Дисидент са страхом и маном

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Очигледно је да су Солжењицинове ципеле превелике за некадашњег Горбачовљевог комсомолца Михаила Ходорковског, који је каријеру започео продајући фалсификоване фармерке и вињак

Од његове, помпезно најављиване, прес конференције очекиване су велике речи и изјаве, и изненађење макар једнако ономе које је изазвала најава руског председника Владимира Путина да ће, после одслужених више од 10 година иза решетака, да га амнестира и пусти на слободу. Међутим, обраћање светским медијима некадашњег 26. најбогатијег човека света са листе „Форбса“, изненадило је највише тиме – што није оправдало ова очекивања. Мада, и то је било на неки начин очекивано, ако се има у виду да је Михаил Ходорковски, најпознатији руски затвореник и утајивач пореза, под прилично тајанственим околностима ослобођен из ћелије у Краснокаменску. Посредничку улогу у његовом ослобађању одиграо је бивши немачки шеф дипломатије Ханс Дитрих Геншер и верује се да су том приликом пружене извесне гаранције да Ходорковски неће излазити из договорених оквира.

 

ПОГРЕШНО ПОРЕЂЕЊЕ Заједно са десетак телохранитеља, Ходорковски је ушао у крцату прес салу у Музеју Берлинског зида, где се некада налазио чувени „Чекпоинт Чарли“, место спајања и раздвајања Истока и Запада. Управо ту је својевремено проглашено уједињење Немачке, на том истом месту су некада били и совјетски дисиденти Андреј Сахаров и Мстислав Ростропович. Очита је била намера Ходорковског, или његових мистериозних „пријатеља“ које је у више наврата помињао, да се повуче паралела између њега и наведених великана науке и уметности. Али је и то било мало, па су западни медији у њему препознали „новог Александра Солжењицина“. Ваљда зато што је и Ходорковски из затвора објавио неку књигу.

Међутим, очигледно је да су ципеле творца „Апхипелага Гулаг“ превелике за некадашњег Горбачовљевог комсомолца. За разлику од Ходорковског, који је каријеру започињао продајући фалсификоване фармерке и вињак, млади Солжењицин се калио на фронту, стигавши, као командир батаљона, а касније и бригаде, све до источне Прусије – путем од редова до капетана и са два ратна ордена на грудима. Ходорковски може да се похвали немачком наградом за људска права „Рајнер Хилдебрант“, названом по оснивачу Музеја Берлинског зида, а коју је Михаил Борисович добио током боравка у затвору. Ипак, у томе је симболична, али и непремостива разлика између два човека: док је Солжењицин Прусију заузимао на јуриш са бајонетом у рукама, дотле је Ходорковски на берлински аеродром долетео приватним авионом који је, како се тврди, по њега послао лично Геншер.

[restrictedarea]

На крају крајева, и немачки аналитичар Александар Рар, Путинов познаник и Геншеров сарадник, који је лансирао у јавност поређење Солжењицина и Ходорковског, признао је своју грешку. Међутим, док су прву изјаву пренели сви западни медији, његово извињење објавили су само руски. Да је пред Михаила Борисовича од стране западних „пријатеља“ постављен управо задатак да изиграва Солжењицина без браде, може се наслутити из неких његових речи на прес конференцији. Пре свега, да он „није последњи политички затвореник у Русији“. „У Русији и даље има много политичких затвореника. Морамо да наставимо рад да у Русији и другим земљама више не буде политичких затвореника“, била је најважнија порука Ходорковског, који није пропустио да искаже захвалност Геншеру и „фрау Ангели Меркел“, али и самом Музеју Берлинског зида, који је уприличио специјалну поставку посвећену бившем олигарху и његовој некадашњој компанији „Јукос“.

 

ДУГОВИ „Многи ме питају шта намеравам да радим даље. Морам да се посаветујем са својим пријатељима, и то ћу обавезно да урадим. Са формалне тачке гледишта, да бих имао могућност да се вратим у Русију, руски Врховни суд мора да потврди одлуку Европског суда за људска права и скине 500 милиона долара потраживања са мене“, објаснио је Ходорковски шта га мучи. Истовремено, он је истакао да не планира да се бави политиком и бизнисом. „Не немеравам да се бавим политичком активношћу. Бавићу се друштвеним активностима, није на мени да се борим за власт. Немам планова за повратак у бизнис. Руководио сам другом највећом компанијом у Русији и не намеравам да поново то чиним. Желим да вратим дуг онима који су и даље у затвору и руском друштву које треба да се мења да бисмо живели боље“, подвукао је Ходорковски, не наводећи, ипак, какве то дугове има према онима који су у затвору. Што се тиче „дуга према руском друштву“, и сам је рекао да га суд гони за још 500 милиона долара, пошто сва његова заплењена имовина није била довољна да покрије штету коју је нанео држави.

Јер, својевремено разбијање нафтног монопола Ходорковског – тајкуна чија је империја настала 90-их, док су западне специјалне службе прекрајале Русију по сопственој вољи – био је кључни предуслов да земља уопште преживи. Данас се заборавља да је његов капитал 2003. био већи од целог државног буџета, што довољно говори о тадашњем положају Русије, чији је Ходорковски био симбол. Он је регистровао фиктивне фирме у Гибралтару и другим офшор зонама, па је преко њих од своје компаније „Јукос“ куповао нафту по цени производње и потом препродавао вишеструко скупље на светском тржишту. На тај начин, процењује се, у кратком року опрао је и нелегално изнео из земље између 50 и 80 милијарди долара!

Последња фаза његовог сукоба са државом наступа 2003, када је објавио спајање „Јукоса“ са другим нафтним гигантом – „Сибњефтом“, који је Роман Абрамович преузео од Бориса Березовског након што је овај побегао из земље. Ходорковски је, како тврде руски стручњаци, у јеку америчке агресије на Ирак 2003, договорио спајање „Јукоса“ и „Сибњефта“ и продају акција уједињеног гиганта америчкој компанији „Ексон мобајл“. Путин је схватио да је почео глобални рат за ресурсе и да ће Американци преузети највећу руску петролејску компанију са залихама од 20 милијарди барела нафте! Осим тога, Ходорковски би, уочи парламентарних избора 2003. и председничких 2004. године, добио моћну међународну заштиту за своју разгранату политичку и медијску инфраструктуру. Иза Ходорковског, мање или више јавно, стали су Хенри Кисинџер, Џорџ Буш и Кондолиза Рајс, а он је контролисао водеће медије и велики број посланика у Државној думи.

Тиме је нарушен договор из 2000. године, када је Путин обећао тајкунима да их неће дирати ако буду плаћали порезе и остану ван политике. Настало је време за одлучну акцију. Баснословно вредна имовина Ходорковског, стечена у сивој и црној зони, у најкраћем року враћена је држави и данас представља мотор развоја Русије. Само годину дана после хапшења Ходорковског, државни буџет РФ је удвостручен, а прикупљање пореза од нафте порасло је невероватних 80 пута! Каква је била његова улога, најбоље се може видети из два видео снимка, настала неколико недеља пре него што су га покупили руски специјалци. На првом снимку група олигарха у Кремљу разговара са Путином. Ходорковски узима реч и почиње политички говор о томе како је у Русији велика корупција, а одговорност сваљује на председника. Путин је то мирно саслушао, а затим му одговорио да „`Јукос` има неке проблеме са плаћањем пореза“ и да је узрок корупције можда у таквом понашању.

Други снимак приказује Ходорковског који говори на бизнис форуму у САД-у, описујући Русију као земљу у којој царује мито. И то каже човек који је купио „пола“ руског парламента! Да, ипак, Ходорковски није калибар који може да савлада Путина, види се на истом снимку, када у једном тренутку прекида реченицу и бори се за ваздух. У његовим очима видео се страх који није могао да сакрије. Неколико секунди касније успео је да се прибере и тада је изговорио нешто незамисливо у данашњој Русији – да је `Јукос` прозападна компанија а да је његов задатак да се супротстави држави! Акција државних органа, само неколико дана после ових речи изговорених у Вашингтону, дала је свима путоказ за будућност: руске компаније могу да буду само проруске а ниједан тајкун не сме ни да помисли да удари на државу. Међутим, Ходорковски према Путину сада показује солидну дозу поштовања, што је објаснио чињеницом да његова породица није имала проблеме док је био у затвору.

За њега, као и за девојке из панк групе „Пуси рајот“ које су такође ослобођене из затвора у склопу велике амнестије поводом 20 година руског Устава – сада би најбоље било да се окану „дисидентства“. Међутим, побуњене феминисткиње, осуђене на две године затвора због бруталног скрнављења Храма Христа Спаситеља у Москви, нису показале ни трунку покајања, већ су најавиле да ће наставити борбу против Путина. Михаил Борисович за сада наступа опрезно, пре свега зато што му над главом и даље висе нове оптужбе. Али, чак и када би хтео, тешко може озбиљније да науди Путину. За протеклих 10 година Русија се толико променила, да на њој ломе зубе и највеће светске силе, а не неки појединац. Кључни камен у темељу ових промена – јесте управо „случај Ходорковски“ и његова имовина која данас ради на благо Русије и њених грађана.

[/restrictedarea]