Пошто кошта цена

Пише Момир Булатовић

Када је реконструисана влада одлучила да се позабави економијом као питањем свих питања, подигла се невиђена медијска бука а јавност је окупирана армијом економских аналитичара и експерата који су објашњавали колико ствари стоје лоше, усљед чега морају постати још горе, да би на (некаквом) крају ипак свима било добро

Колико економиста је потребно да бисте замијенили једну прегорјелу сијалицу? – Ниједан! Треба само створити одговарајуће услове на тржишту и очекивати да се она промијени сама од себе.“ Ова се анегдота приписује студентима најелитнијих енглеских факултета за економију у времену настанка свјетске економске кризе и опалог интересовања за студије економске науке.

Она, истовремено, приказује стање у којем се ова наука налази прије, током и у садашњој фази кризе. По свему судећи, она се показала потпуно бескорисном. Ваљда због тога што се чини да је (макар у свом официјелном дијелу) изгубила ореол научности. Економисти који су заступљени у јавности одавно не трагају за истином, већ за корисним објашњењима несхватљивих и нерационалних појава које ствара економска криза. Објашњењима која, наравно, не иду у прилог све већем броју обесправљених и осиромашених људи (Маркс их је назвао „сувишно становништво“) већ малом броју све богатијих и бескрупулозних. За мале хонораре и велике титуле, они су постали слуге новца, иако причају као господари истине. Ова општа истина се посебно јасно (и болно) показује у расправама око нове економске политике владе Србије.

КЕЦ ИЗ РУКАВА Када је реконструисана влада одлучила да се позабави економијом као питањем свих питања, подигла се невиђена медијска бука а јавност је окупирана армијом економских аналитичара и експерата који су објашњавали колико ствари стоје лоше, усљед чега морају постати још горе, да би на (некаквом) крају ипак свима било добро. Савјетнички тим „државног врха“ ојачан је неким звучним именима из политичке и финансијске прошлости Европе (Строс-Кан, Гузенбауер…) а они су видно уживали у повраћеној слави, макар и на овим малим просторима. Бивши челник доказано успјешног и добронамјерног ММФ је чак окупио и преслишао неке српске привреднике и државне чиновнике, постављао питања, склапао слику и мудро се повукао у своју кућу, одакле ће, како кажу, дати предлог рјешења за оздрављење српске привреде и финансија. Ишчекат не можемо.

Наравно, резултат овако испразног парадирања, у ма какво одијело да буде обучен, једино може да буде просјачки. Све неодољиво подсјећа на човјека који је чврсто одлучио да одвоји једно поподне и да научи кинески језик. Његове намјере су биле чврсте а воља неупитна. Чак је и вриједно радио током цијелог поподнева, али…

ПЕТ ПРАВАЦА Када се размакне завјеса неукости, неукуса и почетништва која још покрива ову сцену, остаје исувише много питања иза којих стоји велика стрепња за економску и укупну будућност Србије. Она долази и од оних који би се насладили неуспјехом владиних мјера и покушаја, али (још је значајније) и од нас добронамјерних, који бисмо се искрено обрадовали успјеху, иако у њега сумњамо.

Прихваћена рјешења, о чијој разради и примјени се расправља и на којима се ради, имају пет основних праваца. Први је повећање пореза на потрошњу, плате и касније на имовину. Ово спада у домен финансијске репресије коју држава примјењује према свима, понајвише према становништву. Други је промјена радног законодавства којим ће бити поједностављено отпуштање радника што се иначе, у духу најављених реформи, готово нескривено представљају као основни изазивач невоља. Треће, убрзаће се стечај и банкрот предузећа која су деценијама „на државној грбачи“. Четврто, реформисаће се јавна предузећа која су циљно представљена као терет који више не може да се подноси, па ће морати да се приватизују. И пето, реформисаће се и сама држава. Она ће се одрећи права да даје субвенције, јер је, како њени челници кажу, спора и корумпирана, па ће новац давати пословним банкама које ће ефикасније подстицати привредни развој и пројекте. Наредна ће година, кажу креатори, бити дугачка и болна. Лицитира се губитком стотињак хиљада радних мјеста и гашењем више стотина предузећа, претежно оних у „реструктурирању“. Али, настављају, то се мора урадити како би се на крају појавила привреда која доликује уређеној европској држави и кандидату за чланство у ЕУ.

Али, како ће се то десити, нико не говори. Све се подразумијева. Тржиште ће учинити свој магични плес на који ови експерти не троше енергију да га објасне широким народним масама. Сијалица је прегорјела и, како нас увјеравају, треба бити стрпљив и сачекати да се промијени сама од себе.

Да, наравно, овај модел је саставни дио (читај нужни услов) наставка европских интеграција Србије, као пута без алтернативе. А за такву се цијену не пита пошто кошта.

[restrictedarea]

УЛОГА ДРЖАВЕ Европска унија је изградила заокружен приступ улози државе у економској сфери. Држава, у овом моделу, има улогу да интервенише на начин да, као основно, спасава од пропасти банке и друге финансијске институције и стране корпорације које су „превелике да би пропале“. Тиме се врши социјализација губитака и приватизација добитака. Овај „изврнути социјализам“, са становишта економске науке, представља најгори од свих могућих свијетова. Друго, она заводи и снажно одржава политику штедње (под именом – буџетска консолидација, односно финансијска репресија) чиме додатно погоршава редистрибуцију националног дохотка. Коначно, у створеним негативним приликама допунски доноси мјере штедње и стално их појачава.

Реалне економске посљедице су да дерегулација коју врши држава доводи до монополизације тржишта и пораста општег нивоа сиромаштва. Наставља се прерасподјела кроз политику пореза (подстицаји за богате) и ограничења на тржишту рада. Долази до експлозије приватног богатства међу малим бројем оних на врху и до пада општег нивоа потрошње. На крају, нагло расте број кредита које становништво и привреда не могу отплатити чиме западају у дужничко ропство. Сама држава, усљед пада привредне активности и смањења нивоа потрошње, мањак у буџету мора да надокнади новим иностраним задуживањима и доспјева у потпуну зависност од кредитора. Затим се отвара нови круг патње на вишем нивоу. Нови кредити, нова отпуштања, нова рецесија…

Не треба превелика читалачка пажња да би се уочила подударност мјера које остварује влада Србије са праксом коју је ЕУ наметнула Грчкој, Португалу, Шпанији, Словенији, Кипру, Ирској, Италији… Практично, свима осим Њемачкој која их, у сарадњи са Тројком, немилосрдно утјерује унутар еврозоне. Сви знају какав је крајњи резултат оваквих поступака. Будући да су све ове чланице еврозоне у нерјешивим економским неприликама, на основу чега нада да ће на примјеру Србије бити сасвим супротно?

ДРЖАВА И ХРАНА Ове године су пољопривредни произвођачи, незадовољни откупним цијенама, организовали блокаде путева и тражили пријем код првих људи државе. Први потпредсједник владе им је рекао да држава не одређује цијене, већ да је то посао тржишта. То је тачно, уз напомену да то није резултат божје воље, нити економских законитости, већ избора саме државе.

Овај аутор је имао историјску част да буде на челу Савезне владе СРЈ у којој су значајан допринос дали и људи из садашњег „државног врха“ Србије. Уз захвалност за сарадњу у данима тоталних економских санкција према нашој држави и, посебно, када су падале бомбе и ницале рушевине, он има и право и дужност да подсјети како је тада рађено. Држава је одређивала откупне цијене свих стратешких пољопривредних производа. Оне би биле унапријед објављене (да би могла да се изврши рачуница код произвођача) и гарантоване буџетом. Цјелокупна понуђена количина је откупљивана, а плаћање је било приликом предаје робе у робне резерве. Новац за откуп је био из примарне емисије (штампала га је Народна банка) али није производио инфлацију. Деценијска пракса СФРЈ и СРЈ показује да нема инфлације када се нови новац повлачи из употребе (поништава) како се врши плаћање пшенице купљене из робних резерви.

Одржавање монетарне стабилности јесте важан, али није најважнији задатак државе. Откад је свијета и вијека, држава треба да за своје становништво, у материјалним билансима, осигура довољно „пшенице и соли“. Све остало становништво може да прибавља на разне начине. У оно доба, након намирења сопствених потреба, у билансима смо имали преко два милиона тона пшенице са којом смо могли на свјетску пијацу. Данашња Србија нема пара ни за сто педесет хиљада тона у робним резервама. Да и не спомињемо текућу аферу о нестанку осамдесет хиљада тона пшенице за којом полиција интензивно трага.

Упркос свеобухватним економским санкцијама, ратном окружењу и НАТО агресији, успјели смо да преживимо, сачувамо производне капацитете и спасимо становништво од глади. Чак су и веома брзо и успјешно обновљени најважнији објекти уништени од наших НАТО пријатеља. Тада нису постојале народне кухиње, јер за њих није ни било потребе, будући да је ондашња држава значајна средства усмјеравала центрима за социјални рад и за избјегла и расељена лица. Рјечју, тада смо остваривали концепт државе која у центру дјеловања има своје становништво и његове реалне потребе. Нисмо распродавали предузећа, али смо их пажљиво приватизовали. Једно по једно (а не распродаја ђутуре која је дошла са „демократским промјенама“ што сада сви описују као несумњиву катастрофу) јер се једино тако може бити одговоран. Ондашњи концепт државе, оличен у политичкој филозофији и пракси Слободана Милошевића, био је сасвим различит од оног који упорно и болно намећу ЕУ и НАТО. Строб Талбот, бивши замјеник америчког државног секретара и главни преговарач током рата, отклонио је сваку дилему изјавом: „Најбоље објашњење за рат који је НАТО започео јесте отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи – а не тежак положај косовских Албанаца“.

Када се Руска Федерација, под вођством Владимира Путина, опредјелила за сличан концепт улоге државе у привреди, Русија се подигла из јелциновских рушевина. Кина је, са истим погледима на задатак државног апарата, почела пробој ка свјетском економском мјесту број један. Индија се лишила сиромаштва, Бразил постао привредна велесила…

МЕЂУДРЖАВНА САРАДЊА На бројним и ритуалним европским или регионалним окупљањима данашњи државници у камере изјављују како су сва политичка питања уређена на најбољи начин, те да треба „интензивирати економску сарадњу“. Већ је постала флоскула тврдња да је (билатерална) економска сарадња много испод политичке, те да ће се њеном унапредјењу посветити све снаге.

Али, тренутак. Како то може да се оствари? Јер владе говоре домаћим привредницима да своје проблеме сами рјешавају на тржишту и да оне немају ингеренције над њиховим пословањем. Како оне онда могу да наведу своју привреду да поступа по одредбама међудржавних споразума? Очигледно никако. Али није важно, јер то и није циљ. Није циљ домаћа привреда, већ подстицаји за стране инвеститоре. Држава се одриче пореза и такси на дуги низ година. Даје земљиште и обезбјеђује комуналије. Коначно, непосредно плаћа огромне своте новца по новозапосленом раднику одричући се било какве контроле трошења државног поклона. Укратко, то је држава која служи страним инвеститорима због којих треба рашчистити домаће (привредне) рушевине.

На савим другом крају се налази примјер гасовода „Јужни ток“. У питању је једна од најважнијих геополитичких и економских одлука Србије, којој се сваки њен држављанин и искрени пријатељ мора од срца обрадовати. Али, у склопу ове теме, пројекат не би био могућ без пресудне улоге државе. Питање, ако за неки добар пројекат треба убрати (заслужене) ловорике славе, зар не треба гутати чемер због свих осталих промашаја? Досадашњих и будућих који су несумњиви, уколико се реализују владине мјере за „спас привреде“.

РЕПРИВАТИЗАЦИЈА  Чини се да је најопаснији дио онога што се назива планом економског опоравка Србије однос према јавним предузећима. Влада ставља приватни бизнис у први план и не штеди ријечи у осуди јавног сектора. То је, да подсјетимо, онај дио привреде који је под њеном непосредном ингеренцијом и, сљедствено, под пуном одговорношћу. У ружењу јавног сектора предњачи Саша Радуловић, министар привреде. Као и свако ко умишља да историја почиње од њега, он описује јавашлук који је затекао заборављајући да, чак и да је све тако како говори (а срећом није) за то кривце треба пронаћи најприје међу онима који су њему омогућили да буде министар. Одсуство озбиљне евиденције и непостојање контроле трошења државних пара кривица су онога који даје (народни) новац, а мање оних који га примају. Уосталом, управо је у складу са тржишним начелима (у које се именовани заклиње) жеља да се што више новца узме са што мање трошка. Стога је понашање јавних и предузећа у реструктурирању савим тржишно, што се не може приписати влади и њеним агенцијама.

Рјешење овог хаоса није у приватизацији, него у повећању контроле и одговорности државних служби. Дискусија о феномену „представништва“, као изразитом проблему у функционисању капитализма западног типа, траје добрих осамдесет година. Ради се о чињеници да су власништво и управљање капиталом одавно раздвојени и имају све мање непосредних веза. Менаџери корпорација, са незнатним учешћем или без икаквог учешћа у капиталу, доносе све управљачке одлуке. У том процесу, они природно (када нема контроле) воде рачуна о својим економским интересима и то у кратком року. Нашки речено, краду док их не ухвате.

Приватизација јавног сектора се намеће само неукима и сиромашнима. То је рјешење за земље Трећег свијета које натурају Свјетска банка и ММФ. У Америци и другим водећим капиталистичким државама, зна се гдје је проблем. Он није у приватизацији, будући да се у фирмама које су друго име за приватну својину, краде подједнако као и у свим осталим. Стога би министри требало да престану да се бахато хвале својим незнањем и почну да траже рјешења која су стварна у односу на заиста огромне проблеме у јавном сектору. У супротном, прелазиће исти пут као и бројне чланице ЕУ које су приватизовале нека јавна предузећа, суочиле се са колапсом њихове дјелатности и на крају биле присиљене да их поново национализују.

ЕВРОПСКИ ПУТ Свједоци смо наглог отопљавања односа „државних врхова“ Србије и Црне Горе. Обједињава их пут европских интеграција. Црногорци воле да истакну како предњаче и да су вољни да подијеле искуства са братском им Србијом. Али, ако занемаримо испразну причу о „скринингу“ и „отварању поглавља“, ваља видјети у чему то заиста Црна Гора предњачи.

Црна Гора је скоро завршила процес деиндустријализације. Носиоци њеног привредног развоја су у стечају и банкроту. Њена главна привредна грана – туризам, у рукама је странаца, због чега сав профит иде ван њених граница. Више од три четвртине запослених прима плату мању од 250 евра. Просјечна пензија је испод двјеста евра. Плате и пензије су замрзнуте. Али, потрошачка корпа није. Она за просјечну породицу износи више од осамсто евра мјесечно. Званични подаци су, истина, нешто уљепшани, али и по њима је главнина становништва статистички мртва од глади. У таквој је трци стидно хвалити се вођством.

Овакав је резултат Црна Гора остварила на основу идентичне реторике коју сада заступа влада Србије. Резултати су свуда исти. Смањење радничких права доводи до пораста (стварне) незапослености и повећане експлоатације запослених. Смањење пореза није привукло стране инвеститоре. Пласирање државног новца преко (страног) банкарског система повећало је профите банака и умањило могућност привреди да дође до јефтинијег капитала. Реформе државног апарата снизиле су способност здравственог, образовног и социјалног система да остваре своју основну улогу, да буду од користи грађанима. Државни чиновнички апарат, упркос свим заклињањима, постајао је све већи, корумпиранији и штетнији по државу. Пад потрошње утиче на мање приходе државе и налаже даље задуживање све скупљим новцем. Једина свијетла тачка ове болне стварности биле су све учесталије похвале званичника ЕУ о добром правцу у којем се Црна Гора креће.

МАГИЈА ТРЖИШТА Ни у једном послу, у економији посебно, ништа неће само од себе да се деси. Тржиште јесте моћно, али и крајње деструктивно. Без плана и контроле, оно ствара процесе који га негирају у самој суштини. Да је човјечанство у свим другим областима пуштало да се „сијалица сама од себе замијени“, живјели бисмо у мраку. Никада не бисмо спознали тајне космоса да није било визионара и државних фондова и планова који су им омогућили да стварају.

Када би се принципи које у економији излажу „коректни“ економисти примјенили, рецимо на област медицинских наука, не бисмо имали школоване и уско специјализоване љекаре, већ гомилу надриљекара, шарлатана и превараната. Тада би било много видљивије стање које влада садашњом званичном економском науком. Оно је, нажалост, веома близу бесмислице којом је насловљен овај текст.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Све има своју цену Гос, Булатовићу,Памтимо Манстрик и те одлуке
    када су борци ЖУТЕ ГРЕДЕ гласали за издвајање од матичне државе
    свих Срба.Памтимо када је државни секретар Америке био у згради
    СИВА на Новом Београду обишао је свих ШЕСТ КАНЦЕЛАРИЈА те зграде
    и обавестио нас Србе у Америци шта ви тражите од Америке да сачува СФРЈ кад ниједни не желе с вама заједничку државу укључујући и Црну Гору Гос, Булатовићу цена је превелика јер су
    Срби издани од својих рођених.

  2. g-sin Momire,svojevremeno dadoste laznu nadu puku krajem osamdesetih te se oslobodi ogromna energija,koja nazalost bi usmerena na gluposti umesto na postenu privatizaciju kojom bi smo doakali svetskim politickim reziserima balkana,zaglibismo se do grla pa ni makac,secate se ruckova, Vas 8, cas tu cas tamo pa zatim zlo, govorilo se tada: sastale se na Cetinje republicke avetinje,tesko je biti gazda u praznoj avliji,a sto sada Vi ekonomisti, a ima Vas zaista dosta ne napisete neki novi plan makar se ponovo zvao petoljetka,koji je sprovodljiv sa jasnim ciljem da zaimamo, da ne prosimo vise po svetu,umesto sto delite diplome menadzera po zemljama bivse juge sa kojom mogu da obrisu i nos a po potrebi i donji deo ledja,zasti Vi ekonomisti ne date novu laznu nadu da se ponovo oslobodi energija iz usnulog i obmrlog puka,da se vrati preduzetnicki duh pa polako i podugo!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *