Crni oblak nad Republikom Srpskom

Piše Stefan Karganović

U Republici Srpskoj priprema se prevrat, prerušen u kampanju za izbore koji su zakazani u oktobru 2014. godine. Koja su sredstva predviđena za realizaciju subverzivne operacije i kakve bi se protivmere mogle preduzeti?

Kada sam bio mali, u osnovnoj školi u Sjedinjenim Državama učili smo o jednom od najpoznatijih heroja Rata za nezavisnost, Polu Reviru. Među građanima Bostona, koji se tada nalazio pod kontrolom Britanaca, Revir je organizovao obaveštajnu mrežu koja je pratila kretanje i namere okupacionih snaga. Kada je saznao da Britanci pripremaju munjevitu akciju za hapšenje vođa revolucionarnog pokreta, Revir je bez odlaganja osedlao konja. Jašući celu noć iz Bostona do Konkorda, čuvenim uzvikom „Britanci dolaze!“ Revir je probudio i pozvao na uzbunu ugrožene patriote. Britanska racija nije urodila plodom.

Kao spontani buntovi Istorija se ponavlja. Republika Srpska je sada u smrtnoj opasnosti. Metodički i profesionalno, na nju se sprema politički atentat koji je predviđen da bude izvršen u oktobru 2014. godine. Atentat na pojedinca ima za cilj lično fizičko smaknuće. U figurativnom smislu, atentat na državu takođe ima smrtonosne posledice, samo po njene ustanove, pošto teži njenom ukidanju ili, u najmanju ruku, političkom rekonfigurisanju do neprepoznatljivosti.

Gotovo da je nepotrebno iznositi posebne dokaze za tezu koja bi u ovoj kasnoj fazi trebalo da bude potpuno nekontroverzna – u Republici Srpskoj se priprema prevrat, prerušen u kampanju za izbore koji su zakazani u oktobru 2014. godine. Od te činjenice može se poći kao od fundamentalne aksiome. Umesto raspravljanja o tome, pažnju javnosti bi bilo korisnije usredsrediti na sledeća dva pitanja: prvo, koja su sredstva predviđena za realizaciju subverzivne operacije ?; i drugo, kakve bi se protivmere mogle preduzeti?

 

Pre svega, treba jasno odrediti okvir za ozbiljnu analizu, jer bez tačne dijagnoze nema uspešne terapije. Suština situacije sa kojom se Republika Srpska suočava je sledeća – na meti naručilaca i izvođača prevrata nalazi se Republika Srpska kao politička tvorevina, kao istorijsko dostignuće srpskog naroda Bosne i Hercegovine zajedno sa pripadnicima drugih vera i nacija koji dele njegovu životnu viziju i, najzad, kao metafizički pojam. Ovo poslednje, verovatno najviše.

Znači, meta puča nije Milorad Dodik kao takav, još manje kao navodni nosilac negativnih svojstava koja mu se zlobno i licemerno pripisuju, nego Milorad Dodik kao stožer i otelotvorenje – Republike Srpske. Dakle, vraćamo se opet na polaznu tačku. Meta je i dalje Republika Srpska. Svako ko je sposoban da politički misli shvatiće razlog za ovu distinkciju i pojašnjenje.

Prvo, što se tiče sredstava. Sredstva koja se koriste i koja će se postepeno uvoditi u upotrebu nisu ništa novo, niti su izmišljena posebno imajući Republiku Srpsku u vidu. U raznim državama ona se već godinama primenjuju po ustaljenom obrazcu, a na svom jeziku njihovi autori ih upravo tako i zovu: template, što znači „obrazac“ ili „šablon“. Taj template oproban je u desetak uspešnih i dva ili tri neuspešna puča ove vrste. Njegov sadržaj je potpuno javan i ne predstavlja nikakvu tajnu. Glavni teoretičari ovih lažnih, odozgo – ili sa strane – dirigovanih pseudodemokratskih „revolucija“, profesionalno upakovanih da izgledaju kao spontani buntovi odozdo, zovu se Džin Šarp i pukovnik Robert Helvi. Njihove disertacije na ovu temu, „Samooslobođenje“ i „Od diktature do demokratije“ svako ko želi lako može da pronađe i da pročita. Slično njihovim „revolucijama“, i oni se lažno predstavljaju.

Prerušavaju se u bezazlene figure iz akademskog sveta, pasionirano posvećene demokratiji. Međutim, oni pripadaju jednom sasvim drugom svetu – obaveštajnih zavera. (Francuski analitičar Tjeri Mejsan ističe da je „Šarp uvek prisutan svuda gde su američki interesi u pitanju.“ (Thierry Meyssan, Voltairenet.org, 6. jun 2007).

Helvi je u Burmi bio na položaju američkog vojnog atašea, i to u periodu kada se organizovao unutrašnji „prodemokratski“ pokret sa zadatkom da preuzme vlast i nezavisnu politiku te zemlje promeni svrstavanjem u zapadnu političku orbitu. Ni to nije nikakva tajna, i može se proveriti lako, sa nekoliko klikova na internetu.

[restrictedarea]

Od Lenjina do Šarpa Prvi i osnovni postulat Šarpove doktrine je da se „promena“ (uvek shvaćena isključivo kao prestrojavanje politike targetirane države prema potrebama i diktatima atlantističke alijanse) ne postiže podsticanjem stanovništva na konstatovanje da je stanje loše, niti pukim protestovanjem. Postiže se „strateškim planiranjem pomoću kojeg nenasilna borba postaje mnogo efikasnija nego što bi bio slučaj kada bi se samo protestovalo i pružao otpor, ali bez strateškog planiranja.“ Kada se kontekstualizuje na Republiku Srpsku, ta ocena najavljuje ozbiljnu akciju koja neće biti ni stihijska ni emotivna, već brižljivo pripremljena, odmerena i sračunata. Na samom početku, ovo je jasno upozorenje potencijalnim balkanskim žrtvama da se uozbilje.

Sledeća tačka na kojoj Šarp insistira, a koja bi takođe trebalo da privuče pažnju bezbrižnih balkanskih žrtava sa poznatom sklonošću da potcenjuju protivnika, jeste nešto što on naziva „strateško razmišljanje.“ Po Šarpu, ono se „odnosi na sposobnost donošenja procene sa realnog stanovišta o tome kako bi trebalo postupiti da bi se situacija promenila i željeni cilj postigao (…) Ti planovi se odnose na način kako će dugoročni sukob otpočeti i kako će strategija i posebne kampanje za ostvarenje ograničenih ciljeva konačno doprineti postizanju glavnog cilja.“

Studenti koji su, pre nego što su otkrili Šarpa, proučavali Lenjina u ovim razmatranjima ideologa „demokratske revolucije“ nepogrešivo mogu prepoznati uticaj lenjinističke koncepcije „minimalnog i maksimalnog programa.“ Nastavljajući u istom lenjinističkom duhu, Šarp ističe da je „prilikom formulisanja velike strategije prevashodni faktor stalno testiranje da li kampanja otpora slabi ili jača moć protivnika“. Konkretno u vezi s tim, „postupci odbijanja društvene, ekonomske ili političke saradnje (što je takođe poznato i kao bojkot) predstavljaju važne metode u vođenju nenasilne borbe.“ Drugim rečima, cilj pseudorevolucionarnog inženjeringa je paraliza odbrambenih kapaciteta i institucija targetiranog sistema, što će u velikoj meri zatim olakšati posao njegovog rušenja.

Što se spontanosti procesa tiče, Šarp iznosi da će „prvi koraci u dugoročnoj borbi protiv diktature morati da budu vrlo ograničene prirode i pažljivo pripremljeni. “ Ovo se mora reprodukovati na izvornom engleskom: „…highly limited and carefully staged“. U engleskom originalu, reč „staged“ otkriva celu igru. Taj izraz potiče iz pozorišne terminologije i srpska reč koja najbolje prenosi njegov smisao je: „isceniran“.

Šarp i Helvi su sada spremni da zadaju smrtni udarac targetiranoj vlasti. Na ugrožene „stubove režima“ obrušavaju koncentrisanu snagu lokalne NVO pešadije pod svojom kontrolom, prikupljene, po Mihailu Leontjevu, voditelju emisije „Odnako“ na Prvom kanalu ruske televizije, „banalnim vrbovanjem – komplikovanom smesom egoizma, karijerizma, zastrašivanja i ucena“. Po završenom poslu, sa probranim izuzecima, pobunjeni bašibozuk biće demobilisan i stavljen ad acta, kao većina cinično iskorišćenih pripadnika „Otpora“, i o njima se više nikada ništa neće čuti.

Da rezimiramo. Džin Šarp crta ružičastu sliku „novog političkog poretka koji će otvoriti put uspešnoj primeni boljih rešenja, što bi odgovaralo potrebama društva i bilo u skladu sa odlukama naroda (…) Otvara se put za izgradnju trajnog, slobodnog i demokratskog sistema u kome će svi dobiti mogućnost da učestvuju“.

Međutim, on nije sposoban da navede primer zemlje koja je bila „oslobođena“ primenom recepture iz njegovog subverzivnog priručnika, a u kojoj se primećuju efekti uspešne primene „boljih rešenja“ koja preporučuje, ili gde se bilo šta događa sa osloncem na odluke koje donosi narod.

Polaznike Šarpove i Helvijeve škole za demokratiju, čija je aktivnost sve primetnija u Republici Srpskoj, treba podsetiti da do sada ona zaista jeste iznedrila bogate plodove, ali ne one koje su mentori obećavali i njihovi pioni lakoverno očekivali. Ti rezultati se kreću od privredno i društveno razorene Srbije, koja polako ali sigurno klizi ka diktaturi u južnoameričkom stilu, do opšteg sloma u Gruziji, donedavno pod vođstvom neuravnoteženog prozapadnog tiranina Sakašvilija. Iskustvo tih i drugih zemalja na udaru prinudne „demokratizacije“ u režiji Džina Šarpa, kolege Roberta Helvija i njihovih plaćenih družina lokalnih kondotjera, razmatra se u kapitalnoj studiji Natalije Naročnjickaje i Džona Loklanda „Narandžaste mreže, od Beograda do Biškeka“. U najvažnijim delovima i uz odgovarajuću kritičku aparaturu ona će uskoro biti objavljena na srpskom.

Kao Srbija pre toga, i Republika Srpska se ubrzano premrežava „nevladinim“ organizacijama koje pripremaju psihološki i politički teren za izvođenje prevrata u oktobru 2014. godine. Strpljivo i uporno seju konfuziju i stvaraju klimu neizbežnosti „promena,“ čiji se tačan sadržaj brižljivo sakriva. Pažljivo izbegavajući komparativnu analizu realnog stanja u državama koje ih sponzorišu, profesionalno obučeni demagozi i agitatori spretno koriste teškoće i nedostatke da ovladaju već postojećom energijom nezadovoljstva, da bi je zatim kanalisali u rušilačkom smeru.

Plan za spas Budućnost koja je predodređena Republici Srpskoj, ako sledeće godine – uz pomoć obmana i izbornog inženjeringa – prevrat uspe, vrlo je tmurna. Uz prividan legitimitet pobede na biralištima, na vlast će doći već pripremljena ekipa – zavrbovana „komplikovanom smesom egoizma, karijerizma, zastrašivanja i ucena“ – sa preciznim zadatkom da ubrzanim tempom nastavi proces likvidacije Republike Srpske koji je bio prekinut 2006. godine. Zasada, o tačnom izgledu „funkcionalne“ BiH koju bi uspostavili Sarajevo i njegovi zapadni taktički partneri moguće je samo nagađati. Ali, čak i ako Republika Srpska ne bude ukinuta sasvim, sigurno je da od nje neće ostati mnogo više od prazne ljušture. Za razliku od Srba iz Kninske Krajine 1995, Srbi iz RS više neće imati kuda da beže.

Ako se u oktobru 2014. godine nova kvislinška garnitura dočepa vlasti u Republici Srpskoj, lažni srebrenički narativ tek će od tada doći u potpunosti do izražaja. „Srebrenička toljaga“ – kako se slikovito izrazio nemački politikolog, Manuel Oksenrajter – marionetama će poslužiti kao paravan za poslušno izvršavanje naređenih nepočinstava, a istovremeno i kao pseudomoralni izgovor za saučestvovanje u političkoj likvidaciji „genocidne tvorevine.“

Kako odoleti? Protivnik je moćan, uporan i profesionalno organizovan, skoro do savršenstva. Žrtva je poslovično nemarna, površna u procenjivanju opasnosti koje joj prete i spora da na njih efikasno odreaguje.

Čarobnog i jednostavnog rešenja nema. Ipak, ne postoji nijedan razlog da protivnik postigne svoj cilj, osim ako mu se pasivnošću ne stvore uslovi za to. Sa nekoliko blagovremeno preduzetih koraka uspešan prevrat može biti sprečen.

Prvi i najosnovniji korak je podizanje javne svesti o činjenici da je Republika Srpska u opasnosti i da je predmet koncentrisanog političkog napada sa konačnim ciljem uništenja. Lični napadi na njenog najvišeg predstavnika su podli i neosnovani, ali su ipak samo diverzija. Oni služe kao dimna zavesa da bi se prikrila prava agenda koju, da je nje svesna, ogromna većina građana nikada ne bi prihvatila. Priroda opasnosti se mora precizno definisati da bi protivmere bile efikasne. Opasnost je prevashodno političke, a ne vojne ili neke druge prirode, što znači da odbrana takođe mora biti razrađena sa prioritetnim osloncem na politička sredstva. Sadržaj tih sredstava je tema za posebnu raspravu, ali mora se ići ovim opštim pravcem.

Drugo, inostrani planeri prevrata prinuđeni su da deluju iz senke. Korumpirane lokalne pione profesionalno su obučili da se lažno predstavljaju i da nastupaju pod lažnom zastavom borbe protiv korupcije i za ekonomski boljitak. Stoga će se bitka za Republiku Srpsku 2014. godine odvijati pre svega na nivou informacija i percepcija, ili „upravljanja utiscima“, kako se izrazio srpski analitičar iz Amerike, Nebojša Malić. Protivnička strana na tom polju raspolaže znatnim materijalnim i tehničkim prednostima, ali nije svemoćna, a dokaz za to je da ne bi imala izglede na uspeh da ne prikriva svoju pravu agendu i ne nastupa pod lažnim parolama. To je njena neuralgična i najslabija tačka i ujedno najjači adut odbrane. Na metodologiju prevrata i njegove glavne aktere mora se usmeriti snažan reflektor da bi javnost shvatila odakle joj opasnost preti.

Treće, zakon kojim bi se regulisala obaveza svih „nevladinih organizacija“ i sličnih preduzeća i udruženja koja primaju materijalna sredstva izvana, da se registruju i da formalno obznane vrstu i stepen zavisnosti od finansijskih izvora koji potiču izvan Republike Srpske, mora se hitno doneti. (Kada takav zakon bude bio donet, „Istorijski projekat Srebrenica“ će biti prva nevladina organizacija koja će stati u red da se registruje.) Koristan model je američki zakon kojim se reguliše ovo pitanje, „Foreign Agents Registration Act.“ Svrha američkog zakona nije da ograničava delatnost organizacija čiji se sponzori i krajnji korisnici usluga nalaze u inostranstvu, nego samo da te činjenice dokumentuje da bi se javnosti pomoglo da bude informisana kako bi mogla da proceni motive, prirodu i efekat rada tih udruženja. Ruska Federacija je pre izvesnog vremena donela sličan zakon koji američku regulativu uzima kao model. Vlada Republike Srpske treba što pre da formira ekspertsku grupu koja će proučiti sadržaj i primenu ovih zakonskih normi u SAD i RF da bi se principi ugrađeni u njih mogli prilagoditi potrebama Republike Srpske.

Četvrto, defanzivni obrazac ponašanja se mora prekinuti. Na višestruke napade iz raznih pravaca ne može uvek odgovarati samo jedan čovek, ma koliko snažan i dinamičan bio. Vlada Republike Srpske treba da formira poseban, nestranački biro, u čiji sastav će ući tim domaćih i stranih specijalista koji će znati da koriste raspoložive informativne resurse, da na svaki izazov reaguju dokumentovano, efikasno i bez odlaganja. Pri tome, mora se povući oštra razlika između patriotske opozicije koja svoj posao pošteno radi i strane agenture koja pod plaštom opozicionog nastupanja radi posao svojih stranih sponzora.

Odgovorni faktori u Republici Srpskoj moraju da formulišu sveobuhvatan „Strateški plan za spas Srpske“, zato što za njeno uništenje postoji i primenjuje se već pripremljen plan. Stručnjaci koji su proučavali obojene prevratničke „revolucije“ što se već više od jedne decenije sprovode na raznim tačkama sveta, uglavnom po istom šablonu, procenjuju da je za uspešnu pripremu i izvođenje prevrata u proseku potrebno oko godinu i po dana. Do izbora 2014. preostalo je nešto manje od godinu dana. Vreme je za akciju. Vremena za odlaganje – više nema.

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. Milorad Dodik stožer i otelotvorenje Republike Srpske????
    Da li je ovo neka šala?
    Kakav crni Milorad Dodik?! Pa on je američka ekspozitura.
    Još kad vidim da ga Blic najvatrenije brani, onda čudjenju kraja nema.
    Ovakvi i slični tekstovi o Dodiku, pomalo mi liče na one iz 2012. godine, kad je većina medija uporno gurala priča da ukoliko DS izgubi, Srbija će potonuti.
    U svakom slučaju Miloradu Dodiku i njegovoj stranci želim sudbinu DS.
    P.S. Svakako su sestrinske stranke!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *