Аустрија је, и да није било Принциповог атентата, намеравала да онемогући, односно потчини Србију, евентуално да потом створи Југославију у својим границама, као трећег члана хабзбуршке Монархије, поред Мађарске. Оно што је у овој књизи најважније јесте документовање овог закључка, преглед идеја с почетка века, које је Ћоровић приказао, и које су од интереса не само као нешто што је у неповрат прошло, већ и по својој способности обнављања у главама потоњих нараштаја. Почетком тридесетих година, у јеку рада на овом свом спису, Ћоровић је вероватно могао понешто наслутити од тог обнављања. Да ли се коров империјалне ароганције икада може дефинитивно истребити? – то питање увек звучи актуелно. Дакле, и данас.

„ПРИСТОЈНО ПРОПАДАЊЕ” Ћоровићева дијагноза је јасна: „Болест Двојне монархије имала је дубље и јаче узроке и хисторијска фаталност њених државника састојала се у томе што их за времена нису опазили и што су тражили решење у изазивању једне кризе која је, хотећи слом других, довела до сопственог.“ Или: „Међутим, Аустрија се бојала за своју будућност не толико стога што је њу Србија угрожавала, него што је она сама у њу мало веровала. Напад на Србију имао је да даде нове вере најпре у Аустрији њеним сопственим поданицима и да им покаже да

[restrictedarea]

Аустро-Угарска није тежак болесник (…) Она је хтела акцију која би имала да предупреди њено распадање. Њен одбрамбени рат био је и остао превентивни рат; све апологије првога с њихове стране испадају на крају увек као објашњење овог другог.“

Фрања Јосиф одлучио се на рат кад је постало извесно да га Немачка у потпуности и неодступно подржава. Ипак, барону Конраду, који дуги низ година пре тога отворено у свакој прилици тражи да српска држава буде згажена, стари Фрања, с искуством цара који је на престолу 60 година, каже: „Ако већ Монархија треба да пропадне, то нека бар пропадне пристојно!“ „Под ‚пристојношћу‘“ коментарише Ћоровић, „он је разумевао пустош и рат који ће, обарајући Аустрију, захватити целу Европу.“

Једно је кад нека реченица стоји у неком Шекспировом комаду; нешто друго, кад њен садржај на својој кожи осете милиони људи, многи народи. Је ли ово ближе Шекспиру или Жарију? Роберту Музилу или Јарославу Хашеку? Или понајпре Јонеску?

Фердинанда Фрања није баш марио. Кад је сазнао за његову погибију, рекао је: „Страшно. Свевишњи се не да изазивати. Виша сила је створила опет онај ред који ја на жалост нисам могао одржати.“ По сведочењу грофа Сеђењија, у Фердинандовој злој коби Фрања је видео „милостиву одлуку Божијег провиђења.“ Како год да се узме његово схватање ‚пристојности‘ види се да је стари цар био побожан. Апостолско величанство, а не само царско и краљевско.

У игри, међутим, учествују и многи други. Министар спољних послова Аустро-Угарске је на почетку века Пољак Голуховски. „Ми ћемо просто придавити Србију ако дође до чег озбиљног на Балкану и Србија се можда усуди да води другачију политику од оне коју ми хоћемо“, каже он 1901. „Аустро-Угарска неће никада допустити уједињење Србије и Црне Горе“, каже 1900. На Балкану је једино сигурно средство застрашивање, такође је једна од његових мисли.

Голуховског смењује Ерентал. Посланик у Бечу Вујић саветује (те 1906) тим поводом опрез. После анексије Босне 1908, која у Србији изазива нескривени гнев, Ерентал нуди црногорском суверену кнезу Николи, за мирно и конструктивно држање, аустријско одрицање од неких одредаба Берлинског конгреса које крње црногорски суверенитет на обали, а њему лично и 500 000 круна, што је требало да утиче на „његово расположење и одлуке“. Још пре него што ће изнети ове податке, Ћоровић наводи речи кнеза Николе аустријском посланику на Цетињу, да он, кнез, није никакав фанатик и да је уверен да ће Босни и Херцеговини бити боље под Фрањом него под неким другим, али да он сам „не сме заборавити да је Србин и мора водити рачуна о жељама свог народа и своје владе.“

Размишљајући (1909) о могућем рату са Србијом, Ерентал смишља како да побеђеном противнику наметне ратну одштету од 500 милиона и задржи Београд као залогу. „Потпуно ми је свеједно, ко ће владати у Србији, јер се надам да ће у будућности београдског господара потиснути хрватски краљ.“ Није му била страна ни помисао да се Србија претвори у републику. У сваком случају, на снази остаје гесло: „спречавати развој Србије на свим линијама“, тако резимира Ћоровић, „и помагати на Балкану свакога ко би могао послужити против ње.“

Е, али Ерентала наслеђује Берхтолд. Једна од четири основне тачке његове аустријске спољне политике јесте „Niederhaltung Serbiens“. Ту су, међутим, балкански ратови, српске победе и ширење. Крајем октобра 1912. Берхтолд пише у Берлин разне ствари, па између осталог и ово: „Излазак Србије на море има бити одмах одбијен. Аустрија сматра као свој животни интерес да створи што већу слободну Албанију.” Непуне две године касније већ поменути Конрад предлаже Берхтолду да одустане од окупације Албаније, јер Албанија је, вели, створена против Србије, а не ње ради, и при том треба и остати. После српских победа, извештава француски конзул у Сарајеву, Габриел Бертран, да у тамошњим аустријским круговима ври неописива мржња према Србима и да је свеједно колико се Србија уздржава, тражи се њено понижење, слабљење, уништење.

Сам, пак, Берхтолд, на министарској седници октобра 1913, узима учешћа у дискусији овако: „Данас Србија представља велику атракцију, јер се види, да је њен престиж порастао на штету нашег. Ако се Србија буде даље развијала наши ће се Југословени још више осећати тамо привучени, и ту не помаже ништа најбоља унутрашња политика… Обрачун са Србијом и њено понижење то је животни услов Монархије.“ Барон Конрад на то, коначно задовољан, изражава своју радост што је „мирни пут означен са тако компетентних места као искључен и да преостаје само пут силе.“

У Аустро-Угарској тада има више Срба него у Србији. У Турској више хришћана него муслимана.

Рат је избио непуну годину касније. Било је што је било. Аустро-Угарска се распала. После су настајале и распадале се и неке друге државе на том простору.

Да ли је из историје икад ико нешто научио. Филозоф каже: не, није. Једино што из историје људи науче јесте да се из историје ништа не научи. Но, да ли то значи да не треба знати шта је било у прошлости? Нипошто. Онај ко познаје историју ипак је у много повољнијем положају од оног ко је не зна, ко је потискује из јавне свести или је непромишљено, често и сасвим глупаво фалсификује. Кад се само помисли у ком је часу најзад постало могуће заиста прочитати ову Ћоровићеву књигу, на пример…

У њој се, уосталом, може наћи и то шта је аустријски посланик из Београда писао септембра 1904, после крунисања краља Петра I: „Југословенство није ништа друго него етнички појам, који не може одговарати ни једној јединој стварној потреби сваког појединог народног племена које долази у обзир, па се може мирно прећи на дневни ред преко његових магловитих снова о будућност.“

Рећи ће неко: све су то цитати истргнути из контекста, као и из контекста свог времена. Из перспективе потоње историје то, као и све друго, добија сасвим другачији, заправо прави свој смисао. То је, без сумње, тачно. Међутим, ни у тако волуминозној књизи каква је Ћоровићева, не може се поступити другачије. Увек се у сећање призива само понешто. Све је, заправо, у томе када долази до тог ‚тргања‘ из контекста појединих текстова или изјава, и из контекста историјских збивања; ко то ‚тргање‘ врши; са колико памети и добре намере.

Понешто би се, изгледа, упркос свему, и из историје могло научити. Макар то како да се од два зла изабере оно мање, ако већ другачије не иде.

[/restrictedarea]