Црњански и предачки сан о Србији

Пише Драган Хамовић

Јубилеј какав је 120-годишњица од рођења Милоша Црњанског добра је прилика за нова систематска преиспитивања овог класичног дела модерне српске књижевности. Међународни научни скуп „Милош Црњански: поезија и коментари“, посвећен поезији великог српског лиричара, одржава се од 4. до 6. децембра 2013. године, у организацији београдског Института за књижевност и уметност, Филолошког факултета у Београду и Матице српске из Новог Сада.

У раном есеју Светлане Велмар-Јанковић о Црњанском – објављеном прво 1957. у истој свесци часописа Књижевност која отпочиње почетним поглављем Друге књиге Сеоба – пажљиво се разматрају контуре песниковог „војвођанског мита о Србији“, на коме се, задуго, тумачи неће баш одвише задржавати. Ауторка у есеју „Између Србије и Суматре“ указује на „два битна извора“ поезије Црњанског: „један од њих је детињство, тај загонетни део живота […] други је доживљај рата и сва она тешка искуства иманентна том доживљају.“ За песника коме је – по сведочењу из Итаке и коментара (1959) – још очев отац носио црквенословенски облик презимена (Церњански) реч Сербиа оличава централни пречански фантазам, кроз столећа. Међу прозрачнијим сликама у поеми Сербиа – на којима се тумачи обично и задржавају, не налазећи поузданог кључа за друга мутнија места – искрсавају родитељске фигуре, у склопу евокације рођења „под замрзлим снегом, у туђини“: „Спустише ме у немоћ детињства, да те волим / и бригом, за Тобом, за цео живот, оболим. // Повише ме у беду, да Те дивну, рајску, знам, / али не додирнем дисањем и не сагледам.“

ОТАЏБИНА И ОТАЦ – ПАРАЛЕЛА Очито да је лирски мит о Сербии непосредно скопчан с имагом родитеља, као садржај пренет из фундуса предањске надличне меморије још у конститутивном раздобљу детиње свести: „Зар лутајућ ми отац ту је земљу видео? / И њој ме мати дојила, од првога плача?“ Иронизовани корелат наведеним сликама налазимо у Итаци и коментарима. „Мој отац ме је кљукао историјом Војвођана, привилегијама нашег народа, статутима, причама о нашим, политичким, правима“ – пише Црњански у запису „Биографски подаци о песнику“ – да би, у коментару уз „Оду вешалима“, навео да му је родољубље у бурним временима Великог рата каткад имало „облик једног наслеђеног породичног лудила“.

Како се могу спојити у јединствену лирску позицију, једва и с размаком од неколико година, рајска слика родитељски посредоване Сербие и овакви декларативни стихови из „Видовданских песама“, рецимо у песми „Вечни слуга“: „Отаџбина је пијана улица, / а очинство прљава страст.“ Отаџбина је опет приказана с оцем у паралели. У „Видовданским песмама“ фигуре породичног круга бивају обезначене, мајке или нема или је понижена: „Мој народ није стег царски што се вије, / него мајка обешчашћена“ („Спомен Принципу“). Терет културе и народног завета, лирском субјекту „Видовданских песама“ и других циклуса Лирике Итаке (1919) постаје несносан у околностима када су „сви социјални закони раскинути“– да искористимо прикладне речи Растка Петровића из есеја „Општи подаци и живот песника“. У рату, онда кад нагон агресивности односи превагу и „ремети наше односе са ближњима“, по речима Сигмунда Фројда, „културна заједница је у сталној опасности распада“.

[restrictedarea]

Скупа са представама из националне предаје, у реалним историјским збивањима дотад невиђене погибије и обешчовечења, као и дволичне победе на крају (у свести и зато захваћеној тешком идентитетском кризом) руше се или деформишу и родитељске фигуре, као и битни садржаји њиховог културног посредовања. Друга мета авангардног, побуњеничког налета био је актуелни државотворни наратив оличен у концепту „видовданског храма“, пројекат осмишљен одозго, с врха националне културне идеологије. Као што разара културне забране и детронизује породицу, бунтовни Црњански уједно пребацује вредносно тежиште ка доњем делу социјалне лествице, на коме је почивало, свагда и тада, главно бреме ослободилачке акције и трпљења. У коментару „Уз песму о Принципу“ изриком сведочи о раскораку између прошловековне националне политике и активног, „хајдучког“ одговора из самог народа: „Принцип је, својим актом, ипак, ударио свима нама на чело жиг убица и сви смо ми постали сумњиви полицајцима, не само у Аустрији, него и целој Европи. Принцип нас је тако повезао боље него што смо били повезани, дотле, црквом, традицијама, крвљу.“

Ознака убице и народа убица постаје овде нешто више од циничног одјека негативног стереотипа што је стајао главе и слободе небројене Србе у Хабзбуршкој монархији након Сарајевског атентата и током потоње агресије на оптужену Србију. Лик убице пароксистички је уграђен у саму саморазорну свест лирског субјекта „Видовданских песама“, у самосвест посве лишену регулативног удела културног уобличења страшних факата историјске стварности. У песми „Традиције“, опет у постављеној тематској близини чина родитељства и насиља, уз жену жудну да постане мајка појављује се лик будућег оца, декларисаног као убица: „Али са мога лица / падаће на Тебе мржњом тамном / радост зулума, згаришта и шума, / и горди безбрижни осмех убица.“

ЈЕДНО ИСХОДИШТЕ ИДЕНТИТЕТА Значајније исходиште народног идентитета овде постаје крвави ореол убица. У овако заоштреној песниковој аутопрезентацији српски национ бива међусобно повезанији непобитном оптужницом моћних него заједничким културним тековинама. Када је реч о појмовима нагона и несвесног, сигнал у том смеру Црњански даје на самом почетку прозног сегмента Итаке и коментара. Пре него што ће изнети чувену, парадоксалну крилатицу о себи као свагдашњем сопственом претку, Црњански опомиње: „Мати ме је повијала у једном кориту у ком је хлеб месила. Ако је читалац читао Фројда или Јунга, имаће, кад моје књиге чита, много, свакојаких, асоцијација.“ Још образложеније песник говори о подсвесним тематским жариштима у разговору са Николом Дреновцем (1964): „Теме у књигама моје младости биле су искрене, опште, подсвесне.“

Дакле, теме опште и подсвесне, колективно несвесне. „Људи истински не могу да поднесу губитак архетипа“, наглашава Јунг. „Отуда, наиме, настаје огромна ,нелагодност у култури,, у којој се човек више не осећа добро, јер му недостају ,отац, и ,мајка,.“ Поред свега што је тресло предањске основе у финалу историјског остварења предачких налога, стега и подлога родитељског предања код Црњанског остаје јака, повлачећи се у доње слојеве песничке свести, одакле делује преображено али постојано, што ће се показати у песничким и другим делима после радикално изведених „Видовданских песама“. Управимо пажњу на песму из циклуса „Стихови улица“, ауторски привилеговану самим насловом „Моја песма“. На почетку коментара уз ту песму сугерише се особит, заштитни овој времена и места: „Зиму г. 1918. провео сам као у сну, у селу.“ Искуствени оквир за „Моју песму“, ипак, налазимо подробније дочаран у претходном запису под насловом „Као коментар“, у којем се банатски завичај, по повратку из „велике лудорије рата“, уздиже у ранг, начас досегнутог, епифанијског „простора среће“. „Ако продремо мало дубље испод површине душе“ – читамо опет код Јунга – „наићи ћемо на историјске слојеве, који нису мртва прашина, већ даље делују и живе у сваком човеку.“

Неке изразите слике, из коментара и лирског описа, распознају се и подупиру. Поред црних врана као аудио-визуелних састојака снежног равничарског предела, средишње место у коментару задобија збирни „расни“ портрет песникових банатских земљака: „Сви ти моји земљаци, Иланчани, мирни су, расположени добро и миришу на кожух. Не туже се, не јадају, и нису нимало меланхолични. И крај толиких који се никад више неће вратити, коло игра сваки дан у парку.“ У томе ће се збити први степен идентификације лирског субјекта, унутарње изједначење са завичајним колективом: „Душа је моја богат сељак, / пијан весељак, / у завичају. / Милује голу жену што спава, / тврдо, ко плећа гојних крава, / У житу, куд ноћи пуне црних врана, / падају.“ Импулс пијаног, екстатичног утапања појединца у ритам и безвремени покрет мноштва, у еротски нагон опстанка, свакако да је чинилац што повезује и оно поменуто банаћанско коло и душу весељака, као и, рецимо, „гомилу ону“ „једном давно младу“ под сремским виноградом из поеме Стражилово, али и митизовани лик оца описаног у коментарима као „чувен играч и са 50 година“, што је пред саму смрт „играо и прескакао ватре, са младићима и девојкама“. Душа лирског субјекта удваја се овде, заправо, на двојнички лик сељака на јави и на облик у сну, као завичајни историјски архетип граничара, сережана, најамника што ратује „за туђу вољу и туђ рачун“, као убица: „Свет је прошла самохрана, / у крвавом плашту сережана, / ко убица. / Стајаше тужна, завејана, / на стражи, у капијама, / брката, благо насмејана. // Крај цркве туђе и непознате, / запаљене, / у дуге, јасне, топле ноћи, / кад брекећу жабе барске, / грлила је разне жене. / А дању је чувала дворе царске / и кораком бројала сате.“

МИТОЛОГИЗАЦИЈА ТРАГОВА У два наведена строфоида промаља језгро опсесивно обнављане представе у књижевности Црњанског, надноси се двојничка фигура сережана као историјски еквивалент ратном искуству самог лирског субјекта Лирике Итаке – који је, такође, у минулом Великом рату, као и нараштаји претходника, по разним војиштима Европе „селио крв“, у сталном судару и замешатељству ероса, насиља и смрти. Слика сережана се јавља и у познатој песми „Гардиста и три питања“, ведро еротички интонираној, као и у првој верзији песме „Срп на небу“ објављеној у Лирици Итаке, у којој лирски субјект по свету блуди „у црном дугом свиленом плашту“ остављајући иза себе изненадне, случајне женке. Исти двојнички лик, крвавог сережана што носи „радост зулума, згаришта и шума“, назире се, прећутно, у већ цитираној песми „Традиције“. Исти лик је наговештен и насловом песме „Вечни слуга“. Речју, читав вековни удес свога народа, најпре завичајног народа, песник Лирике Итаке отеловљује у реченој двојничкој фигури, са којом се удваја, сагласно неумољивим историјским аналогијама. Отуда је и поклич „селисмо нашу крв“ из песме „Химна“ изречен из перспективе вечитих граничара, чија је једина баштина крв што проливају по разним странама „за туђ рачун“, закинути за дом и сневану матичну земљу. У том светлу се може читати, у семантичком сазвучју читаве збирке, и тежишна слика песме „Народни вез“: „Цео је свет за мене вез / пун шара моје крви.“

Јава богатог сељака у завршници „Моје песме“ биће у контрасту са сликом архетипског сна у којем лутајући двојнички лик сережана, граничара, бива тајно пребачен у амбијент „безданих вода Венеције“ на екстатичко позорје карневала и машкара. Његова песма, од туге и љубави – већ према светлом стереотипу о словенском „расном“ изразу – доводи до утишања карневалске ларме и до препознавања порекла те звонке душевне мелодије, на млетачкој риви што у имену памти и трговце и ратнике из словенске Далмације.

Лирски субјект „Моје песме“ не само да се удваја на две историјске фигуре, сељака и сережана, те тако даје тон „бунтовном родољубљу“ (Т. Манојловић) Лирике Итаке Црњанског, него је та идентификација опсежно реализована у роману Сеобе, остајући као рефлекс и у познијим делима. У том погледу, ваља сагледати како се лик оца, онога „лутајућег оца“ из поеме Сербиа, у Итаци и коментарима обликује сагласно реченом моделу идентификације. С једне стране, у коментарима, Црњански очев лик оцртава са извесном детињом, митско-бајковном стилизацијом, у младости спремног на тучу с професорима, ловца и картароша, чиновника кога због политичког активизма власти протерују и селе, каваљера и синовљевог културног хероја, јер му оставља библиотеку књига и политичких листова, али и, изнад свега, као човека који се мирно и весело, играјући и прескачући ватре у сватовима, припрема за скору смрт.

Програмско окретање областима личног и надличног несвесног, сагласно је усмерењу, укупно узев, свакако најпродуктивнијег тока српске авангарде коме је партиципирао и Црњански, премда тај ток обично везујемо за ауторске преокупације Растка Петровића и, нешто доцније, Момчила Настасијевића. Ако Милош Црњански и не задире у фолклорне и митске форме на начин својих поменутих савременика, он митологизује историјске трагове Словенства на европској позорници, брисане или занемариване. (Довољно је поменути да о словенској и српској мисији и виталној синтези култура Истока и Запада, поред зенитисте Љубомира Мицића, у међуратном периоду амбициозно и ангажовано пишу и, поред других, Милош Н. Ђурић, Владимир Вујић, Владимир Велмар-Јанковић.) Црњански свој поетскоисторијски мит о соларном и питомом старом Словенству прожима са античким митом о Хиперборејцима, у свом завршном и најразрађенијем утопијском конструкту. У свом уводу у биографију Светог Саве песник наводи: „Траг словенски светао је, и у културној историји човечанства, дуж Балтског мора, где су биле рушевине великих храмова подигнутих светлости која је, вечна, сјала над њима, а која је вечна била и у њима.“ Тражећи Хипербореју, Црњански заправо налази слућену прапостојбину која га мистично привлачи. У једној деоници из првог дела Хиперборејаца приповедач интимно поистовећује три удаљена и крајње различита места. Аналогија италијанских планина и ледене међе на крајњем северу активира доживљај материног дома, у који се враћа, макар и са свешћу о привремености. Буђење архетипа, као основног нивоа докле песничка свест може допрети, оснажена је и пишчевом напоменом из другог дела Хиперборејаца, епифанијском сликом боравка надомак остварене трансценденције, на северној обали „где је обала страшна“, слично Дучићевој страшној међи. „А у тим травуљинама човек се осећа као у загрљају мора, у заветрини, коју има данска земља – коју зову МАТИ. Тако су звали земљу сви народи у прастарим временима.“

ПЕСМЕ БЛИЗНАКИЊЕ На тој међи свега, привиђа се лик и име мајке. „Материнску љубав није нико измислио, она је ту, као звезде на небу“ – пише Црњански у „Коментару уз Моју песму“. У поеми Сербиа лик отаџбине такође је звезда, зорњача, као што је у Сеобама далека Росија – звезда на истоку. Љубомир Симовић је својевремено записао утисак да су Сербиа и Ламент над Београдом „песме-близнакиње“. Оне то одиста јесу, али је, додајемо, и Стражилово најближа рођака. Све три дуге песничке творевине Црњанског у знаку су мита о повратку у завичај, у првобитно и уједно коначно заштитно материнско окриље, тежње за заклапањем круга. Колико год силуета града била обликована у експресивној визији обнављајуће силе и експанзије, динамичкој и мушкој, земаљски матерински загрљај упућује на слику слатког смирења у гробу. Активни и светли имаго оца и похрањујућа представа Земље мајке изронили су изнова у Ламенту у подразумеваном пару Београд – Србија, који се, напросто, преклапају, у давнашњој наслеђеној пречанској представи о прадавно изгубљеном завичају, по имену Сербиа. Након повратка из четвртвековног невољног избивања у туђини, Црњански је био често питан за прецизније изјашњење о свом завичају. Песник вишесмерне потраге за простором где ће дубоко и присно припадати, варира на више места схватање завичаја као унутрашњег избора – а не као званичног податка о месту рођења. За ову прилику, бирамо одговор дат у телевизијском разговору с краја 1970. године, касније пренетом у писани облик: „Али, завичај, прави, знате, који волите, који осећате, за мене је Србија.“ Зашто баш Србија, а не Банат, кићени Срем, Чонград или Темишвар, одговор следи: „Зато што сам изабрао нешто што је толико напаћено, што је толико несрећно кроз векове, сада, а нарочито последњих сто година. То је мој завичај. Ја се у Београду осећам као код куће… Завичај је Калемегдан. Зато је и песма на крају опет дошла тамо по мене.“ Осећање завичајности, видели смо, овде се шири и преклапа са отаџбинским, а оно се пак темељи на историјској свести о непрекинутом страдалном повесном искуству. И у томе је путоказ Црњанског, одушевљеног и огорченог, тако важан и дан-данас, у нашим толиким, непревладаним, жалосним пометеностима.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *