Излог књиге

Јован Пејин „Промена империје“или рехабилитација угронацизма
Алтера, Београд 2013.

„Овом књигом у писаном облику остављам за нове нараштаје сведочанство о догађајима у Бачкој 1941. до 1945. што српска држава избегава да учини.“ Наведеним речима аутор књиге „Промена империје“или рехабилитација угронацизма отвара питање на који начин се данас под плаштом „научности“ амнестирају лица која су пружила подршку војној сили хортијевске Мађарске априла 1941. године, а потом се након нацистичког разбијања и окупације земље укључила у спровођење намере агресора да изврши етничко чишћење запоседнутих територија. Разматрајући оно што у научном погледу није, нити може бити спорно, Пејин подсећа да је током рата и окупације Мађарска подстицала и толерисала злочине које су извршили припадници затечене мађарске мањине на југословенској територији. Савремено пребројавање кажњених и избеглих злочинаца и њихово сврставање у страдалнике, упозорава Пејин, представља покушај ревизије историјских чињеница. и добро припремљено фалсификовање историје.

Љубомир Максимовић, Огледи о политичкој моћи у Византији
Српскa књижевнa задругa 

Академик Љубомир Максимовић (1938) редовни професор Историје Византије на Филозофском факултету у Београду, директор Византолошког института САНУ, предавао је на универзитетима и институтима у Паризу, Франкфурту на Мајни, Келну, Криту. Дописни члан Грчке академије наука и Европске академије природних и хуманистичких наука и уметности у Паризу. Књиге и студије објављивао у многим европским земљама.
С поднасловом „Чиниоци и ослонци“, његова књига у Задругином Колу представља плод научног рада од готово пола века. По речима писца предговора, др Бојане Крсмановић, то је „једна од најважнијих тема савремене византологије: истраживање развоја, карактера и значаја институција у појединим раздобљима историје Византијског царства“.
Као на длану, читалац види устројство и мапу власти у византијској цивилизацији, а чине је римско државно уређење, хеленистичка култура и хришћанство. „Током своје вишевековне историје, Византијско царство посматрано је од стране његових житеља као једини наследник Римске империје, односно као продужетак класичне епохе Царства. То наслеђе најјасније се огледало управо у преносу институција из старог у нови Рим.“

Драгомир Антонић, Српски народни календар – 2014/7522
Информатика АД 2013.

Преко четири стотине година на српском језику се штампају календари. Календари спадају у најпопуларније књиге. „Српски народни календар“ за 2014. или 7522. годину наставља лепу традицију. У њему су зналачки, повремено и духовито, забележена и описана народна веровања, знања и обичаји које су Срби чували кроз васколику историју. Српска историја није била лака а ни кратка. Траје преко седам хиљада и пет стотина година. Календар којим су се Срби некад служили а који нису заборавили најстарији је на свету. Рачунајући време по њему, 2014. година је 7522. Срби немају никаквог разлога нити смеју да одбаце преко пет и по хиљада година своје историје, јер у историји су садржане многе мудрости које нам и данас могу бити од користи. Понешто из давне историје објављено је у „Српском народном календару“. Описана су веровања о Месецу, Сунцу и звездама. Сачувана су веровања о многим природним појавама и како се према њима ваља односити. Свака Крсна слава у Срба је забележена и једноставним речима описан живот светитеља чије се име слави. Велики православни и народни празници: Васкрс, Божић, Тројице, Преображење, празници Пресвете Богородице и сви други су пажљиво забележени. Објашњени су и народни празници којих нема у црквеним календарима: Некрштени дани, Пасји дани, Горешњаци, Девети уторак, Међудневице и други који су се сачували хиљадама година у народном веровању и обичајној ритуалној пракси. У „Српском народном календару“ забележен је значај сваког дана. Шта ваља ког дана радити, а шта не ваља. Који су дани обични, без обредних радњи, а којим данима би требало извести одређене радње. Све је засновано на миленијумском искуству и пракси сачуваној у народном памћењу Срба. Без измишљања. Данас је савремена наука доказала да су многе чињенице записане у народном веровању тачне.