Како је створен читав један паралелан, неконтролисан, околонаучни свет паразита који буја без додира са науком, док права убрзано нестаје, и чему служе Висећи промотивни „научни вртови“ на Новом Београду
Одавно је општеприхваћено становиште да су напредна наука и квалитетно образовање неопходни услови за економски и културни процват организоване људске заједнице. Схвативши да је све теже убедити јавност у оправданост нових кредитних задуживања Србије, одређени круг бескрупулозних политиканата, чији је једини видљиви гласноговорник био Божидар Ђелић, почетком 2010. године решио је да Србију задужи још једним кредитом који је подигнут наводно због улагања у науку. Првобитна вредност кредитног задужења износила је две стотине милиона евра уз обавезу да Србија уложи додатне две стотине милиона буџетског новца (или да толико новца издвоји, условно речено, „у натури“). Смишљена је чак и Стратегија научног и технолошког развоја Републике Србије за период 2010. до 2015. године са истицањем „Фокуса и Партнерства“ као главних одлика. Иако је читањем Стратегије, сваком ко је желео, било лако да схвати да ни наука ни Србија тиме неће добити ништа значајно, скоро с кликтањем позиције и ћутањем опозиције Скупштина Србије је одобрила ову лудост, а и научници су је огромном већином прихватили.
ЗЕМЉАНО-БЕТОНСКИ РАДОВИ СУ „ЗАКОН” Отпочетка сам био јавни противник узимања икаквог кредита за науку и неконтролисаног масовног запошљавања у науци и на то сам аргументима упозоравао и јавност и све надлежне. Ни на крај памети ми није било да ће, само три године доцније, износ девизног задужења, наводно за науку, порасти на четири стотине милиона евра, а да ће се скоро сав новац бити потрошен на бесмислене земљано-бетонске радове. И, да ће се створити читав један паралелан, неконтролисан, около научни свет паразита који буја без додира са науком, док права убрзано нестаје. Тада ми је посебно за око запало планирано улагање од петнаестак милиона евра у неку, ником од научника потребну, промоцију науке. Даље праћење ове бесмислице све више ме је уверавало да границе „озверелости“ Ђелића и њему сличних не постоје. Све време су то ипак били незванични подаци, који су се повремено појављивали у дневној штампи и електронским медијима, или гласине у које је нормалном човеку било тешко да поверује. Добивши пре неколико дана поуздане податке о томе колико је новца одобрено за изградњу Центра за промоцију науке (у даљем тексту ЦПН) од стране тадашњег и последњег министра за науку, непосредно пред укидање овог министарства 8. марта 2011. године, а знајући колико је јавности у почетку било речено да ће ЦПН коштати, лично сумњам да је на делу отворена пљачка и овај текст схватам и као јавни позив надлежнима да хитно испитају кривичну одговорност Божидара Ђелића и свих оних који су са овим кредитом, наводно за науку, имали било какве везе.
ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА Реч је о „УГОВОРУ о финансирању и управљању активностима Пројекта изградње Центра за промоцију науке у Београду из средстава Европске инвестиционе банке“, који у Министарству науке носи број 011-00-26/2011-01/4 и који је тада потписао министар Божидар Ђелић у име Министарства науке и Дарко Ђукић у име „ЈУП Истраживање и развој“ д.о.о. а који је ЈУП примио 14.03. 2011. године где је заведен под бројем 399. Но, почнимо редом.
У тексту Стратегије пише да је за тачку 5.3.2. Развој људског капитала, предвиђено око 33 милиона евра за следеће намене:
5.3.2.1. Програм људских ресурса (повратак српских истраживача из дијаспоре)
5.3.2.2. Истраживачка станица „Петница“
5.3.2.3. Кампус Математичке гимназије
5.3.2.4. Нови Центар за промоцију науке у Београду
Узмемо ли у обзир да је за Петницу у почетку било предвиђено 7,3 милиона евра, а да је до сада потрошено близу десет милиона евра, јасно следи да за ЦПН није могло бити издвојено више од огромних петнаестак милиона евра. У „Печату“ сам 22. септембра 2010. године објавио текст „Меритократија дугачких прстију“ у коме сам поставио следећа питања:
– Да ли науци треба државна промоција?
