ТОТАЛНИ ГЕНОЦИД

Пише Василије Ђ. Крестић

Поводом објављивања књиге „Тотални геноцид – Nezavisna država Hrvatska 1941-1945”аутора Динка Давидова

Као истраживач који је читав радни век провео у изучавању српских културноисторијских споменика, Динко Давидов је још пре неколико деценија почео да сабира архивске материјале и фото-документацију о српским сакралним објектима (црквама и манастирима) које су уништиле, оштетиле и опљачкале усташе на подручјима Независне Државе Хрватске. Као и сваки Србин у којем није згаснуло српско национално осећање, а таквих данас, на нашу жалост и срамоту, има напретек, до бола дирнут размерама усташког геноцида којем је тешко наћи сличности чак и са најзлогласнијим барбарским поступцима широм земљине кугле, Давидов је одлучио да отргне од заборава усташке злочине, да их, колико је то данас могуће, што више и што уверљивије, аутентичним доказима разобличи и све који су спремни на заборав, на намерно заташкавање и умањивање злодела, подсети на размере злочина, на њихове починиоце и на циљеве које су злочинима желели да постигну.

 

КУЛТУРОЦИД Аутор је одлучио да објави ову књигу и зато што сматра да је уништавање српских црквено-историјских споменика недовољно познато, или сасвим непознато, благодарећи послератном комунистичком диктату о забораву истине. Због тога је, каже он, сам појам геноцид хрватских усташа и све што тај појам садржи, био осуђен на заборав. Била је то, наглашава аутор, комунистичка политичка опросница на чијој је основи неговано братство и јединство, идеолошка подлога титоистичке Југославије. Руководство те Југославије постарало се, и у томе је у знатној мери успело, да обманама сакрије истину о геноциду не само у земљи него и у послератној Европи. Давидов наглашава да ни у једној области поробљене Европе у Другом светском рату није уништено толико културноисторијских споменика колико је то учињено на тлу Независне Државе Хрватске. Статистички исказано, у периоду од 1941. до 1945. године разрушено је, спаљено, оскрнављено и опљачкано више од 450 српских православних храмова. У тим храмовима уништени су монументални иконостаси, хиљаде икона, велики број рукописних и уникатних књига, међу којима су и књиге рођених, венчаних и умрлих, обимна архивска грађа и велики број црквених обредних предмета културноисторијског значаја и лепоте.

„Културоцид“ учињен од представника народа који се поноси хиљадугодишњом културом изведен је по давно смишљеном плану и с јасним циљем. Стога што је „плодотворна религиозна и национална мисија Српске православне цркве суштински сметала усташким и клерикалним круговима“ Хрватске, они су се на њу устремили с намером да је униште и затру историјске белеге српског постојања. Не бирајући средства, одлучили су да створе велику, етнички и религиозно чисту римокатоличку хрватску државу. С тим циљем усташе су се окомиле на српскоправославне црквене споменике, најуверљивије сведоке вековне присутности Срба у Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни, Херцеговини и Срему. У време постојања усташке државе камионима су у јасеновачки логор довожени товари поломљених икона из порушених српских цркава. Ту су, како каже Давидов, иконе цепане као дрва и употребљаване као огрев за загревање логорских канцеларија. Тим истим камионима којима су превожене иконе, у логор су довожене и жртве. Тим истим секирама, којима су цепане иконе, мрскане су и главе жртава.

 

ПРИКРИВАЊЕ Давидов подсећа да је прикривање правих извршилаца геноцида над српским народом и његовим културним наслеђем започело одмах по окончању рата. У извештају који је комунистичка Југославија 1945. године поднела међународној Комисији за репарације, у којем је реч о броју уништених и оштећених православних цркава, икона, религиозних одора и црквеног посуђа, није речено да су тај злочин починиле Павелићеве усташе, већ „немачки окупатори, као и други фашистички окупатори“, који су на различите начине оскрнавили „цркве и манастире претварајући их у затворе, места за мучење, штале, складишта муниције и стоваришта“. Тиме је започето а касније систематски настављено ослобађање од кривице правих извршилаца злочина а одговорност је пребачена на немачког окупатора. Међутим, истина је да су усташе уништиле 90 одсто српских историјских знаменитости, а немачке окупаторске јединице мање од 10 одсто, и то претежно током ратних операција у Срему. Истине ради, Давидов наглашава да немачка окупаторска војска није рушила српске православне цркве у Србији, нити је италијанска војска то чинила у Далмацији и Црној Гори, а ни мађарска у окупираној Бачкој. Та варварска недела чиниле су у Европи двадесетог века само хрватске усташе. Под чврстим стегама комунистичке власти српска наука о свему томе, све док та власт није почела да малаксава, била је принуђена да ћути. Последица ћутања и свесног прикривања истине била је та што је Републички завод за заштиту споменика културе Хрватске избегавао да испуни професионалну обавезу – да прикупи податке о уништеним и оштећеним српским црквама. Сходно томе, Завод није предузео неопходне радове на конзервацији рушевина. С тим у вези Давидов наглашава: „У послератној и садашњој Хрватској и те рушевине су у поједним местима поново рушене. Да не би остао било какав споменик, ни било какав спомен. – Живих сведока више нема. Рушевине и сведоке требало је закопати дубље у земљу.“ Тако је прикривена истина о великом злочину а историја о монструозној Независној Држави Хрватској је улепшана.

 

[restrictedarea]

„УРЕД ЗА РУШЕЊЕ” Уз помоћ Епархије горњокарловачке, славонске, бањалучке и Митрополије загребачке Давидов је 1984. и 1985. године, са једним фотографом, обишао преко двеста педесет српских црквених рушевина. Некадашње цркве, рушевине, налазиле су се у селима и засеоцима којих више није било, или у селима у којима више није било Срба, чији преци су те цркве подизали. На појединим усамљеним црквиштима после рата била је пободена дрвена крстача, као белег да је на том месту постојала црква. Фотографије настале 1984. и 1985. године чине саставни део  књиге и оне су, како каже Давидов, „веродостојни документи о једном тужном, мучном, нечасном духовном и политичком стању у некадашњој Југославији, а посебно у Републици Хрватској“.

Да је уништавање српских цркава на тлу Независне Државе Хрватске био један од важнијих задатака хрватских усташа, сведочи чињеница да су они 1941. године основали „Уред за рушење православних цркава“. Седиште Уреда налазило се у Загребу, у Прашкој улици бр. 2, а на његовом челу стајао је др Дујмовић, потпуковник и лекар из Загреба. Уред је функционисао током 1941. и у првим месецима 1942. године. Престао је да ради априла 1942. Али, занимљиво је, а у најтешњој вези с намерама да се усташки злочин прикрије, или, колико је могуће више умањи, да је хрватска „Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина“, одмах по свршетку рата, тврдила да не располаже подацима који се тичу „Уреда за рушење православних цркава“  и „да чак није имала могућности да утврди“ да је тај Уред и постојао. Престанак рада „Уреда за рушење православних цркава“ повезан је с оснивањем „Хрватске православне цркве“, која је имала задатак да замени Српску православну цркву и да непризнатим Србима пружи прилику да промене веру, а преко вере и нацију. Хрватском православном црквом усташе су намеравале да на територији НДХ затру сваки траг Српској православној цркви и њеним српским припадницима. Са неколико фотографија Давидов је показао како су изгледале цркве у Осијеку, Петрињи и Јасеновцу пре рушења, а како у завршној фази разарања.

 

НОВИ СРЕДЊИ ВЕК Посебан одељак књиге посвећен је питању присилног покатоличавања Срба и улози Хрватске римокатоличке цркве у тој мрачној работи. У науци је већ речено да насилно преверавање спада „у најсрамније странице усташког деловања једног дела католичког клера“ и да нема сумње да „начин католичења у НДХ представља јединствен пример нововековног оживљавања средњег века“, да је оно „огромно убијање људских савести, које по свом злочиначком аспекту и методи одговара свим могућим зверствима којима се усташтво послужило при чишћењу НДХ од Српства и православља“. У свим срединама на територији НДХ у присилном покрштавању Срба и „прилагођавању православних храмова за римокатолички обред“ учествовали су уз усташке јединице и представници цркве: жупници, редовници, фратри, каноници али и декани теолошких училишта, гвардијани и бискупи, са знањем и активном подршком загребачког надбискупа др Алојзија Степинца. Од свих њих, каже Давидов, највећу ревност и велики успех у броју присилно покатоличених православних Срба имао је бискуп ђаковачки и сремски Антун Акшамовић. Заједно са свим дужносницима бискупског ординаријата, појединим професорима Богословског семеништа, фрањевцима из Осијека као и са највећим бројем жупника своје бискупије, Акшамовић је преузео најнечаснију улогу организатора насилног и масовног покатоличавања православних Срба и претварања православних цркава у католичке. Давидов је написао да је Акшамовићу био добро познат акт Председништва НДХ упућен Министарству унутрашњих послова који је гласио: „Саопћује Вам се, да се грчко-источњаци (Срби) који су прешли на римокатоличку вјеру – сматрају Хрватима те се као такви имаду уписивати у службеном поступку.“ Акшамовић и сви они из Хрватске римокатоличке цркве који су се укључили у преверавање Срба испуњавали су давнашње захтеве Анте Старчевића, „оца домовине“, који је написао: „У Хрватској је само један политички народ: хрватски, у Хрватској се не признаје никаква српска народност, нити српско име.“ По свршетку рата бискуп Акшамовић је наставио да обавља своје бискупске дужности, да објављује коризмене посланице, у којима се позивао на „кршћански морал“, и да, најзад, 1959. године, „када је његове злочине прекрио вео заборава, добије Орден братства и јединства I реда“. С разлогом Давидов наглашава да је то био прворазредни цинизам и још један драстичан пример како је у Титовој Југославији негован заборав на почињени геноцид и како је вршен „опрост грехова“ почињених у Независној Држави Хрватској.

 

СВЕДОЧЕЊА У намери да геноцид хрватских усташа што уверљивије осветли и разобличи, да читаоцима скрене пажњу на сву монструозност злочинаца, Давидов је више страница књиге посветио добро познатом покољу Срба у глинској православној цркви и масовној ликвидацији Срба из Глине, Вељуна, Благаја, Грабовца, Петриње и Двора на Уни, који су се десили током маја, јула и августа 1941. године.

На основу елабората Покрајинске комисије за утврђивање ратних злочина, који носи наслов „Злочини на културно-историјским споменицима и предметима“, Давидов је подробно приказао како су у периоду од 1941. до 1945. године пострадали фрушкогорски манастири. Нужно је рећи да поменути покрајински елаборат, који је настао на основу веродостојних ратних и поратних докумената и изјава сведока, није могао да буде публикован зато што је Покрајински комитет Комунистичке партије Војводине у Новом Саду закључио да би њиме могли бити повређени другови из друге федералне јединице, и зато „да се не ремети братство и јединство“. Тако је и том одлуком усташама дата опросница за сва њихова монструозна недела, за то што су у манастиру Хопову спалили иконостас Теодора Крачуна, у манастиру Раковцу иконостас барокног сликара Василија Остојића, у манстиру Велика Ремета иконе из XVII и XVIII века, у Кувеждину иконе и зидни животопис академског сликара Павла Симића, у Бешенову део иконостаса академског сликара Стевана Алексића, у Шишатовцу иконостас сликара Григорија Давидовића Опшића и што су у фрушкогорским манастирима уништили више од 300 икона.

Потресну историју о тоталном геноциду почињеном у Павелићевој Независној Држави Хрватској Давидов је допунио сведочењима које је Комесаријат за избеглице и пресељенике, основан у Недићевој Србији током лета 1941. године, добијао од Срба избеглица из Хрватске. Из обиља грађе аутор је издвојио изјаве у којима се помиње и уништавање парохијских цркава широм Независне Државе Хрватске. Изјаве су, по оцени Давидова, „записи о вандалским злоделима над творевином људског духа“. То су аутентична сведочанства о духовном геноциду, „када су уништавана најсветија српска културна добра. Али су и веродостојни записи о вандалима и свима онима који су их подржавали. Усташама је било мало концентрационих логора, мало људских жртава, недовољно многољудних гробница, дубоких провалија, таласа Саве, Уне и Дрине и њихових притока, већ су се бестијално разјарени устремили да сатру и затру српско историјско постојање у западним областима Балкана“.

Пратећи судбину од усташа разорених и порушених српских цркава и манастира, Давидов је неколико страница књиге посветио односу нових хрватских комунистичких власти према оштећеним православним храмовима. На основу прворазредних докумената он је закључио да су у периоду од 1945. до 1960, по наређењу виших хрватских власти, у многим градовима као што су: Глина, Сисак, Удбина, Вргин Мост, Госпић, Оточац, Огулин, Кореница, затим у селима: Дивосело, Медак, Шкаре, Дољани Вилићки, Доњи Лапац, Вребац и Пресајица сасвим уништене цркве-рушевине. Тиме су нестали и трагови усташког геноцида. Грађевински материјал уништених цркава искоришћен је за градњу задружних домова, хотела, сеоских биртија, трговачких радњи, штала за сељачке радне задруге, али је додељиван и заинтересованим мештанима. Свети архијерејски синод Српске православне цркве је на све могуће начине, представкама, молбама и жалбама, покушавао да спасе рањене цркве, али је власт била немилосрдна. За Српску православну цркву у Републици Хрватској није уважаван Закон о правном положају верских заједница, што није био случај са Римокатоличком црквом.

 

ТРАГЕДИЈА БЕЗ ПРЕМЦА У завршној речи ове књиге аутор је нагласио да је српска ратна трагедија, исписана губитком црквено-историјских споменика у НДХ, била највећа у Европи. Иако по међународним узусима геноцид никад не застарева, Давидов није пропустио да подсети да је у послератној Југославији и Републици Хрватској тај узус оспорен зато што је перфидном политиком власти тотални геноцид омаловажен и обесмишљен. Омаловажавању и обесмишљавању тоталног геноцида дала је свој допринос и цењена установа у чијим просторијама обављамо промоцију ове књиге, када је забранила међународну размену „Magnum crimen“-a академика Виктора Новака.

На крају своје књиге, у завршној речи, Давидов се запитао: 1. Када ће – и да ли ће се икада – истина о тоталном геноциду у Независној Држави Хрватској обелоданити у хрватској историјској науци? 2. Када ће – и да ли ће икада – Римокатоличка црква у Хрватској признати сатански CRIMEN својих црквених претходника? 3. Када ће – и да ли ће икада – хрватски политичари (државници) прихватити истину о тоталном геноциду (1941-1945) или ће омогућити да геноцид и даље „застарева“? Дозвољавам себи слободу да пред овим цењеним скупом, на основу скромних знања којима располажем о Хрватима, њиховим националним и државним циљевима и тежњама, као и о вишевековном односу према Србима, одговорим да је на сва ова питања илузорно очекивати било какво институционално признање Хрватске римокатоличке цркве и хрватске државе о почињеном геноциду.

Приводећи крају приказ ове књиге академика Давидова, нужно је рећи да је богато илустрована фотографијама порушених цркава и манастира, усташком штампом, прогласима и документима, који се визуелно савршено уклапају у оно што је написано. Све у свему, књига академика Давидова прави је мементо. Она има задатак да нас подсети на зло које неоправдано све више бледи из нашег памћења. Она треба да пробуди наше успаване савести, да будемо опрезни у бирању пријатеља, да се не заносимо уверењима да су они који су, малтене до јуче, због силне мржње водили политику тоталног геноцида, данас спремни да нам чине неке услуге, да могу да нас воле и да су нам пријатељи.

[/restrictedarea] займ срочно без отказов и проверок долгосрочный займ срокоформить быстрый займсрочный займ на карту без отказа с плохой кредитной историей

8 коментара

  1. Sa zaljenjem citam upotrebu “totalni” uz genocid.
    Genocid (nad narodom) je programirano i potpuno unistenje jednog naroda. Kako je narod mnogo toga, to je meta genocida i jezik, kultura, istorija, materijalna dela i spomenici, pored ubijanja,
    bez ogranicenja (pol ili starost), nasilno odvojene ili dece, sirocadi odgajanje u drugom narodu ili proterivanje (bez imovine).
    Genocid nad Srbima, zapadno od Dunava i Drine, osmisljen je i
    napisan, jos u XIX veku (sto g. Krestic i g. Davidov, znaju).
    Program je sasatvljen da propagira ideju, navodi na izvrsenje i
    pravda naj-monstruoznije zlocine.
    Iako, ima indicija ali ne dokaza, da su, pomazuci (i vodeci) Hitleru na napise “Mein kampfh” i kasnije, nacisti sastave program
    genocida nad Jevrejima, genocid nad Srbima je daleko obuhvatniji.
    Posebno, zar treba porediti patnje (da, miliona) Jevreja koji su
    u smrt odlazili, najcesce nesvesni, dok su ustase ubijale, kako
    to nisu radile ni masovne ubice, izlazuci i zrtve i one u redu smrti i one koje su “samo” ostavili da gledaju, neizrecivim
    patnjama. Neki, masovne ubice, zlocine su cinili pomucene svesti,
    mnogi secali, dok su ustaski koljaci (kakvi sve ne, ubice) to
    cinili svesni, u mrznji, besu ali i hladnokrvno.
    Pocelo je to i pre formiranja ustasa, i pre 41-e, a nastavilo se
    i od 1991-e.
    Unistavanje crkava tokom 41-45, samo je jedna od faza.
    Genocid je sprovodjen i tokom I-og sv. rata, cak prosiren, istocno
    od Drine. Upravo neoprostivi zlocini – genocid, je “oprosten” u
    ime “ujedinjenja”. Struktura vlasti, dodvoravanje i neshvatanje
    genocida, omogucuje da se program rzvija, pocev od formiranja
    ustasa, razbijanje kraljevine Jugoslavije i formiranje NDH, aa
    osnovnim zadatkom, iskoriscenja rata, da se program genocida nad
    Srbima (a, i Jevrejima) intenzivira u svim elementima. Iako se
    ne istice, u delovima BiH, gde su bili brojniji stanovnici muslimanske veroispovesti, upravo su oni, podsticani i postali
    vodeci u izvrsenju geocida i dobili epitet, “ustasko cvece”.
    Plodove ovog “cveca” iskusili su mnogi Srbi, na kraju XX-og veka,
    medju kojima je bilo onih koji su uspeli da prezive pokolje 41-45.
    [Pored fizickih istrebljenja u drugim delovima zemlje, cela obala
    o zaledje Jadrana, gde su ziveli autohtoni Srbi, tekao je (i tece) proces “preveravanja”, vrsen svim metodama, od perfidnih,
    do nasilnih. Dodatno, oteta srpska deca (bilo sirocad bilo jos
    zivih roditelja), prebacivana su u krajeve, ustanove i samosatne,
    gde su “pretvarani” u “prave” Hrvate.]
    Govoreci o unistenim (450) crkvama u periodu 41-45-e, nasa istoriografija treba da brojke i cinjenice dopuni, unistavanjem
    od XIX veka, do danas (u nekoliko perioda).
    Takodje, ne sme se zaboraviti da se izvrsenje genocida prosirilo
    na Kosovo i Metohiju (i Juznu Srbiju), gde su porusen, cak i
    zasticeni spomenici kulture i istorije.
    SANU (po mom misljenju) ima zadatak da istrazi vezu genocida,
    programiranog i zapocetog u Hrvatskoj, sa nastavkom na KiM.
    Osnovni elementi su nepromenjeni, “milje”-okupacija, isti.
    Da su mnogi Albanci, sa KiM, kao i oni koji su ziveli u Beogradu,
    isli na studije u Zagreb, nije tajna. Da niko, od svrsenih studenata, nije dobio posao u tadasnjoj R. Hrvatskoj, cinjenica je,(osim ako nije tajna).
    Israzivanje-istorija, tesko da ce biti nauka, ako se ne otkrije
    osnovno-politicka pozadina, interes.
    Danas, mozemo jasno videti, da su Albanci (na KiM), mnogo platili
    a nista dobili.
    Iako se mogu videti politikantski interesi politicke sredine Ante Starcevica, a nigde, hrvatskog naroda (ne racunam prazan, propagandni), do danas, to znaci, da treba “kopati dublje”.
    Takodje, za prosvetljenje nas-Srba, SANU bi morao (opet, ja) da
    nam objasni brojne elemente genocida (gde su crkve samo jedan delic). U neznanju, laksa smo zrtva, a upadamo u zamku da i sami
    ucestvujemo u spostvenom unistenju.
    Nesistematizovano, mogu da potrosim celu stranu, samo nabrajajuci.
    Srboljub Savic

  2. nikaddovoljnohvaljeni

    U popaljenom srpskom selu kraj Vrginmosta, januar 1943

    Vladimir Nazor

    MAJKA PRAVOSLAVNA

    Jesi li se nasjedila na garištu kuće svoje,
    – Oh, ta kuća bijedna!
    Tražeć okom i rukama kolievčicu malog Jove,
    Ikonicu Svetog Đurđa i đerđefić tvoje Ruže?
    Sve je sada dim i pepel, sve proguta čađa tavna,
    Ti, slomljena krepka grana, najbiednija međ ženama,
    Majko pravoslavna!
    Jesi li se nahodala nogama što jedva nose,
    – Oh, te noge bolne!
    Jesi li se umorila tražeć Rumu, kravu svoju,
    Kravu svoju, hraniteljku stare bake i dječice?
    Da l’ je vuci rastrgoše, il’ je sakri šuma travna?
    Ne muči se! Za koga bi sada bili sir i mlieko,
    Majko pravoslavna.
    Jesi li se naplakala nad sudbinom druga svoga,
    – O druže ljubljeni!
    Izdajom ga uloviše, kao psa izmlatiše,
    Mučili ga, vezali ga, bacali ga u tamnice.
    I on, koga srce vuklo djela vršit teška i slavna,
    Kao hrom se bogalj vrati, da ti umre na rukama,
    Ženo pravoslavna.
    Jesi li se nakukala iznad one strašne jame,
    – O jamo prokleta!
    Gdje s grkljanom prerezanim djeca tvoja sada leže
    Pokraj bake, i gdje majku svoju zovu, za njom plaču;
    I boje se, jer je rupa puna ljudi, vlažna, tavna.
    Šutiš. Pečat šutnje jad je na usta ti udario,
    Majko pravoslavna.
    Bliediš, tanjiš i kočiš se, no bol nemoj gušit svoju,
    Bol ti preduboku!
    Pusti neka tužba tvoja odjekuje širom zemlje,
    I nek traje vjekovima. Neka čuju u što sada
    Promjetnu se sjeta tvoja, tvoja tuga stara, davna.
    Šutiš. Bliediš. I oreol mučeništva već te kruni,
    Majko pravoslavna.

  3. Bravo za pjesmu Vladimira Nazora. Da ustaška bagra pjeni…A nije lako ni “gibaničarima” jer, eto, piše Hrvat…

  4. Sa interesovanjem citam gotovo sve sto se odnosi na Srbe iz Hrvatske – specificno Istoriju Srba u Hrvatskoj akademika V, Krestica. Ja sam rodom iz z Slavonije i da ne ponavljam kako je nas narod tamo prosao tokom dva prosla rata. Ja sam jedna od malo prezivelih sa zivim secanjima iza toga vremena. Borim se
    da se istina zna koliko god je to moguce. To je duznost svakoga od nas dok nas memorija jos sluzi.
    Ovde je rec od totalnom genocidu. Zahvaljujem se autoru u ime nas zivih a i onih kojih vise nema. Dali ce ta knjiga biti prevedena na druge jezike – specificno na engleski koji sve vise postaje univerzalni jezik i ima veliki domet.
    Desava se u isto vreme i kulturni genocid – specificno o potraznji drzave Hrvatske srpskog kulturno blaga spasenog od pobesnelih ustasa i preneto u Srbiju gde je restorirano i ceka da se zakljuce
    pregovori (?) te dve drzave. Ja mislim da vlasti Srbije to nikada nebi smele da dozvole. To bi bilo ucestvovanje u zlocinu protiv svoje brace – zadnji udarac. Hrvatima treba to da grade svoju istoriju kao sto su gradili svoju drzavu na srpskim kostima.
    Bilo bi dobro da se nasi Krajisnici udruze i ne daju da se vraca
    bilo sto i to bez Srba koji nisu pozeljni tamo.
    Moja licna istorija je tipicna – Sva moja porodica bliza i daljnja je prosla svako stratiste NDH i ja cudom ostadoh ziva i sa dobrom
    memorijom iz toga doba. Mnogo vremena je proteklo od svega i izbegavalo se o tome misliti/govoriti dok se opet nije isto ponovilo.
    Pozdrav Pecatu na kvalitetnoj publikaciji.
    R.V. – USA

  5. JAME SE NIKADA NESMEJU ZABORAVITI

  6. @ R,V USA.Рогљевац кажете: ” ЈАМЕ СЕ НИКАДА НЕСМЕЈУ ЗАБОРАВИТИ”
    Дали смо ми Срби хтели, могли ИЛИ СМО???.И ја сам један који памти НДХа и тортуру комунистичке власти говорим о Србима који
    нису хтели ићи у колхозе. Јаме смо забетонирали у Глини где је у
    цркви поклано 1200 Срба па црква срушена комунисти Срби са Хрватима нису дозволили обнову цркве на старим темељима већ на новој локацији. Шта рече Крајачић Србима после отварања меморијала ЈАСЕНОВКОГ 1966 год,Много вас је живих мало смо вас побили. Дали је суђено Крајачићу није али је Раја Недељковић пензионисан. Ја тражим кривца у нама нашој анти националној политици Хрвати раде то што раде нема њих да попуне празан простор наших празних крајина обилазим гробља рођених од Лике,
    Баније и Западног Срема.

  7. Mozemo mi ovde na ovim stranicama da se izjadamo ali to nam nece mnogo pomoci.
    TOTALNI GENOCID se odnosi na mnoge Kspekte unistavanja neke etnicke zajednice: Primer je Srpska Kulturna Bastina.
    Srbi Krajisnici treba da se probude i da sprece drzavu Srbiju da potpisuje ugovore o povracaju srpske bastine u drzavu Hrvatsku
    ali bez njenih istinskih vlasnika – Srba Krajisnika.
    Smatram da je to hitno. Vec su vracene ikone u Dalj i drugde.
    Srbi su vekovima ginuli u bivsoj A-U i uspeli da ocuvaju svoje
    tradicije i veru nista nisu dobili na poklon.
    Organizujmo se i sprecimo slanje nasih svetih ikona u Hrvatsku
    Smatrajmo to za hitno. Nista necemo tudje a svoje ne damo kao i u proslosti. Hrvati nemaju stida, jer inace nikada nebi trazili srpsko-pravolavne verske objekte – ono sto su uvek unistavali.
    Pozdrav,
    RV-USA

  8. Стварно можемо преко нашег Печата да се изјадамо. Знамо да су се
    Крајишници моји наши борили за Ауастро-Угарску монархију, и за ту
    своју борбу имали сва права а неки добијали су и грофовске титуле.Срби Крајишници борили су се против Наци-Фашизма и том
    својом створили нову још гору НДХа. Ова Србија рањена окупирана
    са влашћу каква даје збрињава српство колико може. Питање је колико су јој Срби из Крајина верни. Чујем на Парастосима у црки
    да неко каже нису ме дирали али сви кажу нема нам повратка у Крајине.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *