Православље, Запад и – три Србије

Разговарала Милана Бабић

Велики повијесни значај Српске православне цркве израста из чињенице да је она једина институција код нас која има континуитет и која стога једино може да обезбједи континуитет. А знамо да социјалне егзистенције нема ван начела културног континуитета…

Др Немања Ђукић (1981) најмлађи је доктор наука на Универзитету у Бања Луци. Објавио је петнаест научних радова и докторски рад који представља прво и једино истраживање феномена социјалне контроле на простору бивше Југославије (Инструменти социјалне контроле појединаца, друштвених група и јавног мњења у савременом друштву). Ангажован је на петнаест предмета на Факултету политичких наука у Бања Луци  (Класичне социолошке теорије, Савремене социолошке теорије, Социологија науке, Теорије друштвене структуре и система, Теорије друштвених промјена, Савремена социологија, Савремено друштво, Социологија рада, Социологија политике, Социологија породице, Методологија друштвених истраживања, Основе социологије, Општа социологија, Теорије моћи, Социологија друштвених конфликата, Демократија и људска права, Политологија свакодневног живота). Тако, Немања Ђукић јасно свједочи да српски корпус изнова – након периода страдања, борбе за опстанак и идентитет – дарује нови нараштај који је кадар да одговори на изазове данашњице и понуди излаз.

 

У огледу „Личност и заједница“ пишете да је западно друштво фундаментално и иманентно колонизаторско ‒ можете ли мало појаснити овај став?

Модерно западно (католичко-протестантско) друштво се ван својих природних (што значи географских и културних) граница ширило искључиво колонизацијом. Под утицајем просвјетитељства формирано је увјерење да је ово ширење повјесноуниверзално те да као такво има универзални цивилизацијски значај (прогресивни развој грађанства свијета). Због тога је еуфемистички названо модернизацијом. Модернизација се отуда треба разумијевати као процес ширења западног друштва ван граница Запада. Као таква, она се нужно састојала у безусловном наметању католичко-протестантских идеја и вриједности као јединих могућих организаторских принципа друштвеног живота. Овај процес модернизовања имао је (и још увијек има) неколико фаза, димензија и облика. Његове фазе су либерални и монополистички капитализам, држава благостања, социјализам и комунизам, те неолиберализам (глобализација). Његове димензије су политичка модернизација (универзализација модерне демократије) економска модернизација (универзализација капиталистичких односа) социјална модернизација (укидање социјалног суверенитета заједнице као аутентичне комуникативне форме друштвености) и културна модернизација (секуларизација религије и традиције као социјалних резервоара смисла). Отуда је политичка модернизација, по својој најдубљој тежњи, европски израз једино и могла задобити у форми хегемоније „свете породице европских народа.“ Њен појавни облик су били Први, Други и Трећи Рајх. У том смислу ЕУ се данас појављује као „Четврти Рајх“ – парадигма модерне надмоћи која је повјесно конотирана а чије је чланство условљено повјесношћу народа као модернистичким условом њиховог опстанка. Економска модернизација је свој израз добила у капитализму и комунизму. И капитализам и комунизам су пројекти Модерне – они представљају два различита облика индустријализма који имају истовјетну организацијску природу. Социјална модернизација је свој израз добила у развоју тржишних облика друштвености а културна модернизација у правној суспензији етике (универзализација права, слобода и сл.) те религијском егалитаризму и реконструкцији традиције (изједначавање религија као тзв. „облика друштвене свијести“ и тзв. „превладавање прошлости“).

Ако Модерну препознајемо искључиво као производ западнoг духа (поникао на темељу католичко-протестантског поимања живота) а међу творевине Модерне убрајамо и комунизам, откуда то да се комунизам „примио“ најинтензивније на територији и међу људима који припадају источној цивилизацији?

Иако су и комунизам и капитализам пројекти Mодерне, они не посједују подједнак социјални капацитет. Док је капитализам изграђен на начелу капитала, комунизам је изграђиван на идеји човјека и заједнице. Отуда је комунизам у односу на капитализам посједовао виши степен колективизма, због чега је био пријемчивији културним начелима православне цивилизације (нпр. идеји саборности). Условно говорећи, комунизам је био „саборнији“ од капитализма па је транспозиција комунизма у православну цивилизацију отуда и била могућа. Наравно, „саборност“ комунизма је била секуларна. Ако секуларизацију схватимо као испражњење нечега од иманентне сврхе, онда се секуларизација социјалног бића и састоји у испражњењу друштвености од личности и заједнице као саме сврхе друштвености (због тога је Турен и могао рећи да данас на Западу више нема друштва). Конкретно, то значи да се секуларна основа комунизма није темељила на вриједности, него на друштвеном циљу који је проглашен вриједношћу – она се темељила на идеји хуманизма, а хуманизам није вриједност него рационални антропоцентризам – идеолошка концепција рационалног модерног човјека као мјере свих ствари.

[restrictedarea]

Усвајајући пак комунизам, православна цивилизација је престала да постоји. Просто зато јер је усвајањем комунизма усвојена измјена суштине социјалног бића. А свака битна промјена је промјена бити – православни основ социјалне егзистенције присутан у идеји саборности и заснован на сабирању многих јединствених вриједности (Богу) трансформисан је у секуларну концепцију грађанске заједнице (заједнице грађана) која дугорочно није одржива (бивше социјалистичке земље имају истовјетне демографске проблеме као и земље које су тада биле капиталистичке). Отуда је неизбјежно закључити да је комунизам, уништавајући социјални капацитет православне цивилизације, смјерао уништењу православне цивилизације у цјелини.

Да ли је православна цивилизација остала без свог пута? Не. Иако је чак и унутар Запада (Шпенглер) била присутна идеја да „хришћанству Достојевског припада наредно тисућљеће“, те иако је и унутар саме православне цивилизације (Берђајев) била присутна идеја да је „мала прошлост залог велике будућности“, са православљем ствари не стоје једноставно. Просто зато што је оно амбивалентно (унутар себе противрјечно). Православље је истовремено и историјска и ванисторијска појава. Ванисторијска, јер је предмодерна – оно се догађало много прије него што је концептуализована идеја повијести као супстанције, темељног реда и поретка свих ствари. Историјска, јер има перманентни континуитет. Отуда израста повијесни значај Српске православне цркве. То је једина институција код нас која има континуитет и која стога једино може да обезбједи континуитет. А знамо да социјалне егзистенције нема ван начела културног континуитета. Због тога је СПЦ најзначајнија друштвена (политичка, економска, социјална и културна) институција код нас.

Ако кажете да је комунизам био усмјерен на уништење православне цивилизације, значи ли то да је комунизам био плански убачен као концептуални вирус  у православну цивилизацију?

Модерна не познаје спонтане друштвене процесе. Још мање познаје спонтане политичке процесе. Ако се повијест западне цивилизације састојала у процесу латентне еманципације која показује да се од „прародитељског гријеха“ до данас слобода унутар Запада фактички озбиљавала искључиво негативно – као декаденција, онда се и политичка повијест западне цивилизације не може другачије разумијевати него као једносмјеран и перманентно усмјерен процес развоја „либерализма“ ‒ процес постепене али константне „еманципативне“ дерегулације највиших вриједности које су сукцесивно проналажене као „ирационални ауторитети“. Тако је у периоду од 14. до 16. вијека а кроз форму хуманизма, ренесансе, реформације и просвјетитељства извршена „еманципативна“ дерегулација Бога као апсолутне вриједности кроз секуларизацију као тзв. еманципацију од „ирационалног ауторитета Бога“ на чије мјесто је ступио прагматични и инструментални разум. Другу фазу „еманципативне“ дерегулације, сљедеће по важности највише вриједности и на нешто нижем степену општости, представљала је „еманципативна“ дерегулација (апсолутистичких) монархија која је (на Западу) извршена у форми грађанских револуција у периоду од 16. до 19. вијека а на чије мјесто је ступила категорија народа као врховног суверена. Потом је у периоду 19. вијека извршена „еманципативна“ дерегулација тог истог етничког идентитета у корист нације и националне државе. Затим је у 20. вијеку кроз два свјетска рата те кроз даљу формализацију ума успостављањем демократских начела правде, једнакости, слобода, права и процедура извршена „еманципативна“ дерегулација националног као преостале највише вриједности у корист личног као индивидуалног и то кроз конструисање супранационалних формација које су довршиле разарање традиционалних форми друштвености. На крају, концем 20. и почетком 21. вијека, глобално друштво у настанку затиче личност као једино преостало острвце слободе која отвореном друштву као празном идентитетском простору сада представља посљедњи „бастион ирационалности“ који је у форми постмодернистичке ентропије рационалности неопходно „еманципативно“ дерегулисати на путу ка свеопштој еманципацији као процесу изградње програмиране људске егзистенције.

У том смислу „убацивање“ комунизма у православну цивилизацију има се разумијевати као повјесни пројект који је имао најмање два циља: дерегулацију политичког бића православне цивилизације кроз рушење монархије и дерегулацију социокултурног бића православне цивилизације кроз изградњу атеизма.

У својим чланцима износите и став да је Модерна иманентно тоталитарна те да је најдосљеднији облик тоталитарности аутогеноцидност – како се све пројављује аутогеноцидност?

Да би се дошло до ваљаног мишљења, како каже Адорно, прво треба проћи кроз ледену пустињу апстракције. То у нашем случају опет значи претходну теоријску елаборацију.

Ми се још увијек крећемо у оквирима које је поставила Модерна. То у политичком смислу значи да држава још увијек представља индикатор повјесности, а то значи и права на опстанак. Да напоменемо: основна консеквенца Хегелове филозофије повијести гласи да народ који нема државу нема право на опстанак. То је могуће отуда што народ који није државотворан не судјелује у повијести на битан начин. А то опет значи да није историјски. Отуда је државност претпоставка политичког бића Модерне.

Кад је ријеч о нама, не треба заборавити да је Српска православна црква државотворна. И не само то. Нама наша повијест показује природу овог односа: државе нема без Српске православне цркве, али Српске православне цркве има без државе. То значи да је СПЦ не само извор и услов српске државности него и њена судбина. Наравно под претпоставком да је та државност о којој говоримо доиста српска. А она посљедњих пола вијека није српска јер се од Другог свјетског рата наовамо степен модернизације српског националног бића исказивао степеном еманципације од (СПЦ) као своје суштине. Због тога је данашњи дискурс о двије или три Србије лажна дилема јер ниједна од тих Србија није српска – напросто, све су европске.

Тек под тим премисама може се извући ваљан закључак о феномену аутогеноцидности као најдосљеднијем облику тоталитарности који безусловно настаје онога тренутка када пристајањем на колонизаторску иманенцију западног друштва прихватимо, признамо и легитимишемо модерну праксу као једину могућност друштвеног живота.

Процес глобализације (неолиберална фаза модернизације) смјера успостављању глобалног отвореног друштва које се појављује као стратегија радикалног брисања националног идентитета. Будући да је национални идентитет повјесно утемељен у културном континуитету, онда сваки политички пројект мора бити сагледаван у перспективи православне традиције као свијета живота. У противном он је аутогеноцидан јер није израз аутономних капацитета који произилазе из сопствене традиције. У оној мјери у којој наше националне елите нису успјевале одговорити изазову глобализације – у тој мјери су оне себе легитимисале као аутогеноцидне. Умјесто да развојно репродукују политички, економски, социјални и културни суверенитет националног бића, националне елите активно раде на његовој деструкцији. Примјера активног рада на властитом самоуништењу има много: ерозија политичког суверенитета кроз евро и нато интеграције, ерозија фискалног суверенитета кроз либерализацију тржишта, ерозија социјалног суверенитета кроз депопулациону социјалну политику, ерозија културног суверенитета кроз секуларизацију традиције и религије. Показатеља има много: у Републици Српској живи око 1.380.000 становника. Од тога око 24.000 милионера, 300 мултимилионера, 46 одсто незапослених и сиромашних. Око 17 одсто становништва је испод границе сиромаштва. Од око половине становништва које је запослено само 5 одсто има доходак већи од 1.000 КМ. А посебно поражавајући податак јесте да дугорочни демографски потенцијал РС чини 146.000 дјеце (особа млађих од осамнаест година). Због тога ће Република Српска за двадесет година (п)остати само политичка идеја! Да ли је то довољан показатељ аутогеноцидности?

Гдје видите излаз за српску заједницу у РС и уопште, гдје видите прави пут у оквиру српског корпуса?

Будући да је савремено друштво програмирано друштво, а то значи да не постоје спонтани друштвени процеси него су друштвени односи организовани и контролисани из центара моћи, концептуални оквир националног развоја не може (и не смије) бити спонтан. Он мора бити непрекидно организован. Ако знамо да је политички облик моћи основни облик моћи и организациона социјална основа 18. вијека, економски облик моћи основни облик моћи и организациона социјална основа 19. вијека а културни облик моћи основни облик моћи и организациона социјална основа 20. и 21. вијека, онда слиједи да стратегија националног развоја, да не би била анахрона, мора бити културно условљена. Тиме опет долазимо до православне традиције као свијета живота и до рехабилитације политичке улоге Српске православне цркве (политичка улога СПЦ може се састојати бар у томе да путем јавног давања и одузимања легитимитета коригује политичку праксу странака на власти). Једино под тим околностима може се напустити модерна (тоталитарна и колонизаторска) концепција политике као прагме и рехабилитовати (аутентична и саборна) концепција политике као праксе – православне политике као праксе свијета живота која никада и није престала бити интерсубјективна Ми-брига за заједницу.

Ако је чињеница да српски корпус већ дуго времена бира западну цивилизацију (формално, на нивоу облика друштвеног уређења, али и у области културе) колика је могућност да он направи друштвени и културни заокрет?