– Колико промоција сме да кошта?
– Да ли су јасни циљеви који се желе постићи стварањем и градњом Центра за промоцију науке, какав се тачно бољитак очекује од рада Центра, у ком року и којим ће се то објективним економским и другим параметрима мерити корист од овог јединственог светског подухвата (јединственост је у томе што се подиже кредит и улаже у промотивну кампању недовољно дефинисаног или чак непостојећег „производа“)?
– Да ли има нека земља у свету, као наша или развијенија, која је сличним поступком унапредила своју науку и колико?
– Ко су институције/појединци у науци Србије (поименично) које/који стоје својим именом и угледом иза ове иницијативе и које/који ће бити награђене/кажњени за успех/неуспех овог „предузећа“?
Сва ова логична питања никога од надлежних нису покренула. Било ми је чудно што никоме није сметала почетна, очевидно „шанерска комбинација“, да се у науку угурају своји агитпроповски кадрови. Ипак, ни сањао нисам до каквих ће све лудости то довести и да ће ови агитпроповски промокомесари, све под фирмом „промоције науке“, успети да постану многоструко важнији од саме науке. Негде у то време је био завршен и међународни конкурс за идејно архитектонско решење ЦПН у Блоку 39 на Новом Београду, који је српски народ платио најмање сто хиљада евра. Недуго затим, средином децембра месеца 2010. године, Ђелић у медијима почиње да говори о томе да ће зграда ЦПН коштати двадесет милиона евра, а из Министарства науке је процурила вест да аустријски архитекта тражи огромне паре да би победничко архитектонско идејно решење претворио у архитектонски пројекат за изградњу тог безумно скупог „чардака ни на небу ни на земљи“.
СИМУЛАЦИЈА БУРНЕ ДЕЛАТНОСТИ За директора ЦПН је већ била постављена Александра Дрецун, некадашњи секретар у Ђелићевом Министарству финансија Ђинђићеве Владе. Овај правник по образовању, започиње невероватну симулацију бурне делатности на организацији различитих „хепенинга“ и забава за децу и доконе под фирмом промоције науке, које Европа још видела није. ЦПН и његови агилни промотери су очас своје шатре премештали „диљем“ Србије и целог региона. Причали су да промовишу науку и да шире промотивну писменост. Само, ко је од научника то тражио и које научно тело је одобрило да се те активности спроводе од пара осиромашене и до просјачког штапа доведене српске науке? Није нелогично претпоставити да је тадашња ДС српска „демократска политичка памет“ схватила да је нејаку науку згодно покривати честим промотивним кампањама, а у исто време јој на буџет ставити једине кадрове којима располаже – скупе универзалне промотере ничега и свачега.
Кулминација лудости десила се 2. и 3. октобра 2013. године, када је под покровитељством УНЕСКО, а у организацији ЦПН, одржана прва регионална конференција промоције науке бомбастичног назива „SCIPROM“. Једини замисливи циљ ове међународне конференције са 290 учесника и 87 позваних и пријављених предавача о којечему необавезном је „засењивање простоте“. У томе је ова „научна конференција“ чак преуспела. Нови министар просвете Слободан Јовановић је с усхићењем клицао са говорнице у Скупштини Србије о „велелепном скупу“, који су организовали Александра Дрецун и ЦПН у Народној банци Србије и чак је Божидара Ђелића чикао тиме да га нису на скуп позвали, не схватајући „сиромашак“ да је НБС изабрана вероватно да би се спречило да случајно неко од правих активних научника не покуша да се увуче и евентуално постави организаторима неко смислено, а самим тим, и незгодно питање. Скупу су зато, по речима министра Јовановића, присуствовали многи министри просвете из региона и бар десетина страних дипломата на нивоу амбасадора.
Вратимо се овде мало уназад, да испричамо до чега је науку довела консеквентна примена поменуте „Стратегије“ врлих ДС „стратегичара“.
