Украјински „Пети октобар“?

Пише Сергеј Белоус

Српски јуришници америчке спољне политике, некадашњи „Отпораши“, већ су заузели своја места у Кијеву, где противруски протести постају све насилнији

Пошто је познато да има Срба који једноставно морају да буду мирођије у свакој противруској чорби, вест да Џулијан Асанж, „свезнајући“ шеф „Викиликса“ и најпознатији талац америчке дипломатије, сумњичи припаднике некадашњег „Отпора“ да стоје иза све насилнијег покушаја обарања украјинске власти, никога није превише изненадила.

Асанж се, наиме, на свом Твитер налогу у уторак, 3. децембра, запитао: „Да ли је проамерички „Отпор“ из Србије умешан у Украјину?“ и поставио линкове који упућују на „Викиликсова“ документа о делатности „Отпора“ у Кијеву у време „наранџасте“ револуције из 2004. године.

Посебан нагласак стављен је на Срђу Поповића, бившег члана „Отпора“ и једног од питомаца Демократске странке из деведесетих година, који је брже-боље порекао Асанжову незваничну тврдњу, тако што је преко српских медија устврдио да нема ништа са догађајима у украјинској престоници.

Поред Поповића, још један српски држављанин тајанствене биографије и службе помиње се у вези са Украјином: Марко Ивковић. Њега наводе првенствено украјински извори, међу њима и Олег Царјов, посланик у украјинском парламенту, који за „Печат“ каже: „Мој пријатељ се 29. новембра враћао авионом у Украјину, и на истом лету је препознао Марка Ивковића. Он је код нас овде позната личност.“

Ивковић је у украјинским политичким круговима препознатљив због тога што је био менаџер кампање Арсенија Јацењука, тачније, његове странке „Фронт промена“. Поред тога, сарадник је Националног демократског института, америчке организације коју је основала и коју издржава Демократска партија САД (то је пандан Међународном републиканском институту, који је у рукама ривалске Републиканске партије).

[restrictedarea]

Царјовљев пријатељ изгледа стварно има добру моћ опажања, пошто је украјински дневни лист „Поглед“, преко свог извора у полицији, потврдио да је Ивковић заиста допутовао у Украјину пре неколико дана, као и да се од тада непрестано састаје са лидерима опозиције, који стоје иза вишедневних протеста у Кијеву и другим украјинским градовима.

Податак да је Ивковић у Кијев допутовао 29. новембра употпуњује утисак о великим сличностима између онога што се тренутно дешава у Украјини и онога што се пре 13 година дешавало у Србији. Тај утисак је нарочито појачан фотографијом багера, који је волшебно освануо на улицама Кијева првог децембра, а који неодољиво личи на багер коришћен у Београду Петог октобра.

„Та фотографија много личи на ону фотографију из Београда, у време српске револуције“, каже Царјов, додајући да је у болници посетио младе војнике који су се нашли на удару багера и пратећих демонстраната.

Багер се, наиме, у недељу 1. децембра залетео на кордон који је обезбеђивао администрацију председника Виктора Јануковича, један од објеката које су демонстранти покушали – а неке и успели – да заузму. Иза кордона ишли су гневни демонстранти, који су, охрабрени багером, такође насрнули на кордон Унутрашње војске (то су војни одреди који, према украјинским законима, имају делимично и полицијске надлежности).

„Ево, малопре сам се вратио из болнице у којој су смештени повређени младићи, који су, иначе, сви на одслужењу редовног војног рока. Једном момку, који има 19 година, неко је гвозденом шипком поломио ногу. Други је задобио фрактуру лобање. Трећем су такође поломили ногу, док су четвртом пробили уста гвозденом шипком, избили зубе и сломили вилицу. Шта мислите, да ли је реч о тек тамо неким провокаторима?“

Тешко је схватљиво да је оволику срџбу прозападних поклоника изазвало одлагање потписивања једног документа крајње сумњиве садржине и могућих неповољних последица. После оволико насилне реакције опозиције, украјинске власти сада практично и немају избор, него да се приближе Москви.

„Нико се не одриче евроинтеграција, што потврђује изјава заменика директора председникове администрације, Гончарука, о томе да се потписивање може догодити у пролеће наредне године“, каже за „Печат“ Денис Денисов, директор украјинског огранка Института земаља ЗНД. С друге стране, маршрута кретања председника Украјине Јануковича, који је тренутно у Кини, а после путује за Москву, такође нешто значи. То све само доказује традиционалну приврженост омиљеној украјинској политици „седења на две столице“. У исто време треба запазити да су догађаји у руско-украјинским односима до самита у Вилњусу јасно показали руководиоцима Украјине да увек треба узимати у обзир позицију Русије при грађењу спољне политике.“

То је лекција коју је научила и Европа, чији су званичници у изјавама поводом најновијих догађаја на Мајдану ипак били далеко уздржанији него што се могло очекивати. Али, амерички представници су већ друга прича:

„Има корака који воде ка ресовјетизацији региона. То се неће тако називати, називаће се Царинска унија, називаће се Евроазијска унија и тако даље. Али немојмо се заваравати. Ми знамо шта је циљ и покушавамо да нађемо ефикасне начине да то успоримо или спречимо“, изјавила је, пре тачно годину дана, тадашња државна секретарка САД Хилари Клинтон, иначе и једна од првака Демократске партије, која стоји иза НДИ-ја и његових штићеника као што је поменути Марко Ивковић. Данас је јасно да је Вашингтон – вечито вођен идеолозима попут најпознатијег русомрсца на планети, Збигњева Бжежинског, који је још 15. новембра на свом Твитер налогу написао да је „одлучујући тренутак за Украјину, која може да крене пут ЕУ, или да се потчини Путиновом империјалном пројекту“ – заиста спреман да до краја дестабилизује руско окружење.

[/restrictedarea]