Узбудљиви Београд уочи Великога рата

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Бројне драмске и оперске премијере у време балканских ратова означиле су велики напредак културног живота. Тако богата продукција недвосмислено показује уметнички успон Народног позоришта, и открива чињеницу да таквих културних прегнућа нема, нити може бити у земљи која се припрема за рат

Како се ближи стогодишњица од избијања Великога рата, у појединим земљама западне Европе, нарочито у онима које су, иако су биле агресори, у том рату поражене, све више се истичу квалификације неких историчара и војних стручњака, према којима је Србија изазвала тај светски сукоб са много људских жртава и разарања. Не треба износити чињенице које то демантују: довољно је указати да је 1912. и 1913. године Србија водила Први и Други балкански рат за ослобођење својих земаља од Турака и Бугара и у оба, иако је победила, имала велике губитке, тако да никако није могла ићи у још један рат и то већ у наредној години.

MOБИЛИЗАЦИЈА И ПРЕМИЈЕРЕ Међутим, Несумњиво је да балкански ратови нису проузроковали веће прекиде у културном животу Србије, нарочито у Београду, где су се, и поред мобилизације, приређивале позоришне представе и током ратних година изводиле бројне драмске и оперске премијере. Напоредо са позориштем, у граду су деловале и друге културне институције. Победа Србије у Првом балканском рату одразила се и на репертоар Краљевско-српског народног позоришта у Београду, извођењем нових домаћих драмских дела актуелне тематике.

Најпре је на самом крају рата, 15. маја 1913, на сцени Народног позоришта у Београду први пут приказана драма Ива Војновића „Лазарево васкрсење“. Писац је тих дана боравио у српској престоници и нашао се на Теразијама, где је дочекана српска победничка војска. Колико је Војновић био одушевљен победом над Турцима, сведочи у једном запису Вељко Петровић: „Кад је наишла војска, на челу с Регентом и с његовим штабом, морало је свакако бити поздрава, али не сећам се никаквог пролома какав би свугде на свету избио у сличним приликама… Али, онда (намах) тргосмо се од једног сасвим чудно одвојеног усклика, мало постаријим, као напуклим неодређеним тенорбаритоном са страним нагласком: – Живио, живио, живјели, живјели!… Госпар Иво је и нехотице, повукао на себе пажњу свих нас на Теразијама… Очигледно, био је ван себе од одушевљења и – сав зажарен у облим образима – кликтао, кликтао: – Живјели, јунаци наши!… Живјели побједници наши!…“

Драма „Лазарево васкрсење“ у режији Милутина Чекића такође је изазвала на премијери одушевљење гледалаца, што је још више ободрило аутора, будући да је некако у то време добио извештаје да је и његова „Смрт Мајке Југовића“ у Прагу дочекана овацијама. Сада, у данима победе и освећења Косова, постигао је успех новим делом о једном истинитом догађају у Старој Србији. Публика је громко поздрављала све глумце на премијери „Лазаревог васкрсења“, нарочито Емилију Поповић у улози Стане, Лазареве мајке и Добрицу Милутиновића као Лазара. До 1914. године, заправо до почетка Првога светскога рата, Војновићево дело приказано је на београдској позорници десет пута, што за тадашње прилике представља велики успех. Непуних месец дана након првог извођења „Лазаревог васкрсења“, 13. јуна 1913, на сцени Народног позоришта појавиће се „Косовска трагедија“ Жарка Лазаревића, у режији Александра Андрејева. Жарко Лазаревић (1885-1915) је заборављени песник, драматичар и глумац.

СЛУТЊЕ У ПЕСМИ У годинама Анексионе кризе и потоњих балканских ратова била је популарна и радо се рецитовала његова песма „Ћесару, чуј ме!“, коју је Добрица Милутиновић рецитовао и снимио на грамофонској плочи, која је била забрањена у Аустроугарској. Изазван све већим притисцима ове империјалне силе над Србијом, посебно када је 1906. године објавила Царински рат, заправо када је затворила границе са циљем да онемогући извоз из Србије, затим када је анексијом Босне и Херцеговине изазвала велику кризу, као и репресијом коју је непрестано вршила над српским живљем на својој територији и другим непријатељским чиновима, Жарко Лазаревић је у овој песми наслутио рат, пркосно указавши ћесару како „Балкан већ тиња“ и да ће песникова браћа гинути „Уз усклик свети, Смрт ил’ слобода“. Међутим, Лазаревић, упркос родољубивој тематици „Косовске трагедије“, није успео, будући да је представа одиграна само четири пута и никада више! У основи, ово је епигонско дело у односу на Војновићеву драмску поему „Смрт Мајке Југовића“ те, иако је изведена у одличној глумачкој подели – представа није освојила публику.

Две драме косовске тематике, као и дела Нушића, Бојића, Вукићевића, те Милана Беговића, Марина Држића, Аделе Милчиновић, Франца Финжгара и др. јужнословенских драматичара, као и комади Чехова, Ростана, А. К. Толстоја, Хауптмана, Хофманстала и других, уз неколико опера – све то изведено је током 1913. и 1914. године, до избијања Великога рата. Тако богата продукција недвосмислено показује уметнички успон Народног позоришта, у којем би се и оперски ансамбл основао коју годину пре 1919, када је почео са редовним деловањем. Таквих културних прегнућа нема, нити може бити у земљи која се припрема за рат.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *