Др Геј Јилмаз: Вода – плати и твоја је

Разговарала МАРА КНЕЖЕВИЋ КЕРН

Приватизација система за водоснабдевање довела је до тога да 1,1 билион људи из земаља у развоју нема одговарајући приступ води, док 2,6 билиона нема ни најосновније хигијенске услове за живот

У атмосфери свеопште идеолошке конфузије Србија је прихватила правила игре у којој партнери (инвеститори, концесионари) вештином уличних превараната преузимају сав преостали улог: обрадиво земљиште, семе старих сорти, воду… Као услов за улазак у 21. век намеће се приватизација система за водоснабдевање . Др Геј Јилмас, професор политичке економије и глобализације на Богазици унверзитету (Турска) и аутор књиге „Комерцијализација воде: може ли се решити несташица воде у условима који су је изазвали“ у разговору за „Печат“ открива,  трагом искуства које има Турска, шта Србију чека у WТО рају.

На међународном скупу у Берлину, организованом од стране Фондације Роза Луксембург (2005) покренули сте питање: може ли се у условима развијеног капитализма решити проблем правичног водоснабдевања?

С обзиром на то да производња у капитализму никад не зависи од потреба људи, већ иде у правцу хиперпродукције (квантитет на уштрб квалитета)  као резултат  имамо чињеницу да 1,1 билион људи из земаља у развоју нема одговарајући приступ води, док 2,6 билиона нема ни најосновније хигијенске услове за живот. Приватизација се спроводи под паролом „ефикаснијег пословања“, али искуство говори да овај процес највише погађа сиромашне. О томе сведоче цене воде у сиротињским квартовима Маниле у којима је вода скупља него у Лондону. Притом се занемарује чињеница да 12одсто светске популације користи 85одсто воде, а да угрожена већина живи у трећем свету.

Генерална скупштина УН донела је 2010. Одлуку да је приступ чистој води основно људско право, дозволивши истовремено да се улога воде сведе на робу. Значи ли то да су УН бригу о људским правима препустиле компанијама?

Може се рећи да је улога УН била пресудна у деградацији воде јер је на њихову иницијативу основан WWC (World Water Council) подржан од Светске банке, уз чији благослов је лансиран аргумент да „вода мора бити комерцијализована зато што је има све мање“! Приватизација значи преношење власничких права са државе на компанију која испоручује воду по тржишним условима. У том сектору се појављују бројне компаније жедне профита, што неминовно доводи до претеране експлоатације расположивих ресурса уз занемаривање потреба становништва. У Турској имамо лоше искуство са хидроелектраном ХПС: нагло је порастао број домаћих и страних инвеститора који се убацују у посао око „производње алтернативне енергије“, што је у почетку решено приватно-државним партнерством. Пракса је показала да оваква организација угрожава остваривање људског права на воду.

[restrictedarea]

Шта чека Србију након „хармонизације“ закона са ЕУ?

Савет Европе је у циљу „спасавања“ земаља захваћених економском кризом почео да врши притисак да се приступи процесу приватизације водоснабдевања, иако је ова пракса довела до пропадања постојећих капацитета у Европи и широм света. С обзиром на то да ЕУ игнорише ове проблеме, дошло је до оснивања бројних покрета за самозаштиту, међу којима је организација ЕТУЦ  (Euopean Action for Trade Justice not Free Trade) која захтева да образовање, здравство и вода буду изузети из сектора економских интереса. Они су увели слоган: праведна трговина уместо слободне трговине, али је одговор ЕУ био крајње бизаран: „Овим услугама се тргује већ дуго времена, па ће тако и остати“. У таквој атмосфери је донета и Декларација Светског форума о води  WWF (2009. Истанбул) коју је званично оспорило више од 20 земаља. Овај документ дефинише воду као људску потребу, а не као људско право, што је посебно огорчило латиноамеричке државе, које су инсистирале управо на томе да се приступ води препозна као људско право… Париз је после негативног искуства реприватизовао овај сектор, холандска влада је 2004. забранила приватизацију водовода, док је у Италији приватизација проглашена неуставном. Обала Слоноваче, Јужна Африка, Мали, Габон, Еквадор, Боливија –  имају лоше искуство са концесионарима, што је довело до осиромашења становништва. Компаније су проблем наплате решиле селективним улагањем, заобилазећи делове у којима живе сиромашни.

Како објашњавате чињеницу да се појам људског права када је реч о води, тумачи на најразличитије начине?

Ми кажемо да је вода људско право и да не може бити комерцијализована, а они из Светске банке кажу да вода мора бити комерцијализована зато што је то људско право. Ово контрадикторно становиште може се објаснити на два начина: члан 17 Универзалне декларације људских права дефинише приватно власништво као основно људско право, а Светска банка тврди да само приватни сектор може да омогући приступ чистој води. То значи да ће ово људско право бити доступно само онима који могу да га купе. Декларативним изјашњавањем да је право на воду једно од основних људских права ништа се не постиже све док постоји несташица воде проузрокована навикама капиталистичког стила живота. Узмите само Кјото протокол то је међународни правни акт који води комерцијализацији целе природе, у име борбе против „глобалних климатских промена“. Кад погледамо део Протокола који се односи на обновљиву енергију: вода, ветар и соларна енергија, видимо да ти извори неће донети решење жедном човечанству ако ове технологије уђу у трку на слободно тржиште. Неравномерни финансијски потенцијали компанија које улажу у ову област довешће до монопола у односу на оне који нису у стању да инвестирају у нове технологије.

Који су механизми довели до тога да се на волшебан начин јавно добро претвара у приватно добро?

Постоји извесни аутоматизам у размишљању кад је у питању природа робе. Комбинација фордистичких производних односа и кинезијанске политике створила је илузију у свести људи да могу постојати две врсте добара:  јавно добро и приватно добро. Ако се при дефинисању добара позовемо на Инге Каул  „приватно добро је оно с чим се најчешће тргује, има јасно идентификоване власнике који имају тенденцију да буду ривали“, долазимо до закључка да је трговина по себи природна активност људских бића. Сматрам да јавно није добро или услуга по себи, то је само начин за испоруку било које врсте добара и услуга произведених да задовоље потребе заједнице. У свим дефиницијама видимо да је концепт јавног добра веома рестриктиван. Свако добро може бити јавно добро или приватно добро, у зависности од избора метода за испоруку робе или услуга друштву. Тај избор је само на први поглед питање политичке одлуке, међутим он зависи од природе производних односа, посебно од тога да ли су ти односи капиталистички или нису. Због тога је концепт јавног добра, заједно са својим „колегом“ приватним добром, својствен капитализму. Кад бисмо живели у систему у којем класе не постоје и сва добра и услуге служе само за потребе народа, не бисмо ни разговарали о јавном и приватном, они би били само предмет анализе политичке економије.

Да ли је могуће бранити и заштитити јавна добра и услуге у оквиру капиталистичког друштва?

У капитализму се различите класе тешко могу договорити око потреба у јавним добрима и услугама, а заговорници приватизације непрестано потежу адут о „неефикасности“ друштвеног управљања јавним добром. Треба поставити питање: неефикасно за кога?

Чула сам да је скупљање кишнице забрањено у неким латиноамеричким земљама, као што је Мексико, а сад је забрана стигла и у Северну Америку. Рећи ћу вам и зашто: владе су почеле да продају и подземне воде, а подземне воде су у вези са падавинама и пресахњују кад нема кише. Сакупљајући кишницу, ви део воде из облака „неовлашћено“ преузимате од оног ко поседује подземне токове и умањујете његов профит.

Све већи број градова не успева да реши проблем водовода и канализације. Какво је стање у Истамбулу?

Ја бих поставила питање због чега су Истамбул, Каиро, Токио, Њу Делхи… толико пренасељени? Због чега је сеоско становништво принуђено да напушта земљу и долази у градове. То је резултат такозваног напретка. За недостатак воде, нагомилано смеће и отпадне воде нису криви становници, већ систем који је пољопривреднике претворио у просјаке… Ми живимо у свету контрадикторности у којем истовремено покушавамо да заштитимо право жедних да посегну за водом и право „власника“ воде да одбрани своје власништво.

[/restrictedarea]