Sledbenik “ Srebrnog veka ”

Piše Dejan Đorić 

Kako je nezlobivo primetio Miro Glavurtić, Mihailo Đoković Tikalo (čija je izložba u beogradskoj Galeriji Hexalab upravo u toku), izgleda poput likova sa njegovih slika, više pripada svetu najmudrijih ljudi srednjeg veka – dvorskim ludama i alhemičarima, nego današnjim snobovima

Mihailo Đoković Tikalo (Čačak, 1941) jedan je od retkih stvaralaca u koga veruju slikari i intelektualci beogradske obnove duhovnog centra. Miro Glavurtić kaže: „Tikalo egzistira još od zlatne epohe Mediale“. Davne 1964. godine Glavurtić i Leonid Šejka su se zauzeli da uđe u red najbližih saboraca te harizmatske grupe, verovatno zato jer su prepoznali nekog ko dolazi iz mnogo ranijih vremena koja spiritualno i materijalno prethode Mediali.

Čedo najboljih slikara Izvan bede moderne i postmoderne, van raspada, sintezom formi i ideja, zlatnom, rajskom svetlošću hrišćanstva dovodeći u pitanje katastrofičku đubrišnu civilizaciju Zapada, pokazao je i na aktuelnoj izložbi u beogradskoj Galeriji Hexalab da mu, za razliku od drugih, godine ne donose kvalitativno opadanje. Najmanje dvadeset godina nije izlagao u Beogradu a izbor galerije, u kojoj se njegove nove slike i crteži mogu videti do kraja novembra, svedoči o tome da je Hexalab sada jedna od dve-tri najbolje galerije ne samo u Beogradu već i u Srbiji. Tikalo je čedo velikih umova i genijalnih slikara, od Paracelzusa, Fulkanelija, Boša i Brojgela do holandskih majstora „zlatnog veka“, ali je u dosluhu i sa Justinom Popovićem, monasima i svetogorcima. Šta to toliko privlači izabrane, koliko i obične ljude ovoj neobičnoj ličnosti, u čemu prepoznaju vrednost njegove umetnosti? Neznano kad, gde i kako, Tikalo je prevazišao krizu ove epohe, na smeo i spektakularan način se uputio u iskonsko, toplo jezgro neoskrnavljenog bogatstva – u prošlost. Najproblematičniji fenomen Mediale i (post)moderne – eksperiment, sumnju, inverziju, pretvorbu i topljenje smisla u avangardnim istraživanjima, podigao je na viši nivo sinteze, o čemu svedoče njegovi crteži, minijature, slike većeg formata i slike objekti.

Jedan od beogradskih volšebnika  Spojivši ikonu i magiju, hrišćanstvo i fantastiku, Tikalo je jedan od beogradskih volšebnika koji najavljuju novu renesansu. Njegovo je delo spona prošlosti i budućnosti, zaveštanje tajne, prozor u večnost između vere i ezoterije, Istoka i Zapada, alhemije i pravoslavlja. „On je začaran čarolijom slike, koja ga je zaposjela još u čačanskom djetinjstvu“, piše Miro Glavurtić, kada mu je posle jednog izuzetnog događaja dozvoljeno da se bavi umetnošću. Majci je podmetnuo pod ruku papir na kome je tako vešto nacrtao muvu da je udarila po njemu ne bi li je ubila.

Tikalo, kako je nezlobivo primetio Miro Glavurtić, izgleda poput likova sa njegovih slika, više pripada svetu najmudrijih ljudi srednjeg veka – dvorskim ludama i alhemičarima, nego današnjim snobovima. Ko je prisustvovao njegovim karambolima, zna sa koliko veštine kroti ludost, koliko humora ima u njegovom iracionalizmu. Zato s pravom kaže: „Najbolje su mi one slike koje mi došapne ludost, a naslika razum“. Leonid Šejka dao mu je nadimak Viclipucli, slobodno transkribovano ime jednog od najvećih bogova panteona staromeksičkih Indijanaca. U Šejkinoj onomatopejskoj verziji označava nekog ko vrca, kipti duhom, ko gromoglasno zbija šale na tuđ i svoj račun, ali nije zloban. Oko ovog „dragog majstora“, kao nekada oko Šejke, formirala se loža mlađih kritičara, sjajnih slikara kao što su Milan Tucović, Dragan Vuk Račić i Predrag Todorović, ali i najređih, veoma mladih kolekcionara. Svoje saborce on nesebično upućuje, inspiriše, opominje i pomaže.

[restrictedarea]

Dr Stanislav Žiković, pisac monografije o ovom umetniku, pominje „skromno prethodno obrazovanje“ njegovih kolega sa studija na Akademiji primenjenih umetnosti. Tikalo je još kao gimnazijalac detaljno upoznao moćno duhovno oružje, dvotomno predratno izdanje morfologije „Propasti Zapada“ Osvalda Špenglera. Uz alhemičare, kabaliste, mistike i okultiste, njegova jedina lektira i danas su Hegel, Šopenhauer, Niče, grof Nikolaj Berđajev i mislioci ruske religiozne filosofije „srebrnog veka“. Aleksandar Menj, jedan od poslednjih u toj pravoj eliti, kaže: „U borbu sa dezintegracijom stupaju bića naoružana duhovnim oružjem“. Tikalo prezire današnje intelektualce i umetnike, tajkune kojima odbija da prodaje slike, VIP tipove, javne žene sa javnog TV servisa, gadi se medija i simbola moći globalističke nekulture, ali ima puno ljubavi za obične ljude koje svakodnevno sreće na ulici. Slikarstvo shvata kao „seanse čuđenja“, najbolje momente bića prožetog celovitom duhovnošću. Njegov opus je gnezdo svijeno nad ponorom ovog sveta, ono neprolazno stoji nasuprot savremenim kontrainicijacijskim obespravljenjima. Kao i harizmate iz medialnog sveta, opstoji između ilegale i slave i ne može biti vrednovan uobičajenim kategorijama. Upoznati tu ličnost i njegov opus, ući u uži krug njegovih prijatelja, znači dobiti punomoćje za ulazak u više svetove, kako bi rekao Rudolf Štajner, steći poslednja uporišta i sakralna pribežišta.

Tikalovo delo ima za cilj prevladavanje suprotnosti i zato prikazuje krajnosti užasa i lepote, smisla i haosa, skarednog i onostranog. Ono kao da proishodi iz Bošove slike „Hrist nosi krst“ (Muzej lepih umetnosti u Gentu) na kojoj Bogočovek nije ni čedan niti nevin, već jednostavno jedini normalan u masi iskeženih, zlobnih, izopačenih, ružnih i nakaznih. U tom smislu Milovan Vidak je primetio da „danas nema više ničeg normalnog, da je sve ludo“. Na toj slici dovedena je do visokog nivoa estetika koja zanima i Tikala, slikara mantikora i ljudi svinja, životinja s ljudskom glavom. Ono što zaista vezuje njega sa velikim i ne manje „malim“ starim majstorima, pre svega flamanskim i holandskim, jeste unutrašnja potreba da u sliku prizove mir, posle buke i besa, počivanje izvan bure ovog sveta, koje ima tajni smisao. Kako piše Đovani Papini u „Istoriji o Hristu“: „Ana i Kajafa urlali su – Smrt tome čoveku! – siktale su guje farisejske, rikali prodavci svete marve, menjači svetog novca, kiridžije i nosači. – Smrt tome čoveku! derali su se takođe Književnici u svojim velikim mantijama, vašarski prodavci, Leviti, hramovne sluge, zelenaški pomoćnici, sveštenička trčkarala, sav ološ koji se bio nakupio oko namesništva“. Tamo gde su lepota, dobrota i istina, tamo je i ološ, gde lepota treba da pobedi, tamo je smrt. Kao na pomenutoj Bošovoj slici, Tikalovi alhemičari i mudraci autoportretski mirno i sabrano, hristocentrično, počivaju u tami, tajanstveno prevladavaju suprotnosti i boli ovog sveta, jer znaju da iznad njih sviće zlatna zora.

[/restrictedarea]