Kad mamin sin voli film

Piše Vladislav Panov

Posle višegodišnjeg sporovoznog i mučnog nastajanja, pred publiku je stigao kuriozitetni film srpske kinematografije, „Mamaroš“ – delo čoveka koji ga je stvorio kao ljubitelj, a ne kao profesionalac pokretnih slika

Pojava filma, koji je nastajao u glavi autora prilično dugo, a koji je sniman još pre pet godina i iz uobičajeno neobjektivnih razloga se toliko dugo „rađao“ ne bi li konačno stigao pred publiku, predstavlja nešto što, je l` da, ne bi trebalo propustiti. Da li je baš tako?
Ovo delo jeste u mnogo čemu kuriozitet i nudi se kao nešto drugačije od onoga što iz domaće produkcije uobičajeno stiže u bioskope. „Mamaroš“ novog neznanog junaka domaćeg filma, Momčila Mrdakovića, međutim, delo je filmskog entuzijaste, naturščika među sineastima. On je, dakle, eksces. Hir, nalet prirodne sile. Poplave, recimo. Nije rezultat kinematografskog angažmana, izdanak sistemski podržanog dela. U najboljem, bizarna stvar koja ne vodi nikuda dalje. Ali, u vreme kada ni višedecenijski „proslavljeni“ i manje slavljeni, ali ozbiljno profesionalni autori uglavnom više sanjaju o tome kako stoje iza kamere nekog svog važnog dela nego što zaista rade, u bioskope, posle pomenutih višegodišnjih poslovnih natezanja, vojevanja i svakako silnog žrtvovanja, dolazi nešto što je izvan cele naše kinematografske ujdurme, žabokrečine, klanovskih pogodbi, nameštaljki i kombinacija. Film je upriličio arhitekta po školskoj spremi. Ali, veliki filmofil. Toliki da je, eto, poželeo da, za razliku od ogromne većine celuloidnih voajera, jednog dana potpiše makar jedan film i da ispriča svoju priču. U ovom drugom nastojanju, međutim, on je ostao nedovršen autor i, što se, doduše, podrazumeva za većinu njegovih kolega među profesionalcima, samozadovoljno obuzet veličinom svog filmskog pokušaja. Da li je to pokušaj koji, dakle, ne smemo propustiti?
Mrdakovićev „Mamaroš“ je najpre njegova lična stvar. Biografska ispovest, kako sam tvrdi. On je želja i sećanje koje ne mora da bude blisko istini. Ono što nezgodno upada u oko, posebno znalcima filma gde autor i sebe ubraja, ističući tu činjenicu čak i kao povod za nastanak ovog ostvarenja, jeste naboj eklektičkog pozajmljivanja od filmova ili tvoraca koje on ceni. I to od onih koji se najčešće omažiraju i recikliraju. Felini, Tornatore, Kusturica i srodni kompanjoni ili sledbenici, preuzimani su od inspirisanog samosineaste i dodavani u materijal njegovog filma. Pričajući na taj način o sebi i svom pokušaju da se kao sredovečni begunac od bombardovanja 1999. godine domogne upravo zemlje koja je inicirala i predvodila čopor krvoloka što su bombama uvodili demokratiju u našoj zemlji, Mrdaković je pomenutoj strahoti, iako iz istorijskog odmaka, podario tako lagan i simpatičan duh da deluje čudno zašto bi bilo ko iz tako dobre zafrkancije uopšte poželeo da pobegne. Ako bi se usudili da ovaj film shvatimo dovoljno ozbiljno, čak i u svoj njegovoj tendencioznoj neozbiljnosti, ne bi preživeo ni najpovršniju kritičku analizu. Omatoreli Edip, zavisan toliko od svoje baka-mame (vešta, koliko je bilo moguće, igra veterana jugosrboglumišta, Bogdana Diklića i Mire Banjac) da ne zna ni da se obuče, postaje arhetip srpskog izgubljenog intelektualca postkomunističke ere, ali je baš kao arhetip, obučen u stereotipe likova pomenutih i nepomenutih recikliranih uzora Mrdakovića, previše ljigavo dosadan, neuverljiv i čak odbojan. Još je gori već odavno otrcani kvaziintelektualni ironični odnos prema komunizmu tipa propalih urbanih kontrarevolucionara iz filmova i rečnika Srđana Dragojevića. Majka našeg „mamaroša“, naime, jeste stara komunistička revolucionarka koja voli, smešnog li izbora, film „Pastir Kostja“, što kao lažno idilični prepotopski komunistički mjuzikl postaje iz nekog razloga ne samo idealan za ismevanje nego i trapavi, jadnoprovidni, cinični lajtmotiv Mrdakovićeve pseudobiografske priče, posebno onog dela koji se odvija u Njujorku.
Ali, kako rekosmo, to sve stoji ako bi se ovim filmom bavili sasvim ozbiljno. Što on ne zahteva i ne zaslužuje. Mnogo je, naime, neviniji i naivniji, pa i dobrodušniji nego gomila drugih koje su demokratijom oslobođene i zapadom produhovljene Mrdakovićeve kolege rivali snimali ovih godina, zdušno se trudeći da zasluže tapšanje po ramenu, laskave snishodljivosti evropskih i ostalih festivalskih žirija za sve boje ponižavanja sopstvenog naroda i njegove istorije, kulture i mentaliteta. To Mrdakovićev entuzijazam, makar bio okrenut zapadnim filmskim vrednovanjima i izražavanju u pravljenju autobiografskog istorijskog osvrta na nedavnu prošlost a zapravo njegove verzije edipovskog „Bioskopa Paradizo“, nije dozvolio. Ostao je on, ipak, pristojan, nenametljivo kritičan, bez nekog važnog, velikog i isključivog stava i još važnije, pošteno ličan, opušteno bleskast, još daleko od grandomanije profesionalnih kolega i uobičajenog srpskog kinematografskog ličnointeresnog, sitnoračundžijskog štelovanja priče i njenih likova. Zato arhitekta koji voli filmove neće za ovaj svoj rad dobiti ništa više od lažne podrške pomenutih kolega i za podršku i hvalospeve uvek spremnog dela „uticajnih“ medija.