Refren našeg života i istorijskog usuda

Foto: RasFoto Miloš Cvetković www.andricgrad.com

Piše Svetislav Tijanić

Dvestota godišnjica rođenja Petra Drugog Petrovića Njegoša u Andrićgradu obeležena otkrivanjem spomenika srpskom vladiki, pesniku i vladaru

Ni manjeg i mlađeg grada na svetu od Andrićgrada, ni veće ljubavi prema književnim velikanima ali i drugim najumnijim Srbima. Nakon nobelovca Iva Andrića, koji ima svoj trg i svoj spomenik u Andrićgradu, svoj trg i svoj spomenik u ovom velelepnom kamenom zdanju na ušću Rzava u Drinu u Višegradu, koje se po ideji njegovog idejnog tvorca i gradonačelnika, Emira Kusturice sa svojih planiranih 16.000 kvadrata širi na skoro još toliko – od 29. novembra ove godine ima i vladika, pesnik, vladar i mislilac Petar Drugi Petrović Njegoš. Njegoš je došao u goste kod Iva Andrića koji je u njemu video duhovnog oca i koji ga je doživljavao kao „tragičnog junaka kosovske misli“, s namerom, naravno, da tu trajno i ostane. Spomenik Njegošu otkrio je akademik Matija Bećković, snažnom dobrodošlicom koja i danas odzvanja dolinom Drine, i time na najlepši mogući način, i uz najlepši mogući poklon, obeležio svoj sedamdeset četvrti rođendan:

„Dobro došao, gospodaru, u grad koji je sagrađen da bi ti imao gde i kod koga da dođeš. Ovim se ispunila želja tvog duhovnog sina da se vratiš tamo odakle si nekada davno otišao, a čini se da nisi nikada ni odlazio“, rekao je, između ostalog, Matija Bećković. Bronzani spomenik, identičan onim kojima se dugo ponose Beograd i Podgorica, rad akademskog vajara Sretena Stojanovića, postavljen je na njegovom, Njegoševom trgu, ispred hrama Sv. mučenika cara Lazara i svih kosovskih mučenika.

Andrićgrad, koji je tog dana zasigurno bio svetska kulturna prestonica i više od toga, punim srcem i nesebičnom ljubavlju dočekao je Petra Drugog Petrovića Njegoša. Uz brojne manifestacije koje su se uklopile u ceremoniju obeležavanja dvestote godišnjice Njegoševog rođenja – promociju sabranih dela Matije Bećkovića za koga je Emir Kusturica, gradonačelnik dva grada, jednog od drveta u Mokroj Gori i ovog kamenog u Višegradu, rekao da je najveći živi srpski pesnik i po veličini umetničkog dela Njegošev sledbenik, i uz otvaranje Andrićevog instituta, otvaranje izložbe „Vladika i pjesnik – vladar i mislilac“ na kojoj su izložene originalne Njegoševe knjige, svečanost su uveličali orkestri i 200 folklorista iz Višegrada, Novog Goražda, Foče, Užica i Kragujevca. Paganinija je svirao svetski poznati violinista Nemanja Radulović za koga je Kusturica rekao da je „najemocionalniji  i najsnažniji violinista na svijetu“, a ovom značajnom događaju prisustvovali su predsednik RS Milorad Dodik i premijerka Željka Cvijanović, Njegovo preosveštenstvo mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i druge zvanice iz kulturnog, političkog i javnog života. Zvaničnika iz Srbije nije bilo, iako je najavljivan dolazak prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića.

„Ovaj spomenik predstavlja vječno svedočenje o ljubavi prema Njegošu, i njegovo postavljanje je znak nezaborava“, rekao je Milorad Dodik, najavljujući da će u Andrićgradu na Vidovdan 2014. biti održana centralna svečanost obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata.

Njegošev spomenik se nalazi u neposrednoj blizini Andrićevog spomenika, pa će ova dva velikana srpske istorije i književnosti, po rečima Emira Kusturice, „moći da druguju kraj Drine”.

[restrictedarea]
Emir Kusturica

Duh naše slobode

Evo nas u Andrićevom gradu između nobelovca i njegovog duhovnog oca, Petra II Petrovića Njegoša. Čekaju i ostale junake nauke i kulture da stignu i nasele se u najmlađi stari evropski grad. Oni i na nebu i na zemlji, i mi sa njima, hteli ili ne hteli i gore i dole. Nisu Njegoš i Andrić naši jedini velikani koji su darovali velikom svetu sve što mu je trebalo da bude veliki i značajan. Taj svet nije vratio ni njima, ali ni nama ono što nam je pripadalo. Zato ne može biti da u ovom trenutku ne izgovorim ime na kojem počiva naša sloboda i kultura. Petar II Petrović Njegoš je pojava koja je najsnažnije izrazila duh naše slobode, a njegova uzvišena misao je najčešće refren našeg života i istorijskog usuda skrivenog u lozinki: „Neka bude, što biti ne može.“ Duhovni otac i njegov sin stoje ispred nas, ne samo kao temelj naše kulture. Obojica su našu slobodu omeđili nebom i svojim dometima koji se meri sa najvišim dostignućima Bajrona i Tomasa Mana. Postavljanje spomenika Petra II Petrovića Njegoša u Andrićgrad je naša zahvalnica vladiki, kako ga Andrić naziva, prvim Evropljaninom koji se na međama Crne Gore branio i branio svoj narod i kada su ga naši negdašnji sunarodnjaci optuživali za razne gadosti, on je svoje životno delo stvarao i kao vladika i kao duhovnjak, i nije to činio napadajući Istambul, a niti Beč. On je odbranio svoj narod od okupatora i neprijatelja. Činio je to perom i puškom i najdramatičnije suočenje sa svojim narodom on je imao, upravo završivši ratove, kada je trebalo da slomi njihovu samovolju i nered u kojem su živeli. Uveo je poreze u Crnu Goru, svetosavskom stazom terao da se školuju i neguju kulturu. Bio je junak koji se približio idealima helenske tradicije, ali i zapadnog prosvetiteljstva. Nije zaboravljao tradiciju, koliko god se trudio da evropeizuje sebe i svoju okolinu. Njegovu sudbinu Ivo Andrić je odredio kao tragičnu. Koliko je u svom životu mučio muku i zadavao nam svojim stihovima da odgonetamo tajne života, bio je naš najsnažniji prosvetitelj i tek je svojom smrću zadao nerešive zagonetke, svojim i našim neprijateljima, prvo zbog toga što je htio da bude i Srbin i Evropljanin. Tek kada je umro, počelo je njegovo stradanje. Sedam puta su mu kosti premeštali kao da su hteli da ga sakriju ispred očiju, ali i da ga smaknu od pamćenja, što na sreću nije bilo moguće. Njegova misao da je čovek slamka među vihorove, tek njegovim ranim odlaskom, bila je samo jedna od uzvišenih misli koje smo u odrastanju sretali i sami sebe zamišljali kako bivamo slamčica koju najmanji vetar istorije može očas da oduva…

(Deo pozdravne reči na svečanom otkrivanju Njegoševog spomenika u Andrićgradu 29.11. 2013. godine)

Matija Bećković

Njegoš u Andrićgradu

Kad je Ivo Andrić 24. decembra 1934. godine na Kolarčevom narodnom univerzitetu održao predavanje „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“ u korist podizanja Njegoševog spomenika, samo je Proviđenje moglo slutiti da će taj spomenik biti podignut u Andrićgradu, iza spomenika njemu samom, a da će na postolju budućeg Njegoševog spomenika stajati uklesan i naslov njegovog predavanja.

Ali ni Proviđenje nije išlo tako daleko da predvidi da će i taj grad i te spomenike podići Emir Nemanja Kusturica koji se tada ne beše ni rodio. I da će i taj Nemanja biti dostojan svog imena i podići Andrićgrad, ako ne jedini, a ono najvažniji novi grad podignut na svetu posle Tel Aviva. A oba su podignuta na pesku, jedan na morskom, a drugi na rečnom, a i jedan i drugi na Ex Pontu među svetovima i crnim morima.

U vreme kad su rušeni gradovi i mostovi, hramovi i spomenici, Kusturica ih je od tih ruševina i kamenova kojima je kamenovan i on sam – ponovo podizao.Tako su nastajali i pamjatnici onima koji su srušeni kao dela najdublje odanosti duhovnoj stvarnosti i stvaralaštvu „koje ponavlja delo stvaranja velikog graditelja univerzuma“ kao jedinoj preostaloj nadi za opstanak malih naroda.

Jovan Dučić je govorio: „Šta će mi kuća kad ću imati celu ulicu“, a Ivo Andrić je bio podstanar do svoje šezdesete godine. Po smrti je jedan dobio  Gračanicu, a drugi grad, zahvaljujući zadužbinarima koje nam je podarila Hercegovina.

Kad je Mehmedpaša Sokolović sagradio velelepni most na Drini, videlo se da ga je namenio da ga  opiše neko dostojan i preko njega pređe neko najdostojniji, koji će se tek roditi, a mi tek danas vidimo ko je to bio i na koga je mislio.

Dobrodošao, Gospodaru, u grad sagrađen i zato da imaš gde i kod koga da dođeš. A čim si došao i počinuo pred svoju crkvu, postalo je vidno da si tu oduvek bio. Ispunila se i ona tvog duhovnog sina „Kad se vratiš tamo odakle si nekada davno otišao, čini ti se da nisi nigde ni odlazio.“

Sveti Petar II Petrović Njegoš stigao je iz daleke budućnosti kao Pustinjak cetinjski, pre dva veka, ali kao da se još nije rodio.U svakom naraštaju se ponovo rađa i u svakom će se iznova rađati, dok  postane onaj koji će se tek roditi, a smisao tog rađanja, našeg postojanja i stradanja, nećemo otkriti do samog kraja.

Bronzani Njegoš u Andrićgradu, istovetan onom u Beogradu i Podgorici, delo je srpskog Meštrovića, akademika Sretena Stojanovića, Bordelovog učenika, Andrićevog mladobosanskog sadruga.

„Samo je trebalo stati kod onog što imamo“, savetovao je Ivo Andrić i mi smo ga, bar u ovom slučaju, poslušali. Andrić,Tesla, Pupin, Milanković, Jovan Dučić, Slobodan Jovanović,

Petar Lubarda, Meša Selimović i druga duhovna deca Njegoševa, rekli su što su imali .Tim nebesnicima i njihovom delu nemamo šta da dodamo, sem da naučimo napamet ono što su nam zaveštali. I da slušamo ritmove Glamočkog kola koje šalje svoje signale nebesima, a u njima odjekuje bilo Njegoševo kao „sev naše munje u kosmosu, u čovečanstvu“.

Kape dole!

(Reč prilikom otkrivanja Njegoševog spomenika u Andrićgradu 29.11. 2013. godine)

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *