Писма „Печатових“ читалаца: Здраво, Вучела!

Објави ми  један чланак и од тада ни слова. А посла сам ти их неколико. Надам се да ћеш у  јубиларном 300. „Печату“ наћи места за ових неколико редака твог старог школског друга, врсника и пријатеља. Реч је о нечему на шта си осетљив па ће ти бити теже да преломиш.  Али рачунам да баш хоћеш  јер си, с разлогом, слављенички расположен па ћеш бити и великодушан.

Реч је о ДСС-у и о Војиславу Коштуници. Када год ти, када наврнеш на ову страну, у разговору кажем да они нису довољно активни и медијски атрактивни ти ме некаквим аргументима ућуткаш, тачније не даш ми да људски проговорим и речем шта мислим. Вазда си био брз и помало прек, ако ћемо право. Па, да сада не дужим, ево мојих примедби и предлога како да „ови твоји“ буду присутнији у јавном и политичком животу.

Да почнемо од Коштунице. Када год, додуше то је све ређе, Коштуница  на телевизији наступа и одговара на питање новинара, он увек, види се, размишља па онда каже то што мисли. Добро, не мора баш отворено да лаже, може нешто и да прећути,  али не би требало да баш толико сметне с ума оно данас опште важеће политичко гесло – са сваким лепо ни са ким искрено. Али није само ту проблем. Коштуници се види да је мислећи човек, а да ме правилно разумеш, он не би требао да размишља, он  треба да изгледа, да се прави као да размишља, да се намести као да размишља. А требало би увек као из топа и без размишљања да као из рукава одвали нешто онако без везе  и да онда настави да млати у том стилу. То српски гласачи воле.

Обавезно би морао, пре него што нешто слаже, да се широко или бар нескривено насмеје. А он нити лаже нити се осмехује. Смеје се само тамо где се сви нормални људи смеју. Можеш мислити! Не ваља му то. То је његов велики хендикеп у односу на готово све друге политичаре који просто озарени лажу и одваљују шта им прво налети на ону мрву памети коју поседују тако да ни они ни бирачи више не разликују пресне  лажи од истина, свој стварни живот од медијске и политичке фикције. Требаће времена да они то поравнају. Шта би Коштуници сметало да изговори да му се „јавља“ светло на крају тунела, да каже неки оптимистички податак који уопште не мора бити тачан, или тако нешто весело.

Знање и чврста уверења су ти, драги мој Вучела, велики хендикеп у данашњој српској и не само српској политици. То би и Коштуница морао да зна.  А он има и једно и друго. То му је неотклоњива мана. То нервира политичке противнике,  а можда и неке његове чланове и потпуно је медијски незахвално и незанимљиво. Мора се, ако хоћеш да будеш присутан, активан и гласачком телу интересантан, тврдити и причати данас једно, сутра друго. И тако вас целе године. Ако он то већ неће, а бојим се да неће, ваљда има неког потенцијала у руководству његове странке.

Насушно је потребно је да, рецимо, сви живи из руководства тврде једно а он друго, траже ванредне  изборе а да Воја  буде против, а онда после десет дана да буде обратно. Ови из ДСС-а неће да виде да је просто неопходно да цео посланички клуб јавно критикује владу и да посланици по ходницима Народне скупштине дају изјаве да неће гласати за буџет, а да онда, у дану за гласање, без промене става гласају за буџет. Онда би се на њих сјатили новинари. Могли би рећи да су то урадили због државотворности и националне одговорности или због нечег трећег. И то не би био крај оваквој активности. После два три дана било би откривено да су због гласања за неки закон који је предложила влада закучили неке положаје или места у администрацији и дипломатији и тек онда медијском интересовању не би било краја. Не би то била брука и срамота јер масовни медији би  их хвалили као страшне  „играче“.

Мора се обелоданити или измислити да  Воја воли да пева или бар да слика и пише песме. Нека крене у неки бизнис, отвори неку консалтинг фирму или слично. Морао би и он да зађе на дернеке и пијанке, а не само да оде на понеку славу пријатеља. И не мора то баш бити у Бокељки или Клубу посланика, може се шенлучити и по обичним кафанама. Нека редовно иде на кафу на нека фенси места. Нека постане љубитељ малт вискија, коњака, румова, армањака или калвадоса. Нека сам изабере.

Руку на срце кога су „ови твоји“ од представника међународне заједнице игром и песмом разгалили, развеселили и расплакали?  Никога. Једино они из ДСС-а не спознадоше величину и дубину Мартија Ахтисарија, Тонија Блера и сличних. Једино они не пробудише прикривену а традиционалну и проверену  немачку љубав према Србима, а да о англосаксонском савезништву и не говорим. Каквим су се показали сигуран сам  да би им и запретена и ненаметљива лепота Кети Ештон промакла.

Мора се мало заћи  у историју али никако  зналачки. Знање и образовање шкоде и заводе у  неразумљиве нијансе. Једноставно на ту тему треба лупати, што би наше народне масе рекле, као Максим по дивизији. Ако већ не  може Воја, а мислим да не може, нека се неко други међу њима прихвати тога посла.

Дуго већ, као што добро знаш, пажљиво пратим Коштуницу. И не рече човек ниједну једину страну реч, не изговори неки енглески стручни термин нарочито економски. А наши гласачи када не чују те већ одомаћене изразе одмах извлаче закључак  да о економији  појма немају. Чим те разумеју они знају да си нестручан. Нема чак ни онога о одрживом развоју… Чудим  се Коштуници  јер човек, за разлику од других, који не знају ни свој, течно говори бар два светска језика. Па зар једино њему српски језик није сиромашан и тесан, ајде молим те. Друго, када већ знамо да човек од када зна за себе чита што не  помене неку књигу страног аутора, што се не залепи за њу. Некада, додуше, помене неког нашег као Слободана Јовановића али му је то танко и претанко.

Мора се мало ударити и на Цркву. Не ваља им та уздржаност. Нека ударе мало по њој  па можда добију неко признање или орден к’о оно Дачић. Не може, наравно, нико васпитан и нормалан ударити к’о данашњи српски премијер али може бити подстицајно. Можда би и њих одликовали. После нека им кажу да је то само политика и да то није ништа лично и да нису љути на Бога и да му неће ништа мада би могли и тако то.

Дозлогрдили су нам свима, ако ћемо право, Србија па Србија! Неће у НАТО,  неће у ЕУ, неће у Евроазију… Ајде и да се сложимо с тим мада  би се ја лично мало загрцнуо када је ово треће у питању али они би једини само Србија, па Србија или Република Српска. Сви други би на Запад. А они неће ни у Русију. Џаба је њима што су они све средили око Јужног тока и у корист Србије и што то још није готово. Нека мрдну мало негде, нека се ослоне на неки од стубова.

Није срамота угледати се на друге. Треба узети рецепт за хиперактивност. Тако би им под хитно морали пред будућу скупштину странке ови из СНС-а врнути оног Драгана Шормаза и нека се он одмах кандидује, баш као и оно Цвијан,  на највишу функцију у странци. И да крене да нагрђује Воју. Како би то скренуло пажњу на њих. Како би се о њима писало. Како би их хвалили да су најактивнији. И не мора их томе подучавати  или у томе посредовати Мики Ракић као што је то било у случају Цвијана, мада и то не би било лоше јер би се онда преко њега могао повезати ДСС са СНС-ом и жутим картелом, па да га сви из гласа  хвале и куну се у његове способности. Када већ нису ЕУ и НАТО да им бар Мики буде заједнички именитељ.

А сад ка да те гледам и слушам. Питаш ме па зар није страначка активност рушење антидржавног Статута Војводине, све оне жалбе и примедбе Уставном суду написане из главе цијела народа, дискусије у Народној скупштини, силна принципијелна гласања, трибине, књиге, јасан опозициони став, прецизан политички увид  у свако питање, одбрана Устава и Резолуција 1244…

И заустави се више, молим те. Мога би ми до сјутра набрајат. Промашили сте и ти и они тему. Не тражи се то, јадан не био, већ оно што покушавам да предложим.

Имам ја још читав списак предлога али бојим се да ми ни ово нећеш објавит. А и не би да настављам јер ћеш ми се изговарат да ниси објавио јер је било предуго. И оволико ми је ако објавиш доста.

Замериће ми многи то знам слободно, ка и теби што неки замерају, да ове друге нисам смио да критикујем ни да им име не изговарам. Када нисам до сада то радио под морање, под диктатом, нећу ни сада. А и не ради се о томе. За већину ових других ја немам праве речи јер и мене је обогаљила ова политичка коректност. Па  за утеху помишљам шта би данас на све ово рекли покојни Драго, Ђуро, Чедо, Пуро, Вуксан и Митар. Било би ту оних правих речи као што су багра, вуцибатине, аветиње, фукаре, сплачине… Ка да их чујем и гледам како се нервирају.

Мило би ми било, драги мој Вучела, да ово објавиш па нека се љути ко год хоће и колико хоће. Не желим ја да скрећем пажњу на себе већ да они поведу рачуна и скрену пажњу сами на себе.

Честитам ти од срца што твоји уредници, сарадници и ти изгурасте тристотине бројева „Печата“. Сваки чувам. Желим теби  још толико а осталима и повише.  Ако ћеш за Божић и Нову годину на ову страну да се под обавезно видимо.  Да попијемо по коју и испричамо. Мило би ми било.

Још једном те поздрављам и било би поштено да ми ово објавиш. Нека и ови други у Београд, које нисам критикова, то прочитају. И нека тако буду бар на петнаест минута поштени па да виде како је нама ође одувјек и цио живот што би рекао наш добри Жаро.

Здраво ми био Вучела.

Машан Пуров