НЕРАД ЦАРУЈЕ Као прво, иако ни на који начин буџетска средства за науку нису повећавана јер се стално као ниво издвајања помиње 0.3-0.35 одсто бруто друштвеног производа (БДП), или још мање, одмах по започињању новог пројектног периода од јануара 2011. године почиње масовни пријем на нове пројекте, како младих који то баш и нису, тако и старијих који су за научни рад очигледно престарели и без икакве наде да икад постану чак слабо квалификовани истраживачи. Хаос у Министарству просвете, науке и технолошког развоја (МПНТ) је толики да се данас вероватно ни са грешком од 10 одсто не може утврдити тачан број стварно финансираних истраживача. То се може наслућивати само на основу дописа и изјава најодговорнијих функционера, јер званични и свима доступни подаци о томе колико је људи примљено у последње две и по године, с којим циљем и под којим условима, не постоје.
Недавни текст државног секретара у претходној влади, професора Машинског факултета Универзитета у Београду Радивоја Митровића: „Нови курс српске науке“, објављен у културном додатку „Политике“ од 20. јула 2013. године, помиње невероватну цифру од њих 14.357 који слове као истраживачи финансирани из буџета Републике Србије. Исти државни секретар је у свом обраћању Синдикату науке Србије крајем јануара месеца ове године (допис бр. 07-00-00033/2013-01, од 28.01.2013. године) написао „да је број истраживача ангажованих на пројектима Министарства, за циклус истраживања 2011-2014 године, повећан за 4000 нових истраживача у односу на циклус истраживања 2006-2010 године…“. Ако је ово тачно, онда број финансираних истраживача не би смео да буде већи од дванаестак хиљада. Цифра, поменута у јулу месецу у „Политици“, указује да је број примљених знатно већи. Ово се може објаснити само континуираним неконтролисаним примањем нових људи на буџет. Или нас неко, с највишег места, константно обмањује. Зато позивам новог министра просвете и науке Томислава Јовановића да што хитније утврди и обелодани све релевантне детаље о новопримљеним научним „регрутима“ и њиховим научним резултатима у последње три године. Слутим да би објављени подаци показали да међу примљенима преовлађују другоразредни и трећеразредни студенти са сада већ трећеразредних факултета. Добро знам да је српски „научни балон“ толико препумпан да је његово пуцање само питање тренутка. Пријем су, иначе, највише гурали неспособни шефови пројеката не би ли добили какву-такву црначку радну снагу као испомоћ у „подухвату штампања“ што већег броја, ником осим њих потребних, „купус научних радова“. Ове радове, углавном мање вредне и од папира на коме су написани, још само српско МПНТ рачуна и броји. Друго ништа и није у стању да уради јер у њему царује некомпетентност и нерад. МПНТ није скоро три године у стању да плаћени „Национални савет за научнотехнолошки развој“ натера да испуни своју законску обавезу и до 31. марта сваке текуће године поднесе извештај о стању у српској науци.
Као друго, логично би било претпоставити да је Стратегија бар декларативно писана да би се српска наука приближила европским стандардима финансирања и организације. А тамо се за науку издваја, у средњем, преко 1одсто БДП. Још увек важећа најновија Стратегија, која је обећала да ће до 2015. године обезбедити достизање 1одсто БДП издвајања за науку, тешко да је икад имала претензије да буде реална. Јер, сада је 2013. година већ на измаку, а овај проценат стоји закуцан на 0.3 одсто . Уместо обећаног повећања, на дефицитаран научни буџет стављено је нових непотребних 4000 истраживача-корисника. Поред тога, јавност није упозната са још неколико важних чињеница о којима се углавном ћути. Доласком Ђелића на место министра за науку, на научни буџет је стављено неколико нових правих паразита од којих набрајам само највеће:
– Јавно предузеће Нуклеарни објекти Србије,
– Јединица за управљање пројектима и
– Центар за промоцију науке
ХАЈДУЧКИ ПРИСТУП – ДЕТАЉИ Интересантно је јавности описати неколико мало познатих детаља хајдучког приступа, који је Ђелић примењивао приликом оснивања паразитских организација, а све у циљу девизног задуживања Србије, наводно за науку.
Одмах по доласку на место министра, он почиње да притиска Институт за нуклеарне науке у Винчи (Институт „Винча“) да подигне 25 милиона долара кредита ради покривања трошкова одвожења ислуженог реакторског нуклеарног горива у Русију. Када су то научници Института „Винча“ одбили да ураде, на силу је растурио Институт и узаптио енорман број објеката у власништву Института пребацивши их у непотребно новоосновано Јавно предузеће Нуклеарни објекти Србије (НОС). НОС се прославио „галантним“ трошењем на брзину подигнутих кредита на енормне плате, куповину петнаестак аутомобила и неумерено и непотребно запошљавање, тако да данас у њему има бар пет пута више запослених него што је потребно (преко 120 запослених и то већ дуго времена знају у МПНТ, а ништа не предузимају). И НОС је на буџету науке. И наравно, НОС са науком нема никакве везе.
За тако „сложен“ и деликатан посао „шишања“ кредитних пара и тендерисања свакојаких набавки, а по изричитим захтевима кредитора (мада нисам сигуран да те изричите захтеве нису обезбедили „наши“ преговарачи не би ли себи одрешене руке оставили) одмах се оснива Јединица за управљање пројектима (ЈУП), чијим радом ни после 2-3 године од оснивања, нико од научника није задовољан. Детаље о раду ЈУП треба професионално испитати и ставити на увид јавности јер је до сада улупана енормна сума новца, већином у бесмислене и непотребне грађевине. Сад кад су изграђене, углавном не знају шта ће са њима. Сматрам да се то мора хитно урадити, јер су и ЈУП и ЦПН попуњавани искључиво „жутим“ Ђелићевим кадровима. Да ли од њих ико нормалан може поштење и штедљивост очекивати? Интересантно је осврнути се на број експресно запослених: „Правилником о систематизацији радних места ЈУП Истраживање и развој д.о.о. је предвиђено 45 радних места са 61 систематизованим извршиоцем. Тренутно је у радном односу 39 радника, од којих два на одређено време, док је по основу уговора о привременим и повременим пословима ангажовано шест извршилаца, а по основу уговора о допунском раду један извршилац.“ (ИНФОРМАТОР О РАДУ, ЈУП ИСТРАЖИВАЊЕ И РАЗВОЈ Д.О.О. јун 2011. године – последњи пут ажуриран 9. октобра 2013. године). Финансијским уговором о кредиту одређено је да је Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије институција која ће реализовати пројекат, а ЈУП је надлежна за редовно оперативно спровођење, финансијско управљање и праћење пројекта. Из овога је јасно да је ЈУП под ингеренцијом МПНТ (које је наследник претходног Министарства науке и технолошког развоја) и да ова јединица живи на рачун буџета предвиђеног за науку.
Постоји још околонаучних активности које, захваљујући Ђелићу, кредитном „подвижнику“, сишу сокове из скоро сасушеног научног дрвета. Ту спада и Иновациони фонд, новоизграђени Природњачки музеј у Свилајнцу, а одскора се од научничког буџета отима и за плаћање чланства у ЦЕРНУ (преко милион швајцарских франака годишње) и контрибуција за учествовање у различитим колаборацијама (око две стотине хиљада швајцарских франака годишње). Пуноправно чланство у ЦЕРНУ је скуп луксуз од кога би требало одмах одустати, а превелики број Србији скоро непотребних колаборационистичких кадрова у области истраживања експерименталне физике високих енергија, већином статиста у тим колаборацијама, требало би одмах смањити бар пет пута.
Наставиће се
[/restrictedarea]
Još kao klincu sumanutim su mi se činili svi ti “projekti” koji pozivaju na nekakvu “promenu svesti” običnih građana.
Dakle, nema nikakve “promene svesti” (u ovom slučaju povećanje svesti o značaju povećane “svesti o nauci”)običnih i prosečnih ljudi.
Ko god poziva na “promenu svesti” ljudi po bilo kom osnovu, i da za to traži novčana sredstva – običan je manipulator tuđim parama. Razume se, za sopstvenu korist. I da sve to bude finansijski opravdano.
Nisam protiv nauke – naprotiv. No, treba ulagati u naučne ustanove ili ulagati u osnivanje istih.
Gde god vidite poziv na ulaganje “podizanje svesti” – znajte da je to najobičnije finansijsko krvopijstvo i prevara.