Немице које су помогле Хитлеру

Приредила Босиљка Милакара

Америчка историчарка Венди Лоуер, истраживач Холокауста, у књизи под насловом „Хитлерове фурије“ говори о кривици и учешћу немачких жена у нацистичком геноциду у Другом светском рату. Немачке жене су починиле ужасне злочине, пре свега на окупираним источним подручјима у Пољској, Украјини и Белорусији, где су се показале као послушни, добровољни извршиоци Хитлеровог геноцида; приказ књиге „Хитлерове фурије“ недавно је објављен у швајцарском недељнику „Die Weltwoche“ који излази у Цириху, из пера Пјера Хојмана

Бештије као што су Илзе Кох или Ирма Грезе, стражарке у концентрационом логору, биле су до сада у центру пажње када се говорило о улози жена за време Холокауста. Кох је била позната као „вештица из Бухенвалда“ која је од коже убијених Јевреја дала да се израђују абажури за лампе или рукавице. Грезе, „хијена из Аушвица“, наређивала је да се трудним женама повезују ноге да би спречила порођај. Садизам ове две жене важио је као застрањеност, одступање од женске природе, изузетак.

Ипак, оне нису представљале одступање од нормале. Немачке жене се за време нацистичке диктатуре нису држале племенитије, хуманије или толерантније од мушкараца.

Америчка историчарка Холокауста, Венди Лоуер, то сада доказује на основу бројних биографија које је истраживала. Она документује животне приче, које се читају са запрепашћењем и згранутошћу. Те госпођице, домаћице и мајке, без размишљања су усвајале убилачку идеологију нациста. Оне су за време Хитлерове диктатуре доносиле свирепе одлуке о смрти и животу. Биле су нарочито убилачки настројене и односиле су се с презиром према људима, посебно у областима које су на Истоку окупирали нацисти ‒ у Пољској, Украјини, Белорусији и на Балтику.

Пиштољ уместо бомбоне На пример, Јохана Алтфатер: била је у свом елементу када је људе који су се налазили у гету и били одабрани за смрт могла да убија пре него су стизали до гасне коморе. Када је обилазила болесну децу у једној провизорној болници, ишла је од кревета до кревета, загледала свако дете, док изненада не би застала, ухватила једно дете и са балкона трећег спрата бацила на улицу. Онда би једној медицинској сестри наредила да испита да ли су деца, која су ту непомично лежала, стварно мртва. Она је децу намамљивала себи бомбонама и пријатељски тражила да отворе уста, онда би узела мали сребрни пиштољ и пуцала им у уста.

Или Ерна Петри: она је ухватила шесторо јеврејске деце којој је успело бекство из воза што је требало да их одвезе у логор за ликвидацију. Деца стоје гладна и дрхте од страха. Петри их најпре мајчински прихвата, одводи их својој кући. Задобија њихово поверење тиме што им сервира оброк. Она зна да се Јевреји који побегну из транспортног воза на лицу места убијају. Свесна дужности, исцрпљену децу води у шуму. Тамо им наређује да стану у ред и постреља их једно за другим.

Или Лизел Вилхаус: она је становала у једној вили недалеко од Љвова, који се тада звао Лемберг. Имање се граничило са пролазним логором за раднике одређене за принудни, ропски рад, којим је командовао њен муж, СС-унтерштурмфирер Густав Вилхаус.

Ти радници робови завршавали су пре или касније у логору за ликвидацију Белзец. Лизел их је тада користила још да преправљају њену (отету) вилу. Посебно задовољство јој је причињавало да са балкона пуца у Јевреје. Имала је обичај да својим гостима демонстрира своје „спортско умеће“. Њена мала ћерка Хајке аплаудирала је сваком поготку, при чему се приредбе стрељања могу изузети као безазлене у поређењу са садистичким спектаклима које је Лизел организовала. Јавно бичевање за опште увесељавање, вешање, одсецање полних органа или руку и ногу код деце спадало је у њен специјални хоби.

Или Јозефина Блок: она са дететом одлази у Украјину код мужа, који ради у Гестапоу. Брзо се прилагођава садистичком и убилачком гоњењу мушкараца. Када би се Блок нашла успут у концентрационом логору, затворенике који су чекали на транспорт за логор смрти тукла би бичем.

Уплакане девојке које су је молиле за помоћ хватала би за косу, ударала песницом у лице, онда би их бацила на под и ногама шутирала и скакала им по глави тако дуго док не би умрле. Често би је младе мајке молиле за помоћ, надале се да ће немачка мајка показати разумевање за њихову невољу. Али ништа од тога. Јозефина Блок је својим дечјим колицима налетала и забијала се у ове јадне прилике ослабљене глађу, одрицањем и присилним радом.

Жене нису бољи људи Управо у оним подручјима где су Немци планирали и извршили најгоре злочине, и немачке жене су суделовале увек на најистакнутијем месту. Из мноштва биографија које је проучавала, Ловер је изабрала тринаест које је подробно истражила. Жене, што се тиче бруталности, садизма, окрутности и опакости, ни у чему не заостају за мушкарцима. Геноцид је такође био њихов посао. Оне су исто као и нацисти мушкарци учествовале у моралном распаду.

Улога жена у Трећем рајху до сада је била потцењена. Приписивано им је да имају подређену улогу, која се ограничавала на лик перфектне домаћице што само рађа децу и слави Фирера. После рата оне су слављене као јунакиње које су чистиле рушевине, са друге стране су биле сажаљеване као жртве силовања војника Црвене армије, или сажаљеване као лутке за флертовање.

Америчка историчарка Лоуер сада доказује да је ова слика потпуно погрешна. То није била само мала група фанатичарки нацизма која је пратила војнике на Исток. Више стотина хиљада жена отишло је у Пољску и Украјину и активно учествовало у Холокаусту. Немачке жене су биле виновници као и мушкарци. Тако је и Хитлерова наредба о „чистоти расе“ спровођена и од стране жена. Медицинске сестре су радиле у клиникама за еутаназију; а бабице су јављале када би се родило болесно дете, или су наређивале стерилизацију младих жена када ове, на основу расних закона, нису представљале потпуно вредне аријевке. Према томе, жене су од самог почетка нацистичке владавине одлучивале о животу и смрти. Био је још само мали корак до убијања Јевреја, пошто се морал распао.

„Хитлерове фурије“ нису биле никакве маргиналне психопаткиње, нити споредне појаве у друштву. Оне су биле уверене да су њихово насиље и терор оправдани и праведни, да се свете непријатељима Рајха.

Немачке жене су помагале свом наци-мушкарцу. Притом се радило, као што Лоуер на основу многобројних примера показује, о потпуно нормалним женама. Тиме се њена књига „Хитлерове фурије“ надовезује на књигу Даниела Џоуне Голдхејгена, који је својом књигом „Хитлерови послушни извршиоци. Сасвим обични Немци и холокауст“ 1996. године изазвао жестоку дебату.

Лоуер показује да је ова дебата премало захватила. Будући да се дискусија ограничила искључиво на немачке мушкарце, она је први пут изнела на светлост дана и бацила фокус на саучесништво и кривицу педесет одсто становништва Немачке; тј, на кривицу немачких жена. По завршетку рата оне о томе нису морале ни да се изјасне, да нису знале, или да се правдају да су извршавале наредбе, јер једва да их је неко и питао. Аргумент да примена насиља није женска особина и да су жене као масовне убице неподесне изгледа да је такве расправе учинио сувишним.

Фокусирање на ову проблематику има једну корист. Веровало се да је бар половина човечанства добра и толерантна, а књига Венди Лоуер убедљиво показује да је овакво мишљење погрешно. Неопходно је хитно спровести дебату о улози немачких жена у геноциду.

Немице су активно учествовале у геноциду

Интервју Пјера Хојмана са Венди Лоуер, истражитељком Холокауста, о кривици немачких жена у геноциду који су починили нацисти

У вашој књизи „Хитлерове фурије“ ви оспоравате слику која влада о „слабом полу“.

Та слика је погрешна. Жене су од почетка учествовале у Холокаусту.

Како?

Тиме што су медицинске сестре шприцем убијале оне који на основу нацистичких расних закона нису имали право на живот. И оне су као и војници морале да положе заклетву Фиреру.

До сада се једино 3.500 надзорница у концентрационим логорима сматрало кривцима…

Оне су обучаване у Равенсбрику. Одатле су, на пример, биле слате у Аушвиц или Мајданек. Сужавање броја пак само на надзорнице, које су се, уосталом, често посебно брутално и садистички понашале, сувише је уско. Размере учешћа немачких жена у геноциду биле су много веће.

Може ли се то квантификовати?

Једна трећина женског становништва Рајха била је ангажована у некој нацистичкој групи. Све до краја рата све се више жена уписивало у Националсоцијалистичку партију. Велики број немачких жена активно је учествовао у геноциду.

Можете ли то поткрепити цифрама?

Немачки Црвени крст обучио је под нацистима 640.000 жена. Оне су радиле у пољским болницама, на железничким станицама, у војним домовима и у свако доба су могле бити позване да ступе у војну службу. Вермахт је, уз то, школовао 500.000 младих жена за помоћне службе у армији, у ваздухопловству или морнарици. У служби на Истоку било је 200.000 жена војника, док је 30.000 жена радило за Химлеров СС, у командама Гестапоа и у затворима. Учитељице, медицинске сестре, секретарице и супруге оних мушкараца који су били чланови СС ‒ дошле су у источна подручја где су се догађали најгори злочини Рајха. У полицијским централама биле су убице за писаћим столом, у концентрационим логорима водиле су листе убијених затвореника. Неке су активно учествовале у масакрима у гету, или су учествовале у масовном стрељању. Хитлерове фурије биле су ревносне администраторке, крадљивице, мучитељке и убице у подручјима натопљеним крвљу Пољске, Украјине и Белорусије. Многе су се добровољно јављале за премештај у окупирана подручја у Пољској, у Украјини или на Балтику.

Зашто?

Неке су хтеле да с партнером из нове елите побољшају свој друштвени положај. Друге су тежиле спровођењу нове расне идеологије или се надале слободној авантури.

Па шта је значило бити супруга једног СС члана?

Тиме су биле примљене у расну елиту. То свакако није било једноставно. Младе би најпре морале да буду подвргнуте гинеколошком тесту; морале су се показати као перфектне домаћице и да докажу свој матерински инстинкт. Само она која би прошла тестове могла се удати за једног СС мушкарца.

Колико их је било?

Округло 240.000. За супруге мужева, чланова СС, било је по себи разумљиво да се идентификују са режимом. На Истоку који је Рајх окупирао и опљачкао, оне нису биле само супруге свесне дужности, које су се бринуле око кухиње и за децу. Оне су такође учествовале у злочинима својих супружника.

Због чега су се жене могле одушевити нацистичким режимом?

Ко је са нацистима учествовао, доживљавао је то често као ослобађање од грађанских принуда у другарству. Оне себе свакако нису схватале као феминисткиње које су то желеле да прихвате с мушком доминацијом, већ пре као агенткиње расистичке револуције. У овом смислу су биле равноправне с мушким аријевцима. Припадност „немачкој раси“ више је вредела од женствености.

Одговорност жена, по вашем мишљењу, имала је исту тежину као и одговорност мушкараца?

Жене и мушкарци подлегли су истој идеологији. Генерација младих жена подржавала је нацисте у развоју и изградњи убилачке машинерије Холокауста. Холокауст не би био могућ да свест о дужности није била јача него морална убеђења… По томе што су дужност коју су осећали ставили изнад морала, и мушкарци и жене били су слични.

После рата немачке жене су себе приказале као жртве, које нису сносиле никакву кривицу за геноцид.

На тај начин је настао мит према којем су жене биле аполитичне. Оне су заташкале свој допринос нацистичком систему који је спровео геноцид.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.