Виктор Иго и надреалисти

MVH, © Maisons de Victor Hugo / Roger Viollet

Пише Славица Батос

У музеју „Виктор Иго”, у Паризу, цртежи великог песника и романописца изложени су упоредо са делима надреалиста. Циљ изложбе је да укаже на међусобне сродности између две поетике, као и на разлоге који су Андреа Бретона навели да Виктора Игоа уврсти у претече надреализма

Када је Андре Бретон, 1924. године, уврстио Виктора Игоа у претече надреализма, то је могло бити схваћено као надреалистички чин пар еxцелленце. Као „изненадни сусрет шиваће машине и кишобрана, на столу за сецирање“ – ако парафразирамо речи песника Лотреамона, кога ће надреалисти, педесет година после његове смрти, такође пригрлити као члана породице. Надреалисти су, подсетимо се, неговали култ апсурдних спојева. Ако сусрет шиваће машине и кишобрана може да изнедри неки виши смисао, зашто то не би могао и сусрет једног класичног, ловорикама овенчаног, писца и групе младих бунтовника?

Ствар је, ипак, мање екстравагантна него што на први поглед изгледа. Бретон је прочитао дело Виктора Игоа и лако уочио да оно излази из оквира које су му одредили школски програми и државне институције. Његовој ерудицији и сензибилности није могла измаћи чињеница да је Виктор Иго, посебно на плану поезије, досегао границе невидљивог, ирационалног, ониричког. И, слично као што су то учинили и са романтизмом, Бретон и надреалисти изнели су на светло дана читаву једну област Игоовог дела, која је дотле била непозната или одбацивана. Између осталог, ту спада и небројено много цртежа, израђених техникама које лаици и данас сматрају проналаском тзв. модерне уметности.

Откако су надреалисти скренули пажњу на цртеже Виктора Игоа, па све до данашњих дана, интересовање за њихову асоцијативну и изражајну снагу опстојава упркос неумитном смењивању уметничких праваца и мода. Део заслуге за ту непрекинуту, мада дискретну, актуелност припада свакако и музеју „Виктор Иго“ (званични назив Маисон де Вицтор Хуго) који је у јуну месецу прославио сто десет година постојања. Парижани радо посећују овај музеј. Зато што је он део националне и личне историје свакога од њих, зато што се налази на прастаром и достојанственом тргу Вож (Плаце дес Восгес) зато што је „тата Иго“ живео у тој кући у време када је писао „Јаднике“, зато што се ту два пута годишње организују занимљиве изложбе… Последња у низу је изложба под називом Ла циме ду рêве – преводом ћемо се позабавити касније, у оквиру које се може видети (до 16. фебруара 2014.) педесетак цртежа Виктора Игоа а уз њих и око двеста дела познатих надреалистичких сликара: Макса Ернста, Ханса Белмера, Андреа Масона, Ренеа Магрита, Ива Тангија и многих других. Без претензија да Виктору Игоу обезбеди некакво, неправедно му ускраћено, место међу “модернима”, комесар изложбе и писац текста у каталогу, Венсан Жил (Vincent Gille) је, зналачки и суптилно, указао на додирне тачке у креативном поступку између надреалиста и њиховог претпостављеног претече.

Шатобријан или ништа Виктор Иго (Victor Hugo, 1802 – 1885) једно од најзначајнијих имена из целокупне француске историје, песник, романописац, драматург и политички ангажована личност, почео је да саставља стихове већ у тринаестој години. Са четрнаест је записао у свом дневнику: „Хоћу да будем Шатобријан или ништа“. Иако је током школовања био изразито надарен за природне науке, дефинитивно се определио за писање, окуражен успехом који је, 1821. године, постигла његова збирка поезије „Оде“. Краљ Луј XVIII лично му је одао признање додељивањем новчане стипендије. Финансијски независан и сигуран у себе, убрзо ће се и оженити. Његова изабраница је Адел Фуше, у коју је заљубљен још од детињства и која ће му, у наредних осам година, подарити петоро деце.

Објављивањем позоришних комада „Кромвел“ и „Ернани“, негде око 1830. године, Виктор Иго постаје родоначелник и утемељивач француског романтизма. Ове драме означавају коначни раскид са естетичким догмама класицизма, раскид који ће врло брзо добити политичку конотацију и изродити се у, често трагикомичне, физичке сукобе између „традиционалиста“ и „армије романтичара“. На премијери драме „Ернани“, успаљена авангарда гађала је трулим поврћем реакционарну господу. Догађај је ушао у историју – под називом „Битка за Ернани“, а у аналима времена остало је записано и да је једна залутала главица купуса погодила Балзака лично.

Упркос инцидентима и повременим тешкоћама, позоришни комади Виктора Игоа се успешно изводе и доносе му приход сасвим довољан за удобан грађански живот. Године 1832. усељава се са породицом у кућу на Tргу Вож. Ту ће проживети шеснаест наредних година, испуњених радом, бригом о деци (био је добар отац) политичким активностима, монденским пријемима, дружењем са најзначајнијим људима оног доба. Пријатељи су му били Балзак, Александар Дима, Ламартин, Проспер Мериме, Сент-Бев (који је, успут, био и љубавник његове жене) Алфред де Вињи, Делакроа… У истом периоду (1833.) упознаје глумицу Жилијет Друе (Julie tte Drouet) која ће постати његова званична љубавница и бити му одана све до смрти, педесет година касније. Жилијет је, на захтев Виктора Игоа, напустила позоришну каријеру и пристала да живи у некој врсти заточеништва, посвећујући све своје време преписивању рукописа свог славног човека, виђајући само њега, излазећи само с њим – и само онда када је то њему одговарало. Једном годишње одлазили су на дуга путовања, о којима сведоче путописи и писма послата – Адели Фуше.

[restrictedarea]

По политичком опредељењу, Виктор Иго је био ројалиста, могло би се чак рећи – режимски човек, али се није либио да дигне глас када је требало одбранити извесне моралне принципе. Познати су његови говори у којима се залагао за укидање смртне казне, за слободу штампе, за парламентарну демократију… па чак и за помоћ Србији (говор из 1876.) у време масовних масакара од стране Турака. Сматрао је да је Европа уједињеним снагама морала да устане против тих зверстава. У време државног удара 1851, којим се Луј Наполеон Бонапарте прогласио царем Француске, допао је у немилост и био је принуђен да напусти француску територију. Највећи део изгнанства провешће на острву Гернзи (Гернесеy – једно од англо-норманских острва, у каналу Ла Манш) у живописној кући познатој под именом Отвил Хаус (Hauteville House) која је данас такође претворена у музеј. У светлу изложбе о којој је овде реч, тај период је посебно занимљив јер нам открива да је Виктор Иго доживљавао изгнанство и самоћу као неопходан, виталан предуслов стваралаштва. Као тотални контакт са самим собом и „собом у универзуму“. Као врхунац слободе. У тим околностима настала је и већина цртежа које видимо на изложби.

Спиритизам и психоанализа Виктор Иго није био религиозан. Бар не у уобичајеном смислу те речи. Није био крштен, никад се није исповедио, презирао је црквене догме и обреде – а папу поврх свега, и био је апсолутно против сваког облика институционализовања вере. Али је дубоко веровао у Бога створитеља универзума и у бесмртност душе. Попут шведског научника и мистика Сведенборга, веровао је да дух прожима све што постоји и да све што постоји, живо или неживо, међусобно комуницира. Целим својим бићем осећао је да је и он сам део тог заједничког дисања – кад посматра небо осуто звездама, кад пише поезију, кад безобличне мрље мастила на папиру почну да се уобличују у уклете градове и опустошена поља.

Интересовање Виктора Игоа за спиритизам, окултизам и, уопште, за све оно што данас називамо паранормалним појавама, нарочито се појачало после једног кобног догађаја: у јесен 1843. године, удавила се у Сени његова ћерка мезимица, деветнаестогодишња Леополдина. Од шока и туге повратио се, мало по мало, тек у годинама изгнанства, захваљујући, делимично, и спиритистичким сеансама у оквиру којих је разговарао са духом своје ћерке. Неколико година касније почео је да сумња у веродостојност те врсте искустава и покушао је да за њих нађе рационално објашњење.

Без икакве намере да омаловажимо Игоове паранормалне доживљаје, подсетићемо да је призивање духова било омиљена салонска забава средином XIX века. Мода се зачела у Америци да би, преко Енглеске, убрзо захватила Француску, Немачку и остатак Европе. Многобројни записи „сведоче“о способностима „медијума“ да остваре контакт са оностраним бићима и појавама као и о техникама којима се то постиже. Једна од њих је и тзв. аутоматско писање. Ради се о томе да се, у некој врсти лаког транса, мисли записују онако како наилазе, без обазирања на њихову смисленост, уметнички квалитет, инфантилност, скаредност и томе слично. Исту технику, али у терапеутске сврхе и у комбинацији са хипнозом, користио је француски психолог Пјер Жане, творац појма „подсвесно“. Готово у исто време појавиће се и Фројд, са већ добро познатим, психоаналитичким техникама продирања у запретене слојеве личности. На ове две традиције, спиритистичку и психотерапеутску, надовезаће се Андре Бретон, оснивач надреалистичког покрета, с тим што ће он покушати да их уклопи у сопствену доктрину.

Надреалисти – двадесетих година прошлог века – то су пре свега млади људи који се лудо забављају и, притом, као што приличи младости, сами себе схватају озбиљно. Који, истовремено, верују у своју превратничку мисију, као и у свој креативни потенцијал. Њихове методе, као што знамо, врло брзо ће се показати као неупотребљиве у књижевном и ликовном стваралаштву достојном тог имена, али, интерно, у оквиру групе, наставиће да их напајају енергијом неопходном да се истраје у једном обимном културном пројекту. Без аутоматског писања и покушаја да се неки вид креације извуче из хипнотичког сна, надреализам није имао никакву шансу да се наметне као аутентичан покрет. С друге стране, опет, да их није одбацио – у њиховом доследно спроведеном облику, био би осуђен на заборав, као пролазна грозница пренадраженог духа. Оно што нам је ипак остало од надреализма јесте наук, или, тачније – подсећање, да се уметност и поезија напајају са извора који измичу нашој рационалној свести. Ако нам се сад учини да је одувек тако било, да никад друкчије није ни могло бити, вероватно смо у праву. Нема стваралаштва, о којој год људској делатности да је реч, без оног стања проширене, дифузне концентрације, кад се отворе поре између свих слојева личности и кад кроз њих почне да струји и оно што универзум пристаје да нам саопшти. Овде се круг затвара, јер исто то, али на много суптилнији начин, говори нам и Виктор Иго.

Онирички висови За разлику од надреалиста, Виктор Иго није нарочиту пажњу поклањао сновима. И, за разлику од надреалиста, правио је јасну разлику између правог, ноћног сна, и свих других стања проширене или помућене свести која на сан личе (сањарење, маштање, халуцинације, хипнотички транс…) Тако нам се бар на први поглед чини. Једна белешка из 1853. до 1855. (дакле из периода спиритизма) помоћи ће нам да тврдњу мало изнијансирамо. „Како можемо да будемо сигурни – пише Виктор Иго – да оно што нам изгледа нестварно и чудовишно не постоји одиста у дубинама бесконачности и да није саставни део неке тамошње живе реалности? Наши снови током спавања су појављивања могућег“. Ноћни снови указују нам, значи, на евентуално постојање неког ширег универзума у који обично немамо приступ нити желимо да превише завирујемо – осим ако смо песници или нека слична сорта. За надреалисте (који су помало читали и Фројда, осећамо) снови, такође, представљају царски пут ка некој свеобухватнијој реалности, тачније, ка над-реалности ‒ ако хоћемо да се изразимо њиховом терминологијом. Али, док за Виктора Игоа сан сведочи о постојању нечега што излази из оквира нашег свакодневног функционисања, за надреалисте он је право правцато „средство за рад“

Како су изгледале сеансе хипнотичког сна, сазнајемо из писма које је Бретонова прва жена, Симона, написала једној рођаци: „Мрачно је. Сви смо уокруг за столом, испружених руку. Није прошло ни три минута а Кревел (René Crevel, песник, прим. С.Б.) већ пушта промукле издисаје и неартикулисане звуке. Затим започиње, нападним, деклемујућим тоном, језиву приповест. Једна жена је удавила мужа, али он је то од ње тражио. Ах, жабе! Јадна лудо, лудооо!“. Ови „снови“ су и записивани, онако како је то налагала надреалистичка доктрина: без икакве контроле од стране разума и без икаквих моралних или естетичких преокупација. Вредност тих записа почивала је, веровало се, управо на њиховој спонтаности и аутентичности, тј. на њиховој „антилитерарности“.

Према мишљењу Андреа Бретона, на сличним „аутоматизмима“ требало је да се базира и сликарство. У контексту снова и сневања, то би значило да, ако је могуће сан „преписати“, онда је сасвим близу памети да га је могуће и „пресликати“. И заиста, многе надреалистичке слике баве се тематиком сна. Али, ако их пажљивије погледамо – бар оне које данас висе на зидовима галерија и музеја – уверићемо се да ни најмање нису лишене разумске контроле ни естетичких преокупација. Очигледно је да се, чак и неки, у иконографском смислу, једноставан сан, од момента кад почне да се материјализује на сликарском платну, нужно претвара у нешто друго. Сањано небо и насликано небо су засебни светови. Мада можемо претпоставити да постоје тајни пролази кроз које, један с другим, ти светови комуницирају – што нас, нужно, опет враћа Виктору Игоу.

Иако је над његовом поезијом даноноћно бдело будно око разума, иако у њој није било места ни за какве „аутоматизме“ – без обзира да ли их „диктирају“ мртве душе или подсвест, иако су „моралне и естетске преокупације“ биле и те како присутне, Виктор Иго се слагао са надреалистима у једној битној тачки: сан и сањарење увећавају визионарске способности песника и мислилаца и, као такви, спојени су нераскидиво са суштинским механизмима стваралаштва и креативним размишљањем, уопште.

„Сваки човек носи у себи свој Патмос – написао је Виктор Иго у есеју о Вилијаму Шекспиру. (Патмос је острво на које је био изгнан Св. Јован Богослов и на коме је написао Откровење, прим. С.Б.). Слободан је да иде или да не иде на те застрашујуће висове мисли, са којих се назиру тмине“ Али ако тамо ипак крочи, „ухваћен је“. „Бездани валови чудесног указали су му се. Тај океан нико не гледа некажњиво. Убудуће, постаће проширен, повећан али лебдећи мислилац – постаће сневач“. Тај застрашујући врхунац, са кога песник-сневач види даље него обичан смртник (па макар то биле и тмине) Виктор Иго назива Ла циме ду рêве или Ле промонтоире ду сонге. У дословном преводу, ла циме значи „слеме (крова) или највиши врх дрвета“. Le promonteire(од латинског promontorium) означава рт, истурени део копна у море, али и свако узвишење са кога се поглед слободно пружа у даљину. Како le rêve и le songe означавају, редом, „сан“ и „сањарење“узели смо слободу да изложбу о Виктору Игоу и надреалистима назовемо „Онирички висови“.

Од апстрактног ка конкретном На изложби „Онирички висови – Надреалисти и Виктор Иго“, лавирани цртежи (израђени четкицом и разблаженим тушем, прим. С.Б.) Виктора Игоа постављени су упоредо са сликама и цртежима надреалиста да би се истакле сличности у тематици и у креативном поступку. Сличности су упадљиве, али овде ћемо најпре скренути пажњу на паралелу коју је, у каталогу изложбе, повукао Венсан Жил. Комесар изложбе пронашао је, у епистоларној заоставштини Виктора Игоа, писмо Сент-Бева у коме је реч о римама у песничком стваралаштву. Често – каже Сент-Бев ‒ кад пронађете реч која се на задовољавајући начин римује са завршетком вашег стиха, између то двоје не постоји природан, рационалан однос. И шта онда радите, без сумње несвесно? Проналазите метафору која нову реч повезује са мишљу израженом у стиху и која се природно никад не би појавила у имагинацији. Имагинација је нову идеју произвела јер је на то била подстакнута.

Сент-Бев је, говорећи о поезији, изразио нешто што је, вероватно, суштина сваке креације, али ту мисао ћемо видети у сасвим новом светлу ако прочитамо и оно што је рекао Андре Бретон у „Манифесту надреализма“ ‒ Управо неуобичајено приближавање два термина изнедриће особиту светлост, светлост слике (…) Вредност слике зависиће од лепоте произведене варнице, која је, разуме се, у функцији разлике у потенцијалу између два проводника. Друкчије речено, што је напетији, неприроднији, нерационалнији однос између два елемента који се „римују“(који добро звуче заједно или које, свесно или несвесно, желимо да удружимо) то је већа изражајна моћ слике. Ова идеја је, као што знамо, најлепше и најдоследније спроведена на сликама Салвадора Далија. Дали је, међутим, био искључен из надреалистичког покрета јер није доследно спроводио начело аутоматизма које је зацртао Андре Бретон. Сликао је превише добро.

На изложби, чији је превасходни циљ био да прикаже сродност између Виктора Игоа и надреалиста, идеја о плодотворности необичних спојева није изнесена у први план из простог разлога што, у цртежима Виктора Игоа, она није материјализована на тако очигледан начин као код надреалиста. Примат је добила њена суптилнија варијанта, коју бисмо могли назвати „спој ничега и нечега“ или „од апстрактног ка конкретном“, а која је, у суштини, произашла из једне баналне салонске разоноде, познате под именом декалкоманија. На лист папира накапало би се мало мастила, лист би се потом пресавио надвоје, па растворио и онда би свако од учесника у игри говорио на шта га, тако добијена мрља, подсећа. Ову технику нарочито је била усавршила Жорж Санд. Она је, између два овлажена папира стављала измрвљене акварел боје, па би, касније, ту подлогу, безобличну али бремениту могућностима, лаким сликарским интервенцијама претварала у пејзаже. О тим њеним уметничким творевинама, „дендритима“ –  како их је звала, данас се мало зна, али су зато слике Макса Ернста и Оскара Домингеза засноване на техници декалкоманије ушле у све музеје света. Са разлогом. Кад се гледају слике Макса Ернста, њихова визионарска снага баца у засенак и технику и теоретисања у вези са извором инспирације. Оне су саме себи довољне.

Иако можда звучи претерано, исто то може се рећи и за цртеже Виктора Игоа. Њихова пиктурална вредност и њихова способност да нам, иза онога што непосредно опажамо, открију неки виши смисао, чине да нам уопште није важно што су ти цртежи настали од мрља или уз помоћ мрља, што је у њих понекад убацивана чађ или талог од кафе, што су неке линије извучене нагорелим палидрвцетом. Свака слика је, у суштини, сачињена од мрља. То смо и сами, сетимо се, са запрепашћењем открили кад смо први пут погледали изблиза Рембранта или Веласкеза. Тајна се састоји у томе што су оне усклађене и распоређене на одређени начин, али неко је то већ рекао.

Код Виктора Игоа, „мрље“ се најчешће уобличују у хридине на којима се уздижу уклета здања, у оголеле пејзаже са једва назначеним и удаљеним контурама људских насеобина, у разбеснеле олује, у месечином обасјану морску пучину испод које почивају потонуле лађе. Из таме тих цртежа/акварела провирује лице смрти, као што је то често био случај у романтичарском сликарству. Надреалисти су се, у великој мери посредством Виктора Игоа и његових изума на плану технике, инспирисали овом тематиком. У то се лако можемо уверити на изложби. Туробна атмосфера обавија и чувене прашуме Макса Ернста, са челично-сивих плажа Ива Тангија минералне сподобе протерале су засвагда људска бића, а из мрља разливеног мастила излазе на свет звери и имагинарна бића Оскара Домингеза. Видимо да свет таме и, за таму везаних, узнемирујућих бића и појава, подједнако опседа и Виктора Игоа и надреалисте. Разлика је само у томе што је тај „тамни вилајет“, код Виктора Игоа, део његове дубоко продуховљене, филозофске и медитативне природе, док се, код надреалиста, углавном ради о демонстрацији, испољавању потиснутих садржаја наше подсвести.

На крају, за разлику од многих писаца који су покушавали да се изразе и кичицом и који су безнадежно остали у границама илустративног (што важи и за неке надреалистичке сликаре) цртежи Виктора Игоа одишу аутентичним сликарским сензибилитетом. У историји уметности они заузимају посебно место, које им – захваљујући помало и надреалистима ‒ данас више нико не оспорава.

[/restrictedarea] онлайн займы займ денег спбзайм денег с плохой кредитной историеймикро займ срочно

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *