Убијања по списку

Пише Владислав Панов

Документарни филм „Прљави ратови“ храбро и експлицитно открива наредбодавни ланац који од Беле куће води до плаћених убица америчке војне силе на терену, не само на ратиштима већ било где на свету

Значајан и због избора шкакљивих политичких тема опречно прихваћен амерички режисер и сниматељ документарних филмова, Рик Роули, после неколико радова који су га поставили на важно место на светској мапи независних аутора ангажованих документараца („Овако изгледа демократија“, „Четврти светски рат“, „Рат 33“ су неки од претходних наслова захваљујући којима је стекао име) досегао је врхунац каријере са актуелним филмом „Прљави ратови“. Очигледно ауторски сазрео, ојачаног карактера и искусан не само када је реч о техничким захтевима модерног документарног филма већ и храбром третману незахвалне и потенцијално опасне теме, Роули је са „Прљавим ратовима“ изашао као победник на више нивоа. Његов је филм, барем у конкуренцији америчких документараца иза којих стоје школовани и кохерентни аутори, а не памфлет-мајстори и манијаци теорија завере који лако бивају дискредитовани од стране политичког и медијског мејнстрима или власти, убедљиво најозбиљније овогодишње остварење ратно-политичког филмског документаризма. У најкраћем, а у складу са насловом, овим је филмом Роули одлучио да раскринка такозване ратове невидљиве за удворичке западне медије, а које упорно, крволочно и без икаквог надзора или скрупула води актуелна америчка администрација. Не само на отвореним текућим ратним жариштима на којима америчка сила тамани измишљене терористе и непријатеље своје савршене демократије већ и оне широм света, превентивно или акутно, свеједно. За мини-ратове се не зна. Они су под вишеслојним веловима тајне, у дубоком мраку, али ништа мање опасни, сурови и крвави.

[restrictedarea]

Тајно тело за убијање непријатеља САД Са две награде на овогодишњем Санденс фестивалу (најбољи филм и најбољи сниматељ) и са незваничним ореолом главног кандидата за предстојећег Оскара у жанру документарног филма, „Прљави ратови“ кроз новинарске авантуре ратног извештача Џеремија Скејхила откривају невероватне тајне у америчком војевању широм планете. Заједнички садржалац им је постојање руководеће-оперативне супертајне Заједничке команде за специјалне операције (енглеска скраћеница ЈСОЦ) која је на светлост дана изашла тек објављивањем хвалоспевних тирада политичког вођства и медија поводом успеле акције убиства Осаме Бин Ладена. До тада нико није знао за њу. Необично тајно тело, тајније и од ЦИА оперативаца или делатности такозваних црних акција, у Роулијевој драматургији случајно открива упорни и лудо одважни репортер Скејхил. Да ли је тако било и у стварности, мање је значајно (иако уметање игране драматургије у документарац многи истичу као главну ману филма, чак и као доказ неверодостојности која уништава и оно мало аутентичности). Далеко је важније, међутим, да је у потрази за убицама недужних цивила у авганистанској забити Скејхил на крају дошао до доказа о постојању тајних јединица ЈСОЦ за одстрел непријатеља Америке! Још горе, убиства су изведена тајно, кукавички, без подршке институција, без части и полагања рачуна било коме. Наравно, уз безброј „колатералних штета“, укључујући и поменута смакнућа у авганистаној забити која су инспирисала овај филм. Откривено је да су плаћене убице које је ангажовао ЈСОЦ заправо „црне тројке“ које су убијале по листи на стотине људи. Неко анониман и у дубокој позадини маркирао их је не само као тренутне већ и као будуће, потенцијалне, непријатеље Сједињених Држава и њихових разноврсних интереса на светској мапи ратних, економских и политичких односа. Убијање, које се, и док ово читате, а биће тако ко зна колико дуго, несметано одвија без застоја, дело је посебних јединица, бескомпромисних плаћеника са огромним ратним искуством и са специјалистичким обукама свих нијанси. Наредбодавни слој „патриотских убица“ је, међутим, оно што погађа у срце гледаоца. Јер, у тајним одајама моћи, у Белој кући, на врху ратне пирамиде Сједињених Држава налазе се нобеловац и политичко-војни скуп његових најближих сарадника на најмоћнијим функцијама. Сазнајемо тако да „мирољубиви“ амерички председник издаје наређења ЈСОЦ убицама и да је један од оних који постављају задатке (имена) на листи за одстрел! Да ли је икада додељена циничнија Нобелова награда за мир?

„Радови“ се изводе широм света Акције извршилаца злочина, да буде још горе, најчешће се уопште не одвијају на ратиштима или иза непријатељских линија на неком од текућих ратних „театара“ на којима се Америка бори за демократију. Не, егзекуције се извршавају свуда по свету, претежно тамо где нема никаквих ратова. Или их нема тренутно. Цео је свет, дакле, подређен америчкој бахатој крволочности и „заштити интереса и начина живота“ свим средствима. Чудно је у ствари што је то тајна. Зар бисмо устукнули и да се оно што раде за „добробит“ напреднодемократског човечанства редовно нуди у извештајима светских медија? Сећамо се и ми прича о колатералним штетама док су нас бомбардовали у име исте демократске правде и заштите напредних интереса. Прича о убиству цивила у авганистанском селу, која отвара „Прљаве ратове“ и на коју се надовезују све друге о сличним „грешкама“ и нежељеним последицама а убијане су чак и трудне жене, испраћена је препознатљиво охолим и циничним коментарима војних лидера који су те акције и невине жртве окарактерисали као ратне неминовности. Чак и за убијене труднице речено је да су могле да буду теористи, без обзира што су трудне!? Какав би суд требало основати за људе чије су саме циничне и бездушне изјаве кривична дела или бар доказ тако поодмакле социопатологије да би већ по том основу требало да буду склоњени из командних и оперативних структура. Што се, наравно, не дешава. Нити ће. Постојање и какву-такву (макар и скромну и ограничену) дистрибуцију овог филма зато треба поздравити као назнаке тананог и у овом моменту скоро невидљивог зрнца светла у безнадно мрачном тунелу у коме се налази свет и, чини се, његова злехуда непосредна будућност.

[/restrictedarea]