Нови европски фашизам

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Фашизам се у Хрватској попвампирио баш после уласка у Европску унију, која званично има другачију идеологију и систем вредности

Хрватска је протекле недеље била у центру пажње медија из Европске уније, али не због антисрпске хистерије, заштите ћирилице или протераних Срба, већ због референдума о браку као заједнице мушкарца и жене, те иступа хрватског фудбалера и репрезентативца, Јосипа Шимунчића, кога је Окружни суд у Загребу казнио са 25.000 куна (4.400 долара) за нарушавање јавног реда и мира и подстицање међунационалне мржње. Хрватски репрезентативац је после победе над Исландом (2:0) на стадиону „Максимир“ поздравио гледаоце усташким поздравом „За дом спремни!“ изазвавши масовну хистерију.

Европски медији су сложно констатовали да је Хрватска подељена на два табора, при чему су људи са алтернативним сексуалним опредељењем жртве, као и Срби. Суштина је, наводи Љубов Љуљко за протал pravda.ru почетком децембра 2013. године, да заиста постоји велики ризик да се Хрватска под утицајем Европске уније дефинитивно преусмери ка фашистичко-усташкој идеологији и систему вредности.

 

ХРВАТСКИ ФАШИЗАМ ЈОШ ЖИВИ Хрватска је избегла да се суочи са одговорношћу за испољени фашизам током Другог светског рата, као и за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, јер је Црвена армија после ослобађања Београда своје напредовање усмерила на север, а не на запад. То је узроковало да је Независна Држава Хрватска (НДХ) била ликвидирана не од стране совјетске армије, већ од савезника, који нису желели да открију истину о злочинима усташа, при чему су усташке вође спасене од истог тог Запада, те су потом умирали природном смрћу као слободни грађани у Аустралији, Јужној Америци и САД, пише Игор Макаров за портал nnm.me. Савезници су једноставно оставили Хрватску унутар Југославије, не питајући за њену одговорност за геноцид, а жртве усташтва су приписали неименованим фашистима или Немцима. Зато су Концентрациони логор „Јасеновац“, као и друга српска стратишта, остали непознати широј европској јавности.

Према истраживању Међународног покрета „Свет без нацизма“, објављеном на властитом порталу под насловом „Фашисти наступају“, број присталица фашизма расте у свим државама које се граниче са Русијом. Највише га има у прибалтичким републикама (Литванија, Естонија) затим у Украјини, Молдавији, Румунији, Мађарској, а у новије време и у Хрватској. Када се погледа карта Европе, јасно се види створени фашистички фронт према Русији. „Изненађење“ је повампирење фашизма у Хрватској и то баш после уласка у Европску унију која званично има другачију идеологију и систем вредности. Део аналитичара то повезује, између осталог, са растом отпора Срба уласку у НАТО и ЕУ, односно са почетком изградње гасовода „Јужни ток“ и наговештајима да би Србија могла везати геополитичку судбину за Русију. Тиме тумаче и благу реакцију Брисела на антисрпску хистерију и покушај забране ћирилице у Хрватској, чиме ударају на темеље источнословенске културе, дакле не само српске, већ и руске, белоруске, бугарске, украјинске…

Приликом поменутог истраживања, Међународни покрет „Свет без нацизма“ је проучавао, пре свега, законодавство (да ли је способно да се одупре обнови фашизма; хероизацији немачког националсоцијализма и следбеника Хитлера; масовним окупљањима неонациста; ширењу међунационалне мржње, расистичким испадима, насиљу и терору; неонацистичким групама и партијама и прогонима учесника/партизана (ветерана) антихитлеровске коалиције током Другог светског рата. На основу тога, покрет је урадио рангирање држава у којима постоји опасност од неофашизма: Литванија, Украјина, Молдавија, Естонија, Румунија, Мађарска, Финска, Пољска, Немачка и Хрватска.

[restrictedarea]

Како пише лист „Руска Немачка“, током последњих пет година у Европској унији је, према спроведеним истраживањима, забележен раст антисемитизма. Социолози су испитали 5.800 Јевреја, грађана Европске уније (који живе у Немачкој, Белгији, Француској, Мађарској, Италији, Летонији, Шведској и Великој Британији). У овим државама живи 90 одсто Јевреја Уније. Резултати су запањујући: 66 одсто Јевреја сматра да је антисемитизам велики проблем државе у којој живе, а 76 одсто је изјавило да се ситуација последњих пет година погоршала. Сваки пети анкетирани је изјавио да је лично био нападнут последње године, а напад већина (75 одсто) није пријавила никоме, чак ни друштвеним организацијама које се баве борбом против антисемитизма и ксенофобије. На тај начин, званични подаци о расту фашизма и антисемитзма у ЕУ не одражавају реално стање јер је заправо много горе.

Према мишљењу Бориса Шпигеља, председника Међународног покрета „Свет без нацизма“, а како преноси портал покрета worldwithoutnazism.org, светска економска криза, глобализација, миграције и политичка нестабилност у неким деловима света, те криза идеологија у Источној Европи, доприносе обнови савременог нацизма. Многи научници, попут П. Ј. Рахшмира у књизи „Порекло фашизма“ објављеној 2006. године, бавили су се питањем обнове фашизма у Европи и притом констатовали: „Фашизам не наилази са Истока, већ са Запада. Специфичност данашњег фашизма је да се појављује у ‚либералној‘ варијанти и користи другачије пароле, али при свему томе суштину није променио“.

Што се тиче прилика у Хрватској, јасно је да влада не контролише ситуацију. Наиме, према писању медија, хрватска социјалдемократска влада је, попут Француске, хтела да легализује истополне бракове, записавши у Уставу да брак није обавезно заједница мушкарца и жене. Истовремено, у школама је започето са „здравственим“ образовањем да би се деци разјаснили истополни бракови. Тада је реаговала Римокатоличка црква у Хрвата дајући иницијативу да се одржи референдум у вези са дефиницијом брака. Влада је на референдуму изгубила, a ова се римокатоличка творевина сврстала раме уз раме са Пољацима (где је почетком 2013. године одбачен закон о истополним браковима). На другој страни, Хрватска је чланица Европске уније и у обавези је да исповеда политику трпељивости. То значи да хрватски референдум значи и политичку битку између владе и становништва, која ствара изузетак за сличне активности у Европи.

Против традиционално схваћеног брака на референдуму се изјаснило 33 одсто  бирача, при чему је посебно интересантан податак како су гласали Хрвати из дијаспоре (за истополне бракове било је 73,26 а за традиционалну породицу 26,21 одсто). Резултат референдума за владу има обавезујући карактер.

Председник Хрватске Иво Јосиповић је истакао да резултати референдума могу Хрватској донети репутацију нетолерантне државе, а према мишљењу премијера Зорана Милановића референдум ставља под упитник право људи на толеранцију и избор, алтернативу. Без тога се уводи у живот дискриминација.

 

ЧЕКАЈУЋИ ОСВЕТУ БРИСЕЛСКЕ БИРОКРАТИЈЕ Европска унија званично није коментарисала хрватски референдум, али ће пре или касније показати незадовољство Загребу, истиче Ана Филимонова, научни сарадник Института за славистику Руске академије наука. У Унији, поред усвојених закона, примењују се и владајуће норме и вредности које нису нигде записане, али које чланице морају да практикују. То је врста неолибералне диктатуре која доминира како у економији и политици тако и у сфери духовних и културних вредности. На другој страни је римокатоличка острашћеност и верски фанатизам Хрвата, а у држави, према проценама аналитичара, економија пропада и иде ка рецесији по грчком обрасцу. Она је дужна 47 милијарди долара, које пропадајућа економија не може да врати. У друштву се развија апатија, умор и раздраженост, али и мржња према Европској унији, која се за сада каналише према потпуно недужним субјектима у хрватској причи: сексуалним и националним мањинама. Уколико Брисел буде инсистирао да се резултати референдума некако заобиђу, то овакви Хрвати не могу поднети, јер то доживљавају као мешање у интимни живот. То може водити ка социјалним протестима, чији узрок се не налази у схватању брака.

Влада Хрватске је овде немоћна, јер у Унији нема класичних национално-државних влада. Поред тога, у ЕУ не дозвољавају да се говори о националним државама. У власти Уније су чиновници који не трпе да деле власт. На пример, у Европском парламенту, не знајући критеријуме и заслуге, важним питањима бави се Кетрин Ештон. Ко је она и одакле је дошла? На којим изборима је победила? Управо што Унијом доминирају неизабрани политичари који владама националних држава забрањују да имају сопствене политичке идеје, њих на националном нивоу политиколози називају „картонским“, јер их чине људи који не доносе никакве важне одлуке.

Треба знати да ће Хрватску, због непотчињавања овој логици, Брисел пре или касније жестоко казнити (јавно или тајно) при чему ће национална елита, али и народ, бити у заиста тешком положају. То ће брзо довести до повећања шовинистичких тежњи и обнове фашизма усташког типа, што је евидентно на хрватским стадионима, на концертима неких певача, али и у медијима. Питање је само на кога ће се устремити обновљени хрватски фашизам, да ли само на геј популацију? Други део проблема је што на збивања у Хрватској гледају и друге државе чланице ЕУ, посебно Словачка, где такође медији истичу жељу грађана да се спроведе сличан референдум. А тамо је фашизам већ делимично ушао у власт. Наиме, после другог круга избора за губернатора банскобистричког краја победу је однео неонациста Мариан Котлеба, пише Виктор Димиулин (3. 12. 2013.) за портал globalconflict.ru.

Социолошки посматрано, у Словачкој, као и у другим државама које уђу у ЕУ, расте незапосленост (у неким деловима државе достигла је 25 одсто за радно способно становништво). Оно што Словаци тренутно производе нема прођу на тржишту Уније, те  иду на рад у иностранство. Истовремено, у Словачку долазе радници из још сиромашнијих држава Уније, што подстиче раст шовинизма. Слична ситуација је и у Мађарској, Бугарској, Грчкој, Чешкој, Румунији и Хрватској. У свим овим државама расте популарност десничарских и фашистичких партија. Ситуација је таква да се део аналитичара пита не претвара ли се ЕУ у Четврти Рајх?

Немачка и неонацизам

Према званичним подацима немачке полиције, неонацисти су у овој држави од 1990. године убили 60 људи. Критичари су оптужили владу Немачке да није адекватно оценила опасност од ксенофобије у држави, али и да је крила податке од јавности, пише 5. децембра 2013. године портал russian.rt. Поред тога, немачка полиција није решила 3.300 убистава извршених од 1990. до 2011. године, а које медији доводе у везу са неонацистима, односно са тиме да су мотивисана расном нетрпељивошћу. Лидер партије Зелених у парламенту Немачке Катрин-Геринг Екарт је изјавила „да власти неправилно оцењују стање насиља које извршавају ултрадесничари“. Председник Савета за борбу против ксенофобије Амедау Антонио је оптужио немачке власти да крију случајеве расизма и позвао чиновнике „да погледају чињеницама у лице“.

Према порталу regions.ru (18. 11. 2013.) канцеларка Ангела Меркел је, поводом погрома Јевреја 9. новембра 1938. године, медијима пренела да је забринута појавом антисемитизма у Немачкој. Ни данас ниједна јеврејска институција у Немачкој не може да постоји без полицијског обезбеђења. Наведени податак познаваоце прилика у овој држави није изненадио и они наводе објављена овогодишња истраживања јавног мњења спроведеног у Немачкој која су показала да чак 20 одсто становника има антисемитистичке погледе на свет.

Европска унија ‒ Четврти Рајх?

Мариан Котлеба, бивши учитељ и шеф десничарске партије Словачко јединство залаже се за „избављење државе од Цигана, Јевреја и Мађара“. Активисти партије крећу се Словачком у нацистичким униформама поздрављајући се међусобно са „На стражи!“ (поздрав словачких фашиста Глинковске гарде од 1940. године). Сам Котлеба је више пута истицао да је симпатизер Хитлера, те да је одушевљен његовим начином решавања расног питања. Сада, као губернатор, Котлеба тврди да ће свој програм применити у пракси.

Сама Словачка прву „независност“ је стекла 1939. године, када је нацистичка Немачка преуредила Средњу Европу. До тада, овом територијом су владали Немци, Мађари и Чеси. Када је после Минхенског споразума Словачка стекла прво аутономију, а потом и независност (под патронатом Немачке) на власт су дошли шовинисти из Словачке народне партије на челу са римокатоличким свештеником Јожефом Тисом. Одмах је забрањена делатност других политичких партија и објављено је да у Словачкој нема места ни за кога другог осим за римокатолике Словаке.  Према оценама историчара, словачки расни закони су били жешћи од немачких. „Добри римокатолик Тисо“ започео је решавање јеврејског питања у Словачкој тако што их није стрељао, већ им је прво одузео имовину, а потом депортовао из државе у логоре у окружењу. Према различитим оценама, током Другог светског рата из Словачке је депортовано између 60.000 и 80.000 Јевреја, од 90.000 колико их је укупно било. Од депортованих, спасло се само око 800 људи.

Словачка је такође дала и две дивизије за Источни фронт. Додуше, припадници ових дивизија су се масовно предавали Совјетима.

Када је Црвена армија почела ослобађање Европе, председник Словачке Тисо је у пролеће 1945. године побегао у Баварску где су га ухапсили Американци и вратили у Чехословачку. Ту је осуђен на смрт вешањем и казна је извршена. Тисо је дуго био синоним дискредитације словачке независности, али избори у Банској Бистрици показују да његово дело ипак живи.

[/restrictedarea]