Индивидуална психологија показује да само индивидуална траума има довољан потенцијал за радикалну трансформацију личности. Социјална психологија, такође, показује да само колективна криза посједује капацитет фундаменталне активације колективитета. Наша повијест, опет и изнова, показује да само услови непрекидног слома националног идентитета садрже потицаје за самоосвјешћење. Такође, и православна духовност казује да пут страдања јесте пут узрастања. Дакле, суочени са истим искуством, истом закономјерношћу, ми овакви какви јесмо, немамо велике основе за неодређеност, осим што нам остаје непозната коначна форма овог предстојећег слома. Међутим, у простор који отвара есхатолошко ишчекивање краја има смисла уносити свој ред – знајући сасвим извјесно да ми нисмо субјекти поменуте кризе. Отуда и истовремено, у оној мјери у којој се питање есхатолошког ишчекивања краја може везати за карактер друштвених односа, у тој истој мјери израста неопходност унутрашње измјене човјека, јер само она може бити исправна негација поствареног свијета. Дакле, једини могући заокрет који можемо начинити јесте заокрет према унутра – друштвена промјена се мора догодити изнутра, а не споља (овај заокрет Ми смо одувијек и били дужни учинити, јер Ми нисмо пролетери – Ми смо континуитет и Ми своје насљеђе добијамо од предака због чега имамо обавезу његовог репродуктивног увећања). Штавише, друштвена промјена се прво мора догодити унутра да би се уопште могла догодити вани, јер изградња личности јесте изградња заједнице. Тек тако се унутра, у личности као самом бићу социјалног, припрема препород дубљи, трајнији и важнији од оног спољашњег који се саморазумљиво претпоставља. Тек тако изнутра, из самог социјалног бића личности, израста заједница која наново доказује да социјално никада и није престало бити само корелат духовног.

„КОНАЧНА АПОТЕОЗА ”

Да ли на Западу постоји уједињеност у вези са наступом према Истоку и да ли тамо постоји један центар моћи који то диригује? А то би даље значило да је историја процес који се може контролисати?

 

Ако су плуг, парна машина и микрочип само видљиви показатељи једног знатно дубљег процеса, процеса због кога је Хајдегер и могао рећи да је атомска бомба зачета у Парменидовој помени, онда слиједи да је повјесни процес изразито континуиран а то значи и усмјерен. Ако се, социјално-филозофски посматрано, са становишта Запада повијест разоткрива као континуирани развој инструменталне рационалности, те ако је таква повијест у својој основи темељно конституисана Јеврејством, античком филозофијом, Римским правом и хришћанством, онда су могућности за непредвиђено кретање врло сужене. Због тога основно питање постаје не да ли повјесни процес има субјект нити да ли се он може контролисати, већ који се конститутивни фактор, у којој форми и у којим конкретним повјесним условима појављује као носилац овог процеса.

Прву компоненту овог процеса представља старозавјетни етички рационализам Јевреја. Ако је познато (из Старог завјета) да су Јевреји под Мојсијем већ прошли кроз прве велике подјеле рада и били врло успјешни трговци са развијеном институцијом хипотеке, шта онда може значити чињеница да је неких 600 година касније Солонова реформа (594. год. п.н.е.) била покушај санирања економске кризе система античке партиципативне демократије која је изазвана хипотекарним задужењима на земљу? Такође, шта онда може значити чињеница да је неких 600 година касније разрушен Јерусалим и да су Јевреји стога, оставши без државе, постали свјетски феномен? Опет и изнова, шта може значити чињеница да су зачеци капиталистичког начина производње настали као резултат преузимања старозавјетног етичког рационализма Јевреја од стране римокатоличких хришћана у трговачким градовима Западне Европе, почев од 13. вијека? И на крају (али не и по значају) шта може значити Марксова теза да Јеврејство постиже свој врхунац довршењем грађанског друштва?

Другу компоненту поменутог процеса представља Аристотелова филозофија а трећу развој Римског права које је као прво рационално право постало основа правног система модерне Европе. Четврту компоненту представља пропаст Западног римског царства те појава и развој схоластичке филозофије. Схоластичка филозофија изграђена на начелима инструменталне Аристотелове филозофије имала је тенденцију надомјешћивања претходне патристичке (у Платоновој филозофији засноване) хришћанске филозофије и као таква је повјесно означавала апостолски неиздрживу тежњу ка рационализму. Превласт инструменталнорационалне схоластичке филозофије у којој је разум уздигнут изнад вјере довео је до ревизије Симбола вјере у 9. вијеку и апотеозе ауторитета у форми папинства те узроковао у 11. вијеку шизматично и јеретичко исклизнуће Католичке цркве из духовног хабитуса у тоталитаризам инструменталнорационалне организације. Због тога Римокатоличка црква и теолошки и историјски представља само логичкоорганску посљедицу инструменталнорационалне повјесне сукцесије. Тек пету фазу повјесног процеса представља Модерна у којој је извршена коначна апотеоза људског разума и у којој ће цијела повијест (западне) цивилизације бити схваћена као многоструко вариран кумулативни развој инструменталне рационалности као суштина повјесног процеса.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *