Доста нам је приче о небеској Србији, понављају заклетници земаљског благостања. Као да је могућно раздвојити земаљско од небеског. С порицањем небеске вертикале и на материјалном плану се пада све ниже и ниже. Зар је могућно да се ова проста истина превиђа?
Пошто је цео радни, и главнину животног века провео у Француској, В. П. се, под старе дане, смирио у Београду. Са пристојном пензијом, дано му је да са стране прати и процењује нашу свакидашњицу; ономад ми, у телефонском разговору, рече:
„Оно што овде највише фали то је, брате мој, поштење… “
Е, да је само то, да је недостатак искључиво овдашњи, и наш… Поље простирања лажи је универзално, цео свет подваљује и лажуцка. Погледајмо с каквим се све изговорима и циничним објашњењима воде прљави ратни походи! Лаже се на велико и на мало, на све стране, а ко лаже, тај и краде. У Француској су под истрагом три, или четири бивша председника владе, односно републике, а колико пратим и памтим, на десетине министара је саслушавано због корупције и злоупотребе положаја. Један кандидат за највишу државну функцију је, у предизборној кампањи, користио новчану подршку несрећног Гадафија, а други противзакониту маржу од продаје подморница у Азији. Оба случаја су попрскана крвљу невиних жртава. Предмети се годинама вуку, да на крају застаре.
Стање је свугде, више-мање, као и код нас, а новчани износи проневера и пљачки су, дакако, знатно већи. О подвали коју је извео њујоршки банкар Бернард Мадоф наши преваранти могу само да сањају. Педесет шест милијарди долара! Сви ми да се у со претворимо, не бисмо Мадофу ручка осолили… Осуђен је на два столећа робије; могли су му дати и милион година, оно после стоте не улази у људску рачуницу, оно припада вечности.
*
Велике преваре разарају економију, а мале замрачују оно мало смислености за коју се живот непрестано бори. Организовани криминал је спектакуларни облик зла; они блажи видови, с којима се миримо, или им, понекад, подлежемо, штетнији су за духовно здравље заједнице и појединаца. Непоузданост у извршавању обећаног и лоповлук у мишљењу су органски повезани. Ко је непоштен према себи, такав је и у односу са ближњима, са пријатељима и непријатељима, у браку и породици, у политичкој и економској утакмици. Нема напретка без честитог односа према раду, и без спремности за суочавање са стварношћу, каква год била. Истина ослобађа. Погађајући се са њоме, увежбавају ситну сналажљивост и превртљивост, укопавамо се у беспућу.
[restrictedarea]*
Сва та замајавања, та јалова лудовања, јевтина визионарска пијанства која нам се нуде као рецепт коначног спасења, наводе нас да се запитамо колико наши политички људи обмањују сами себе, а колико свесно лажу јавност, и да ли је ту уопште могућно повући црту разграничења…
*
Под јаким спољашњим притиском жива маса се расцепила по шавовима који су се и у прошлости најлакше кидали. Већина је, по утврђеном рефлексу, оборила главу: зна шта зна, ћути, гледа да преживи, а њене демократски изабране вође су поклекнуле пред надмоћном силом, легле на земљу, и настоје да се, пузећи, увуку у непријатељски табор, да постану равноправни чланови Свете алијансе. Као да је равноправност између победника и поражених уопште могућа, као да се она осваја забијањем главе у песак. Односе међу земљама и народима одређују интереси, а регулише их међународно право које је, управо са агресијом на Југославију, укинуто. Конкретни интереси умањују одбојност и неповерење међу државама, али је о пријатељству ту малоумно говорити. Поражени великодушно пристају на заборав, узалуд: починитељ је још како свестан свог недела. Једна стара арапска мудрост поучава да треба бежати из града у коме смо доживели понижење, чак и ако је тај град сазидан од чистих рубина. Наши несрећни предводитељи би да се у том граду трајно настане. Принуђени да образлажу свој избор, говоре којешта. Треба бити реалан, кажу. Устав се не маже на хлеб, и патриотизам не може заменити гориво за тракторе. То је тачно, али је тачно и да се жртвовањем самопоштовања не обезбеђују маслац и бензин. Напротив, ко заложи част, остаће истовремено и без достојанства, и без хлеба. На дуже стазе, отпор би дао плодове које „реалисти“ нису у стању ни да замисле.
Гласови негодовања су ретки, и утолико драгоценији. Једна једина политичка струја, са двадесетак представника, наставља традицију непокоравања. Колико да се не угаси света ватра.
*
Држава, као установа, пролази кроз неповољно историјско раздобље. Јуче су јој предлагали умирање, данас је пријатељски гуше. Моћници су измислили право на ингеренцију: могу упадати у друге земље кад год процене да је неко у опасности, или да је нешто угрожено. (Ово право би, можда, користиле и мале земље, али немају на коме). Оружје отвара пут Капиталу. Државу, као изразито националну творевину, ваља разбуцати, разбити је на првобитне састојке, на регије и покрајине, по мерилима верским, економским, политичким, етничким, како је где згодно. На мале, ослабљене заједнице удара се изравна, отворено; оне веће се подривају обазривије, из суседних дворишта. Основна јединица новог поретка требало би да буде Land терен лишен државноправног суверенитета, проходан за велики капитал, подвргнут геостратешким плановима освајача. Покрајина се запоседа у име слободе коју носе регионализација и децентрализација. Лаж је, још једном, праћена племенитом реториком. Отмица Косова се приводи крају, на Војводину и Рашку се бацају жудни погледи. Украјина им измаче за коњски нокат: кеса је тренутно празна, а газда не воли да је дреши ни кад је пуна.
У покореној и пониженој земљи сваки грађанин, који ћутке гледа шта се збива, покорен је и понижен. С губљењем колективног угледа губи се и лична част, што води у очајничко усамљивање. Доста нам је приче о небеској Србији, понављају заклетници земаљског благостања. Као да је могућно раздвојити земаљско од небеског. С порицањем небеске вертикале и на материјалном плану се пада све ниже и ниже. Зар је могућно да се ова проста истина превиђа?
*
У операцију великосветских прљавих послова увучени су и велики идеали звани демократија и кодекс људских права. То су приватизоване светиње неоколонијалног препорода. Под тим се обландама даде свашта подметнути и наметнути, то су изговори с којима се изводе успешне војне интервенције. Најпре се изазове пожељна хуманитарна катастрофа, а потом њен узрочник похита да се ували у слабо брањен простор. Демократија и људска права су трговачки артикли, чији поседници настоје да своју робу натуре сиромашнима и неразвијенима. Демократија има своју цену, она је патент заштићен повељом о проналазачким правима. Изумитељ наплаћује тантијеме, у натури и у готовом. Такса се плаћа независно од тога да ли је роба поручена, или насилно испоручена, кадикад уз трошкове везане за ракетирање и бомбардовање.
*
Јуче, ослобођење човека и рада; данас, ослобођење грађанина од свести о националној припадности. Уместо укидања класних, нови усрећитељи би да потру расне разлике. Човек је житељ километарске приградске самопослуге, ждерач генетски модификованих fast-food ђаконија.
Ближи се Божић. Овом, који се слави по грегоријанском календару, мој Стефан, склон тачном и духовитом изражавању, дао је име Nоël commercial. Дан рођења Онога који је (према сведочењу Матеје, Луке и Марка) изагнао трговце из јерусалимског храма, претворен је у хистеричну купопродајну гужву. Лаж је продрла и у обележавање главног празника Западне хемисфере; од Исусовог завета остао је кичерај. У робним кућама Хексагона сусреће се, ове године, необичан натпис. Купујте француско! Свака част Европи, и остатку света; треба гледати најпре себе. Ако смо браћа, кесе нам нису сестре. Причу о слободном тржишту, на коме побеђују најбољи, и најјевтинији, оставимо за неку другу прилику. А и они из Еurope zdaj честиташе нам, преко Мercatora крсну славу. Брат је мио које вере био, бар донде док им свраћа на касу.
[/restrictedarea]