Владимир Путин – У име хришћанске Русије

Пише Владимир Димитријевић

Руски председник је истакао да његова земља нема империјалне претензије и да не жели да намеће стандарде другим земљама, доносећи им, уместо слободе, само крв и патњу

Ми нисмо ни ученици, ни учитељи Запада. Ми смо ученици Божји и учитељи самима себи“, рекао је омиљени Путинов мислилац, Иван Иљин. Као и прошле, тако би и ове, 2013. године, ово могао бити мото његовог обраћања нацији, које је најавило велике, скоро „петровске“ реформе, у свим областима, од државне управе, преко армије, до питања идентитета. Нећемо се задржавати на целини његовог „манифеста“, у који је увео и генијалног државника царске епохе, Петра Столипина и филозофа слободе, Николаја Берђајева. Важно је, међутим, да укажемо на аксиологију Путиновог говора. За какве се вредности он заложио.

НА СТРАНИ НАРОДА Путин је истакао да Русија нема империјалне претензије и да не жели да намеће своје стандарде другим земљама, доносећи им, уместо слободе, само крв и патњу, какве западна Империја данас „поклања“ Сирији. Русија ће бранити мирољубиво сапостојање држава и народа, као и норме међународног права, не дозвољавајући никоме тај „нико“ је, свакако, Америка да доврши „насилно даривање среће“ човечанству. Путин је свима, уместо „људскоправашке“ толеранције, понудио руско искуство; јер држава коју он води већ вековима опстаје на темељу заједничког живота различитих вера и култура: ту су и православни, и муслимани, и Јевреји, и будисти, али и пагански народи далеког Севера. Руски цареви их нису истребљивали, нити на силу „усрећивали“. И данас има народића и етничких група са не више од две-три хиљаде припадника, а држава их чува као мало воде на длану, буквално им „дајући плату“ само зато да остану то што јесу. За разлику од америчког „мелтинг пота“, Русија и даље иде путем онога што је Леонтјев (философ што је, још у 19. веку, просечног Европејца назвао „оруђем свеопштег разарања“) именовао као „цватућу сложеност“.

Такође, Путин је у свом говору устао против глобалистичког диктирања начина живота неприхватљивих за огромну већину становника планете,  који се данас намећу као „демократске норме“. То, једноставно, значи: ако је неки народ, на основу свог морала и историјског искуства, против „политичког хомосексуализма“ (израз Наталије Нарочницке) и рушења традиционалног брака и породице, онда је демократија да се буде на страни народа, а не на страни „гејева“. Путин је тако себе открио као заточника динамичког, хришћанског конзервативизма, који подразумева да држава није средство достизања раја на земљи, него оруђе спречавања да се свет не претвори у пакао.

 

[restrictedarea]

Будућност Русије Наравно, Русија је још далеко од дуготрајног мирног периода. Изазови су и даље велики: од Украјине, за коју се води непоштедна борба са Бриселом, до опасности од исламског тероризма иза кога стоји Америка (нарочито уочи Олимпијаде у Сочију). У том и таквом времену, Путин је проговорио у име хришћанске Русије и традиционалних моралних вредности човечанства. Високо је подигао хришћанску заставу и под њу позвао све народе којима је стало до слободе и достојанства.

Одговори на вишегодишњи Путинов позив већ се чују са свих страна: чувени амерички пастор на челу покрета „Одбранимо породицу“, доктор права и теологије, Скот Лајвли, 30. августа 2013. упутио је писмо председнику Русије у коме му захваљује на борби за породичне вредности и против „политичког хомосексуализма“, али га и опомиње да буде спреман на огромне притиске западне Империје с циљем да се укину руски закони који спречавају пропаганду ЛГБТ идеологије. Такође, папа Фрањо упутио је, у септембру ове године, Путину, као домаћину састанка Г 20, молбу да се заложи за мирно решење сиријске кризе. Руски председник је, на папин позив, отишао у Ватикан и разговарао с челником најмање државе на свету – опет о Сирији, а нарочито о тамошњим, тешко гоњеним, хришћанима.

Русија, дакле, устаје. Хоћемо ли бити с њом или са Белом Демонијом, како је Владика Николај звао обезбожену Европу, остаје на нама да одговоримо.

[/restrictedarea]